Кратка историја САД: Револуција, осамостаљење, па Грађански рат - догађаји који су обликовали читав свет!

Шеснаестог новембра 1776. догодила су се два важна догађаја у оквиру Америчког револуционарног рата када се 13 колонија побунило и одлучило да се избори за своју независност од Британије. Из тог рата настао је, наравно, данашњи САД (а нарочито након Грађанског рата који је избио касније). Тог дана британске снаге, појачане немачким савезницима, освојиле су утврђење Вашингтон.

Други важан догађај био је признање независности САД-а од стране тзв. Уједињених провинција у Европи, односно претече данашње Холандије (илити по новом Низоземске). Тај чин показује колико је заправо Амерички револуционарни рат био глобалног карактера.

Ти догађаји идеалан су подсетник да се још једном осврнемо на америчку побуну која ће, како и знамо силно утицати на свет у којем данас живимо.

Причу о америчком сецесионизму можемо ставити у контекст приче о "недавном" шкотском референдуму (из 2014. године) за отцепљење од Британије. Занимљиво је споменути како се данас чак једна четвртина становника САД-а жели одвојити од тог истог САД-а, што је још увек знатно мање од 45 одсто Шкота који су крајем 2014. гласали за отцепљење од Британије, но бројка није занемарива те открива једну изражену тенденцију о којој се ретко говори.

То је прича коју, кадгод говоримо о историјском контексту, морамо почети у једном конкретном времену. Можда је стога најбоље да се надовежемо на период стварања Британије као почетну страницу. Шкотска и Енглеска су се ујединиле 1707. у нову унију, Уједињено Краљевство. Један од главних разлога за уједињење, односно разлог зашто је Шкотска уопште пристала на такав савез, била је чињеница да она никада није успела да се развије као колонијална сила (упркос амбицијама), док је Енглеска била апсолутни "шампион" по том питању. Ступањем у унију Шкотска је, преко Енглеске, добила приступ једном огромном новом заједничком тржишту, а у то тржиште спадала је и круна колонијалних територија - Енглеска Америка, која ће се, у духу нове уније, од 1707. звати Британска Америка.

Реч је о 13 енглеских, тј. од 1707. британских, колонија дуж атлантске обале Северне Америке. Прва је основана Вирџинија, 1607., а последња од њих била је Џорџија, 1733.

До почетка 18-ог века већ су готово у потпуности угушили отпор аутохтоног становништва, Индијанаца. Колоније су економски изузетно напредовале, бележиле су велики раст, а и досељеници су масовно пристизали из Европе, већином из Британије и Немачке. У свим колонијама робовласништво је било легално што је осигуравало великим плантажама на југу масовни извоз добара као што су дуван, пиринач и сл. Колоније на северу и у централном делу више су се бавиле трговином.

Била је то ера меркантилизма. Индустријска револуција још није ступила на снагу, као ни бројне друге економске доктрине касног 18. века. Лондон је на колоније гледао сасвим типично, колонијалистички, као на територије који имају задатак да јачају Лондон.

Но, сама чињеница да су колоније биле толико економски просперитетне довела је већ средином 18. века до појаве првих сепаратистичких тенденција. Тако то обично и бива, када се део територија отцепљује, обично је то онај економски просперитетни део.

Наравно, побуна у британским колонијама није се десила преко ноћи, била је то реакција на дугогодишњи поприлично неумољив став Лондона који је колоније наставио да притиска додатним порезима очекујући потпуну лојалност "матици".

Но, оно што је свакако битно напоменути је како су ове колоније - за разлику од британских колонија по Африци и Азији - ипак биле нешто сасвим друго. Наиме становници ових колонија, након насилног потискивања аутохтоних народа, били су Европљани (и робови из Африке). Другим речима, потенцијалним отцепљењем - као што се касније десило деколонизацијом света - не би се ишло натраг на стари суверенитет, већ према нечему сасвим новом.

Британске колоније биле су спремне на револуцију у правом смислу те речи, на нешто што неће бити само сепаратизам, већ пут у потпуну промену парадигме с циљем стварања нечег новог. Можда о томе иницијално нису ни размишљали, циљ им је ипак, пре свега, био да се отарасе британских пореза, али револуционарни карактер америчке побуне био је неминован због историјског периода и простора на којем се побуна десила.

Када погледамо свет данас, јасно је да побуне тешко могу постати и праве револуције. Засићеност физичког простора постаје проблем. На пример, ако се Донбас на истоку Украјине у коначном исходу отцепи, тешко је веровати да нова држава може да постане револуционарна творевина јер би је одмах прогутала руска сфера интереса. Исто важи и у готово свим другим случајевима. Јесмо ли сведочили каквим револуционарним збивањима, у правом смислу речи револуција, након распада СССР-а? Не, јер су све нове државе само промениле сферу интереса, с Истока према Западу. То јесу велике промене, темељите промене, али нису револуционарне у смислу да се из њих ствара један нови поредак, један нови облик власти, друштва и све што се веже уз појам револуције.

Последњих неколико векова у свету се десило свега пар правих револуција, једна од њих је свакако била Октобарска револуција у Русији 1917., друга је била Француска Револуција у последњој деценији 18-ог века, док је трећа недвосмислено била Америчка револуција 1776.

Десетак година пре проглашења независности од Британије, 1765., почела су прва превирања у Британској Америци, почели су први већи протести против нових пореза и већ се осетио почетак пута без повратка.

Зашто је Британија толико инсистирала на великим порезима знајући да таква политика може довести до револта? Превирање и нови порези заправо наступају у послератним годинама, а реч је о рату између два нова, моћна, колонијална ентитета, љутих супарника за доминацију на територији Северне Америке - од 1754. до 1763. ратовале су Британска Америка и Нова Француска.

Разумљиво, иза својих колонија стајале су матичне земље. Британија је победила у рату, протерала Французе и заузела дотадашњу Француску Канаду. Но, и Париз и Лондон су се поприлично истрошили у овом, за будућност превласти у Новом свету, одлучујућем окршају. Пораз у Америци недвосмислено је довео (као и каснији скупи ангажман у Америчком рату за независност) и до тога да ће се Француска као таква радикално трансформисати избијањем Француске револуције која почиње 1789. и траје до 1799.

Британија је са друге стране, као победница у рату, имала великих проблема, финансијске природе. Рат ју је исцрпео те је одлучила да своју благајну попуни на начин да додатно притегне своје америчке колоније.

Становници Британске Америке, уморни од готово десет година рата, никако нису били задовољни. Наиме, колоније - које су већ биле уједињене у сарадњи - имале су своју одређену политичку аутономију, али сада, по први пут, Лондон је желео да им наметне нове порезе без одобрења тамошњих политичких представника. То је вероватно била кап која је прелила чашу, јер је Лондон сада против себе добио и нову политичку класу.

Британски парламент са седиштем у Лондону појачава реторику - колонијама у Америци се поручује како су оне заправо британске корпорације те немају права да се буне по питању висине пореза. Све то доводи до још већег огорчења Американаца који почињу да бојкотују британске производе (колоније су до сада већ и важно извозно тржиште за матичну земљу).

Формално, још увек није избила побуна са политичким процесом отцепљења, али су немири у 13 колонија јачали. 1768. избија насиље у Бостону, а Лондон шаље 4.000 британских војника на улице града те креће војна окупација Бостона. Незадовољство у народу постаје све веће, а две године касније у Бостону се десио тзв. "Бостонски масакр" - британски војници отварају ватру на ненаоружане протестанте и убијају петорицу цивила.

Наредних неколико година покушало се са смиривањем тензија, а Лондон је обећао како више неће бити нових пореза. Но, мир није дуго потрајао. Долази 1773. година у којој ће се десити кључни догађај, чин који ће обележити америчку историју и довести до избијања Америчке револуције и у коначном исходу трајно променити свет. Реч је о инциденту у бостонској луци (тзв. „Бостонска чајанка“). Чин бацања британског чаја у море и данас је кључна симболика америчке историје, но, о чему се заправо радило?

Тензије су се, донекле, смириле у последњих 5 година које су претходиле том догађају. Лондон се, свестан да би идући притисак на Британску Америку могао да доведе до нечега по њих врло неугодног, суздржавао од даљих намета колонијама. Но, примирје није дуго потрајало, тј. прекинуто је чим је Лондон поново запао у велике финансијске проблеме. Један од највећих британских колонијалних инструмената свакако је била Источноиндијска компанија, а њој баш и није ишло добро тих година. Трговински проблеми у Азији и другде, довели су до тога да у британским складиштима почињу да се гомилају велике залихе чаја.

Пошто једноставно нису имали где да га продају, одлучили су да га, дословно, "увале", својим колонијама у Америци и то на начин да су Источноиндијску компанију изузели из пореског режима, а у Америци су поставили своје трговце који су имали задатак да откупе чај без пореза. Био је то, још једном, јасан чин израбљивања колонија у којима се већ дуго подгрејавао гнев против Лондона, а ни Бостонски масакр није заборављен.

Разумљиво, доласку британског чаја опирале су се све колоније јер је куповином чаја без пореза - који им није ни био потребан - заправо требало да финансијски спасу пољуљану британску Источноиндијску компанију. Поједине колоније пружиле су већи отпор те поручиле британским бродовима с чајем да се окрену и врате се одакле су дошли. Но, то није био случај у Бостону - гувернер тадашње колоније Масачусетс, постављен од стране Лондона, није одбио британске бродове који су с великим, неопорезивим и непотребним теретом управо стигли у бостонску луку, у град који је и иначе био на ивици побуне због чињенице да су се заправо налазили под британском војном окупацијом због ранијих немира.

Сваки Американац који познаје историју САД-а зна да је ово био тренутак симболике америчког патриотизма, а ту симболику представљале су дисидентске групе, као што је група "Синови Слободе" (Сонс оф Liberty). Они су, заједно с другим протестантима, једноставно упали на британске бродове који су били усидрени у бостонској луци те су, 16. децембра 1773., побацали сандуке с чајем право у море, уништавајући притом сам чај.

Наравно, ово је био симболичан чин, али чин који је уједно био и кулминација револта који је бујао већ годинама. У Лондону су били изузетно гневни. Уместо да покушају са смиривањем тензије реаговали су жестоком политичком одмаздом - локалну Владу у колонији Масачусетс су укинули те су увели низ рестриктивних специјалних закона свим колонијама. Тај чин био је искра која је запалила пожар Америчке револуције - широм 13 колонија почели су да избијају немири, а они сада више нису били само неартикулисани изливи гнева, већ и организовани политички отпор.

Колоније су основале Први Континентални Конгрес те су британској монархији поручиле, сада уједињеним гласом, да одмах укине специјалне законе. Но, то се није догодило и ствари су наставиле да ескалирају, а Амерички револуционарни рат (илити Амерички рат за независност) почео је у близини Бостона 1775.

Патриотске милиције почеле су да се војно сукобљавају са британским регуларним снагама код градова Лексингтон и Конкорд (тадашња колонија, данашња савезна држава Масачусетс) у априлу 1775. Посебно ће остати упамћен градић Лексингтон јер је тамо, 19. априла 1775. испаљен први хитац којим ће почети Америчка револуција, тзв. "хитац који се чуо широм света".

До пролећа 1776. патриотске снаге су имале пуну контролу над свих 13 колонија. Британци су очигледно били изненађени избијањем побуне, а и неспремни. Но, никако нису били вољни да тек тако препусте своје вредне колоније. Британија је почела са гомилањем велике војску с циљем да угуши побуну. Истовремено, амерички Континентални конгрес, 4. јула 1776., проглашава независност од Британије. Колоније проглашавају независност и уједињују се у нову унију, Сједињене Америчке Државе.

Тог дана настаје и позната "Америчка декларација о независности" у којој је истакнуто право на револуцију, тј. начело да је право и дужност сваког народа да промени или збаци тиранску власт која га тлачи.

Њен далеко најреволуционарнији сегмент, који се и данас често истиче, јесте овај:

"Сматрамо ове истине очигледним, да су сви људи створени једнаки, да су им од Бога дата одређена неотуђива Права, а међу њима оно на Живот, Слободу и потрагу за Срећом. Ради очувања тих права, међу људима се успоставља Власт, чија праведна овлашћења долазе из сагласности оних којима влада, а кад год било који Облик Власти постане штетан по те циљеве, тада је Право Људи да Власт промене или је укину, и успоставе нову, која ће бити утемељена на принципима и устројити своја овлашћења на начин који се чини најприкладнијим за постизање њихове Безбедности и Среће"

Главни аутор овог историјског документа био је Томас Џеферсон (један од тзв. "Очева оснивача Сједињених Држава", то су такође и Бенџамин Френклин, Џон Адамс, Џејмс Вилсон и други).

Оно што је Џеферсон заправо поручио је - ако влада не одговара и не служи вашим потребама, можете је се решити и поставити другу. Наравно, све позитивно из тог текста је тада било у домену теорије, али свакако не и праксе. Можда су те чињенице биле "очигледне" Џеферсону, али не и његовим савременицима. Америци је био потребан још један рат – грађански, како би и афро-американци били обухваћени категоријом "сви људи". Затим је требало још 50 година да се разбију предрасуде и да међу "све људе" буду укључене и жене.

Колико је САД до данас догурао од Џеферсонових идеала, свакако је ствар дебате. Но, у појединим сегментима ти идеали се свакако више не поштују, као што је - свакако "очигледно" - право на револуцију и рушење неповољне власти. По тој логици би САД данас, да су доследне властитој декларацији, требало да најгласније навијају за неке нове побуњене патриоте, рецимо оне у Донбасу који се желе одвојити од Кијева. Надаље, данашње САД требало би да по тој логици итекако снажно поздраве шкотску иницијативу за отцепљењем од исте Британије из које су се и сами одвојили крвавим ратом за независност. Но, уместо тога Вашингтон се директно уплео и поручио како жели да Шкотска остане део Британије.

Америка је с разлогом поносна на политичке идеале на којима је настала, али ти исти идеали данас одзвањају примарно као политичка средства једног устројства које се већ поприлично удаљило од Џеферсонових идеала.

Но, политичка филозофија која је присутна у Декларацији о независности заправо је Џеферсоново сажимање те филозофије у "очигледне истине", а идеале су раније представили људи као што је био енглески филозоф и емпириста Џон Лок и неки други европски филозофи. На тим основама су настале САД и на тим идеалима је стасала Америчка револуција која је, као и све друге велике политичке и неполитичке револуције, темељно променила свет.

Наравно, ствари након проглашења независности нису ишле глатко. Био је потребан велики и крвави рат с Британијом која се није нимало мирила с оваквим исходом.

Вођа америчке војске постао је Џорџ Вашингтон, но тек створене САД су у првим годинама претрпеле неколико тешких војних пораза на терену. Већ 1776. британска војска заузима Њујорк, а идуће године и Филаделфију. Прве године рата биле су кључне и Британци су имали реалне шансе за победу. Могли су да докрајче Вашингтонову војску, замало су и успели, али су ту и стали.

Лондон се увелико ослањао на америчке лојалисте, но координација са овим милитантним групама није била најбоља. Проблеми су почели да се гомилају, а велики ударац Британци ће задобити 1777. када им је у њиховој офанзиви на Олбени заробљена војска.

Америчка револуција је, како смо и истакли, могла рачунати на то да успехом неће пасти под туђу сферу утицаја, но то не значи да нису имали савезнике - оружје и другу опрему активно су им достављале Француска, Шпанија и Низоземска, британски ривали из Европе. Све активније учешће Француске и Шпаније (нарочито Француске) показаће се кључним фактором јер су помогли у поразу Британаца на северу. Након 1778. Британци се концентришу на јужне колоније те успешно заузимају Џорџију и Јужну Каролину.

1781. покушали су да заузму Вирџинију, но у заливу града Чесапика дочекала их је француска морнарица која их је одбацила, а убрзо потом је кренула и заједничка америчко-француска опсада града Јорктауна где је у заробљеништво пало 7.000 британских војника.

Тај пораз сломио је британску вољу за наставак ратовања. Мањи сукоби потрајали су још годину дана, но 1783. Споразумом у Паризу окончава се рат, а суверенитет САД-а се потврђује. Британија је признала америчку независност. Ово је био први успешан рат за ослобођење од једне европске колонијалне силе.

Француској је свакако било од великог интереса да Британија изгуби контролу над колонијама у Америци, то је био њихов велики реванш за пораз Нове Француске на истом простору, но, цена је била велика. Париз је запао у огромне дугове, а та чињеница придонела је експлозији Француске револуције неколико година касније.

Велике силе Европе су саме себе суспендовале, али је зато простор отворен за стварање нове, глобалне, силе. Резултат ових историјских догађаја је и више него видљив данас. Већ тада је било јасно да ће уједињене бивше колоније, Сједињене Америчке Државе, постати важан фактор, а данас, готово 240 година након проглашења независности, САД је недвосмислено највећа економска, војна, политичка, али и културна, сила света.

Након независности САД су почеле са наглим ширењем на запад, а до краја 19-ог века прошириле су се све до пацифичке обале, притом отимајући територије које су припадале Индијанцима. Како су САД оправдале ову агресивну експанзију ако су утемељене на недвосмислено идеалистичким виђењима људских права? Наравно, теорија и пракса две су сасвим различите ствари. У периоду након осамостаљења почела је да се ствара идеологија коју и данас Американци жестоко заговарају, идеологија "америчке изузетности" која у суштини није ништа друго него империјална амбиција упакована у прогресивну филозофију која се оцртавала у Декларацији о независности и касније у америчком Уставу.

Иста идеологија је присутна и данас када, на пример, Обамина саветница за националну безбедност, Сузан Рајс, поручује како САД могу да - без одобрења тамошњих власти и без одобрења УН-а - изводе нападе у Сирији "када хоће и где год хоће".

Америчка доминација потврђена је и у ратовима - пре свега у Шпанско-америчком рату, Првом светском рату и Другом светском рату, из којих су САД излазиле као победник, а након Другог светског рата и као глобална супер сила. Од свих великих сила света до 20-ог века остале су још само две, САД и један нови политички пројекат, СССР. Распадом СССР-а почетком 90-их остао је само САД те је разумљиво да су неки тај историјски чин брзо прогласили "крајем историје".

Тј. крај једне историјске фазе, али тешко да је заиста крај историје. Од онда се догађају ствари које ни у ком случају нису мање историјске, а и историја која је наводно требало да заврши с америчком планетом данас не изгледа баш толико сигурна. Ту је једна Кина која би по свим прогнозама ускоро требало да економски претекне САД, а то ће, такође, бити један историјски догађај, нешто на шта идеалисти почетком 90-их можда нису рачунали.

Све у свему, САД као земља су свесне до које мере су управо оне, од побуне у бостонској луци до данас, утицале на промену света и сама та магнитуда промене и данас их наводи на помисао да њихова "мисија" још увек није завршена, да то заправо није ствар империјализма или хегемоније, већ "судбине" да њихова визија доминира сваким делом света. Та тзв. "манифестна судбина" (енг. Манифест destiny) и данас игра важну симболику у америчкој историји. С њом се одлучно кренуло с атлантске обале према пацифичкој, а „храни“ се вечитим понављањем да је све што падне под ту визију у коначном исходу боље, слободније, праведније и поштеније.

Америчко ширење светом из тог разлога никада није било само економско (мада је и то велики фактор) као што је било у случају великих колонијалних сила Европе, већ је и поприлично идеолошко, па могли бисмо чак рећи и готово религиозно. Можда су, на пример, Буш и њему блиски актери схватали да САД с предумишљајем крећу у инвазију једног Ирака како би за себе осигурали адекватне енергетске ресурсе, но, без имало сумње, унутар САД-а је постојало много људи, високопозиционираних и интелектуално утицајних људи, који су заиста свом снагом веровали да је америчка војска идеолошки, за њих врло позитиван, продужетак оних кочија које су појуриле преко индијанске земље према Пацифику.

Шта је на крају дана опасније по народе света, велике силе које су гоњене економијом или велике силе које су гоњење идеологијом? Резултат је ипак, често исти, подједнако лош, но могло би се аргументовано тврдити да се с економијом донекле ипак може преговарати, док с идеологијом то никада није био случај. Идеологија је кочница дипломатије, док је економија спремна да саслуша и другу страну, ако у томе види свој интерес.

Слично је са свим идеологијама - совјетско насилно гушење Мађарског устанка 1956., улазак тенкова у Будимпешту, сигурно је од стране тадашњих дежурних идеологија сматрано итекако позитивним и нужним чином за промоцију једне судбоносне идеје, док је стварност ипак на страни чисте експанзије географске сфере утицаја.

Надаље, проблем с великим идеологијама је њихова екстремна неконзистентност и властита велеиздаја. Идеали које је изнео Томас Џеферсон су позитивни, као што је и Октобарска револуција на којој је настао СССР представљала и бројне позитивне идеале. Но, где је та једнакост и где су та људска права? Или у случају друге револуције - где је та радничка контрола сопствене судбине?

Преотимање револуција је већ стандардни појам, а ни Америчка није била имуна. Неконзистентност у САД тиче се и њиховог основног идеала на којем је унија заснована - идеалу права на револуцију. Данас једна четвртина Американаца поручује како подржавају идеју о одвајању њихове савезне државе из федерације САД-а. Да ли би федерална Влада допустила мирну сецесију? Да ли би се право на револуцију поштовало? Тешко. Последњи такав покушај резултирао је Америчким грађанским ратом (1861-1865) који је завршио са преко милион мртвих и победом северних земаља над Конфедерацијом робовласничких јужних које су, мирним путем, прогласиле сецесију од САД-а. Био је то један од првих великих индустријских ратова у свету и најкрвавији сукоб на територију САД-а.

Питање робовласништва било је кључно, но ту су била и бројна друга неслагања која су довела до отцепљења југа. Данас, са ове временске дистанце, свакако је позитивно да је победила страна која се залагала за укидање срамотног ропства, но, шта да је робовласништво укинуто већ раније у читавим САД? Да ли би се толерисала мирна сецесија југа? Тешко.

Амерички грађански рат оставио је дубоки траг на САД. Преко милион мртвих и готово потпуно уништена инфраструктура југа. Поређења ради, у Америчком рату за независност погинуло је мање од 100.000 људи (од тога око 50.000 Американаца). Од 1865. надаље у САД-у се промовише помирење између севера и југа.

Јужна Конфедерација која се отцепила од САД-а била је уверена да ће им европске силе, које су поприлично зависиле од њиховог памука који је стизао са робовласничких плантажа, притећи у помоћ - но, то се није догодило, нити једна од њих чак није ни признала Конфедерацију. Разлог томе је и чињеница да су Британци до онда, очито очекујући "несигурности на тржишту", већ пронашли алтернативне изворе памука, пре свега у Индији и Египту, а и у време избијања рата имали су у складиштима на залихама за најмање годину дана.

Амерички грађански рат започео је 12. априла 1861. Јужне земље (њих 7) прогласиле су независност од САД-а те су затражиле да америчка војска напусти базе на њиховој територији, што је америчка војска одбила да учини. 12. априла 1861. сецесионистичке снаге нападају базу у граду Чарлстон, у Јужној Каролини, те тим чином почиње рат.

Историчари ни данас нису сигурни када треба дати одговор на једно велико питање - како то да су милиони младића на северу и југу једва чекали да се укључе у рат? Према једнима је то била ствар идеологије - питање робовласништва дубоко је поделило земљу. Други пак истичу како је, барем на југу, била реч о жељи за одбраном властитих домова јер се рат, увелико, водио на простору Конфедерације.

САД, под вођством Абрахама Линколна, су имале готово двоструко више војника (око 2 милиона). Конфедерацијском војском заповедао је генерал Роберт Е. Ли. Када је тачно нестала Конфедерација, о којем је датуму реч, заправо нико ни не зна. Конфедерацијске снаге су угушене током 1865. и те године је она и престала да постоји. Пет дана након што се Ли предао, у атентату је убијен амерички председник Абрахам Линколн.

САД званично никад нису ни прогласиле рат јер нису никада ни признале Конфедерацију, већ су их називале побуњеницима и сепаратистима. Након рата територијални интегритет САД-а је сачуван, а робовласништво је укинуто.

Но, интеграција југа са севером била је тешка и каснијих година долази до појаве разних радикалних група као што су расистички Кју Клукс Клан и друге. До које мере је уопште Југ данас интегрисан је такође предмет дебате, али дебате коју САД радије не би водиле ако не морају.

Једна је ствар сигурна, што се мање говори о сецесији, ратовима, идеолошким контрадикцијама унутар САД-а, то ће и опасност од сепаратизма унутар федерације бити мања. Данас је у некаквом тренду да се Европљани често ругају Американцима због непознавања историје, но многи не примећују како је управо та карактеристика (која је и сама по себи спорна) уједно и добар предуслов за мир у земљи као што је САД. Историја се у јавности, дакле у медијима и од стране политике, спомиње таман онолико колико је потребно за стварање осећаја патриотизма. Неке дубље теме могле би, са друге стране, да имају сасвим нежељене ефекте, па се ни не начињу.

Ипак, питање сецесионизма у САД-у и даље постоји. Једну од анкета по питању сецесије спровела је новинска агенција Ројтерс, а анкетно питање је гласило: "Да ли подржавате или не подржавате идеју да се ваша држава мирним путем повуче из Сједињених Америчких Држава и федералне Владе?"

Резултати су многе изненадили - чак 23,9 одсто тврди како "снажно" или "поприлично" жели да њихова земља напусти САД. Оно што је занимљиво јесте да су сецесионистичке тенденције снажне у свим категоријама - уз благу предност Републиканаца над Демократама. Највише оваквих тенденција има на простору некадашње Конфедерације, но тенденције су присутне и у другим регијама САД-а.

То не значи да се САД налазе пред било каквом конкретном опасношћу од сецесионизма, нарочито када погледамо једну Европу која врви таквим снажним тенденцијама, али 60 милиона људи - колико их се у проценту изјашњава за сецесију од САД-а, је ипак 60 милиона људи. Наравно, такви гласови могли би да се артикулишу тек појавом снажне политичке платформе, али такве у САД-у још увек нема, а тешко да ће је и бити када се централна политичка позорница заправо своди само на две доминантне странке, Демократску и Републиканску.

Све у свему, сецесионизам у САД-у је и даље ствар политичког куриозитета, а земље којима би одговарало да амерички глобални стисак мало попусти на рачун каквог унутрашњег политичког превирања у САД-у, не би требало да се превише надају.

Но, из историјске перспективе, САД су ипак једна врло млада земља, а као и неки млади људи, САД су врло амбициозна земља. Постигли су статус једине праве светске супер-силе и свакако се неће добровољно одрећи такве ласкаве титуле. Ту је и америчка културна компонента, амерички стил живота који је успео да оствари глобални утицај и којег настоје да усвоје становници свих земаља света.

Надаље, САД нису земља која чека да се деси шта треба да се деси, као што је Британија учинила када је послала бродове према 13 колонија да тамо истоваре вишак чаја без превише размишљања о последицама. САД су земља која је присутна свуда - у свим политикама, у свим сукобима и у свим превирањима. У свету се и данас воде бројни сукоби, али немогуће је пронаћи један конфликт у којем САД барем пасивно не учествују.

Помало су наивни они који се чуде томе истичући "па како само стижу све то?". Уопште није проблем стићи све то, САД су кадре за праћење свих догађаја на још 10 планета. Проблеми по САД сасвим су друге природе, а колико год се понекад чинило да су то спољни изазови (јачање тзв. "секундарних сила" и економска моћ Кине), они су ипак унутрашњи. Наиме, након свих стратешких успеха у свету, живот многих Американаца у САД-у заправо није нешто посебно. Наравно, прилике су и даље велике, САД је магнет за предузетништво, нарочито у новим технологијама, али када говоримо о генералном стању, оно је до сада требало да буде далеко боље.

Једно од петоро деце у САД-у суочено је са ризиком од глади. Милиони Американца и данас живе у екстремном сиромаштву, преноси лист "The Washington Пост". Надаље, класне разлике у САД-у, као и другде на Западу, све су израженије. То је највећа опасност за, још увек врло младу државу САД.