NA DANAŠNJI DAN: DENVER NAGETSI, Dragomir Bojanić Gidra, Milanski edikt i još mnogo toga (13. JUN)

Dogodilo se na današnji dan - 13. jun:

313. Izdat Milanski edikt

Pre izdavanja Milanskog edikta, Rimsko carstvo je zvanično priznavalo politeizam kao religiju, gde su bogovi rimske mitologije bili široko poštovani. Hrišćani su u to vreme bili podvrgnuti progonima i represiji zbog svoje veroispovesti.

Međutim, dolaskom Milanskog edikta 313. godine, sve se promenilo. Ovaj istorijski dokument je označio preokret u pristupu Rimskog carstva prema hrišćanima. Car Konstantin Veliki, koji je rođen na teritoriji današnje Srbije, bio je ključna figura u donošenju ovog odlučujućeg čina.

Milanski edikt je bio revolucionarni akt koji je ustanovio slobodu veroispovesti za hrišćane u Rimskom carstvu. Ovaj prelomni trenutak je označio kraj progona i doneo priznanje hrišćanstva kao legitimne religije. To je bila velika promena, ne samo za hrišćane, već i za celokupnu istoriju religije.

Važno je istaći da je Konstantin Veliki, osim svoje uloge u donošenju Milanskog edikta, ostavio i dubok trag u istoriji kao jedan od najvećih i najvažnijih vladara Rimskog carstva, a važno je istaći da je on rođen upravo na teritoriji današnje Srbije. U južnoj Srbiji, u gradu Nišu, nalazi se arheološko nalazište po imenu Medijana, gde se mogu videti ostaci Konstantinove palate. Ovo nalazište svedoči o značaju i uticaju Konstantina Velikog, kako na političkom, tako i na kulturnom planu.

Milanski edikt je imao dalekosežne posledice i postao je simbol prekretnice u istoriji hrišćanstva i Rimskog carstva. Otvorio je put za dalje širenje hrišćanstva i uticao na oblikovanje istorije kakvu danas poznajemo.

1865. Rođen Vilijam Batler Jejts

Vilijam Batler Jejts bio je irski pesnik i romanopisac i pisac kratkih fiktivnih priča. Rođen je 13. juna 1865. godine u Sendimauntu, Dablin, u Irskoj, i smatra se jednim od najvažnijih svetskih književnika 20. veka. U isto vreme, smatra se i najznačajnijom ličnošću irskog nacionalnog preporoda. Bio je jedan od osnivača i upravnik narodnog pozorišta, ali i senator od 1922. do 1928.

Njegove pesme istražuju širok spektar tema, uključujući mitologiju, religiju, ljubav, politiku i irsku nacionalnu pripadnost. Bio je poznat po svojoj poetskoj i slikovitoj upotrebi jezika, kao i dubokoj emocionalnoj snazi svojih stihova. Jejts je bio majstor jezičke igre i stvaranja snažnih vizuelnih slika kroz svoje stihove. Njegov stil pisanja karakteriše bogatstvo metafora, aluzija i simbolike. Njegove pesme često su pune mističnih elemenata i dubokih filozofskih razmišljanja o smislu života i ljudskom postojanju.

Jedno od najpoznatijih i najkapitalnijih dela Vilijama Batlera Jejtsa jeste zbirka pesama "The Tower" (Kula) iz 1928. godine. Ova zbirka sadrži neke od njegovih najboljih pesama, uključujući naslovnu pesmu "Kula", "Jedrenje u Vizantiju" i "Leda i labud". U svojim pesmama, Jejts se često bavio pitanjima smrtnosti, duhovnosti i ljudske egzistencije. Pesma "Jedrenje u Vizantiju" pronašla je svoje mesto i u filmskoj industriji, a pravi znalci filmske umetnosti će njen prvi stih "Ovo nije zemlja za starce" veoma lako prepoznati.

Pored poezije, Jejts je takođe pisao romane i kratke priče. Njegov možda najvažniji roman jeste upravo njegov prvenac pod nazivom "Put revolucije", koji prati život bračnog para, Frenka i Ejpril Viler, koji su suočeni s društvenim normama, životom u sumornom predgrađu i neostvarenim snovima. Na osnovu ovog romana 2008. godine biće snimljen i film sa istim nazivom, u režiji Sema Mendesa, sa Leonardom Dikapriom i Kejt Vinslet u glavnim ulogama.

Još jedna važna stanica na Jejtsovom pripovedačkom putu bila je zbirka kratkih priča pod nazivom "Eleven Kinds of Loneliness", gde kroz jedanaest priča, Jejts istražuje različite aspekte usamljenosti i emocionalne izolacije u savremenom društvu.

Vilijam Batler Jejts dobio je Nobelovu nagradu za književnost 1923. godine za svoj doprinos irskoj književnosti. Njegova dela i dalje ostaju važna i uticajna, kako u Irskoj, tako i u svetskoj književnosti. Jejts je preminuo 28. januara 1939. godine u Francuskoj, ali njegovo nasleđe nastavlja da živi kroz njegove pesme, priče i romane i zauvek će ostati upamćen kao jedan član irske četvorke nobelovaca.

1920. U Americi zabranjeno slanje dece poštom

U januaru 1913. godine, jedan par iz Ohaja je iskoristio novu uslugu poštanske službe Sjedinjenih Američkih Država - slanje paketa, kako bi poslali svog novorođenog sina. Plativši 15 centi za poštanske markice i nepoznatu sumu za osiguranje od 50 dolara, predali su bebu poštanskom službeniku, koji je dečaka odvezao do kuće njegove bake udaljene oko jedne milje.

Propisi o tome šta se sme, a šta se ne sme slati poštom bili su nejasni kada su poštanske službe počele da prihvataju pakete težine preko četiri funte 1. januara 1913. godine. Ljudi su odmah počeli da testiraju granice slanjem jaja, cigli, zmija i drugih neobičnih "paketa". Da li je bilo dozvoljeno slanje dece poštom? Tehnički, nije postojao poštanski propis protiv toga.

"Prve godine pružanja usluge slanja paketa - to je bila prava pometnja", kaže Nensi Pop, glavna kustoskinja u Nacionalnom poštanskom muzeju. "Različiti gradovi su radili različite stvari, u zavisnosti od toga kako je njihov poštar tumačio propise."

Pop je pronašla oko sedam slučajeva slanja dece poštom između 1913. i 1915. godine, počevši od bebe iz Ohaja. Iako slanje dece poštom nije bilo uobičajeno, za duge udaljenosti bilo je jeftinije kupiti marke i poslati dete železnicom nego kupiti mu kartu za putnički voz. Takođe, ljudi koji su slali decu poštom nisu ih predavali nepoznatim osobama. U ruralnim područjima, mnoge porodice su dobro poznavale svog poštara.

U slučaju Mej Pirstorf, čiji su roditelji u februaru 1914. poslali svoju šestogodišnju ćerku kod bake udaljene 73 milje, poštanski radnik koji ju je odveo vozom bio je rođak. Porodica iz Ajdaha platila je 53 centa za markice koje su stavili na kaput svoje ćerke. Međutim, nakon što je generalni direektor pošte Albert S. Berlson čuo za ovaj slučaj, kao i za drugi upit koji je neko uputio tog meseca o slanju dece poštom, zvanično je zabranio poštanskim radnicima da prihvataju ljude kao pošiljke.

Ipak, nova regulativa nije odmah sprečila ljude da šalju decu poštom. Godinu dana kasnije, žena je poslala svoju šestogodišnju ćerku iz svog doma na Floridi do očeve kuće u Virdžiniji. Na udaljenosti od 720 milja, to je bilo najduže putovanje deteta poštom od svih koje je Pop identifikovala, i koštalo je 15 centi u markama.

U avgustu 1915. godine, putovanje trogodišnje Mod Smit, kako izgleda, bilo je poslednje putovanje deteta poštom u SAD, kada su je njeni baka i deka poslali na 40 milja daleko putovanje kroz Kentaki da bi posetila svoju bolesnu majku. Nakon što je priča dospela u medije, supervizor Džon Klark iz Sinsinatija istražio je slučaj, pitajući zašto je direktor pošte u Kaniju u Kentakiju dozvolio detetu da se vozi vozom pošte, što je bilo izričito protiv propisa.

Iako se čini da je Mod poslednje dete koje je uspešno poslato poštom, neki su kasnije još uvek pokušavali da pošalju svoju decu. U junu 1920. godine, prvi pomoćnik generalnog direktora pošte Džon C. Kuns odbio je dve prijave za slanje dece, navodeći da ih nije moguće klasifikovati kao "bezopasne žive životinje", prema Los Anđeles Tajmsu. Ovaj dan, 13. jun 1920. uzimamo za dan kada je u Americi zvanično prestalo slanje dece poštom.

1933. Rođen Dragomir Bojanić Gidra

Dragomir Bojanić Gidra, jedan od najpoznatijih glumaca u Srbiji i Jugoslaviji, rođen je na današnji dan 13. juna 1933. godine u Kragujevcu. Njegova karijera obuhvata preko sto uloga u filmovima, televizijskim serijama i pozorištu, ali ćemo ga zauvek posebno pamtiti po ulozi Žike Pavlovića u kultnom filmskom serijalu "Lude godine". Ta uloga se smatra svojevrsnim remek-delom srpske glumačke scene, a Gidru će fanovi često, čak i danas, oslovljavati sa Her Žika.

Gidra je odrastao suočavajući se sa velikim izazovima. Nakon što je izgubio oba roditelja tokom Drugog svetskog rata, ostao je siroče. Njegova majka Novka preminula je od tuberkuloze, dok je otac Joce, koji je bio oficir Jugoslovenske vojske i pripadnik Garde, bio strijeljan kada je Gidra imao samo devet godina. Ipak, gubitak porodice nije slomio njegov duh. Završio je Srednju školu za preradu mesa, voća i povrća u svom rodnom gradu. Nakon mature, radio je godinu dana u fabrici konzervi "Crvena zvezda", ali je uvek osećao ljubav prema umetnosti i sceni. Zato se upisao na Akademiju za pozorišnu umetnost u Beogradu, u klasi profesora Raše Plaovića.

Gidra je započeo svoju pozorišnu karijeru kao član amaterskog pozorišta "Sveta Mladenović", da bi potom postao dugogodišnji član Kragujevačkog narodnog pozorišta. Tokom studija prve godine na Akademiji za pozorišnu umetnost, dobio je priliku da igra lika Mitketa u predstavi "Koštana" u Narodnom pozorištu, ostvarivši tako svoju prvu veliku ulogu. Od 1964. do 1966. godine bio je član Jugoslovenskog dramskog pozorišta (JDP) u Beogradu.

U svetu filma, Gidra je započeo svoju karijeru 1955. godine epizodnom ulogom u filmu "Ešalon doktora M." reditelja Žike Mitrovića. Nakon toga, usledio je bogat filmski opus. Igrao je glavne i veće sporedne uloge u preko trideset domaćih filmova, ali je takođe snimao i u Italiji pod pseudonimom "Entoni Gidra" (Anthony Ghidra), gde je snimio desetak špageti vesterna i akcionih filmova. Nadimak Gidra u prevodu znači "zmija". Za svoju ulogu u filmu "Balada o revolverašu" (1967) reditelja A. Kaltabijana dobio je i nagradu.

Najveću popularnost širom SFRJ stekao je ulogom Žike Pavlovića u filmu "Lude godine", koju je igrao u deset delova ovog filmskog serijala od 1977. do 1992. godine. Takođe, ostao je upamćen po ulozi kaplara Janićija u filmu "Marš na Drinu" reditelja Žike Mitrovića iz 1964. godine, ali i čuvenoj ulozi Kondora u legendarnom filmu "Valter brani Sarajevo".

Dragomir Bojanić Gidra preminuo je 11. novembra 1993. godine u Beogradu od raka jetre. Tokom lečenja, boravio je na Vojnomedicinskoj akademiji (VMA) u Beogradu. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Njegova izuzetna glumačka ostavština i nezaboravni likovi koji su oplemenili srpsku i jugoslovensku kinematografiju zauvek će ostati deo kulturne baštine.

1942. Rođena Jelisaveta Seka Sablić

Jelisaveta Seka Sablić, rođena 13. juna 1942. godine u Beogradu, srpska je glumica koja je ostavila neizbrisiv trag u domaćoj filmskoj industriji i na pozorišnoj sceni. Rani period života obeležili su njeno obrazovanje i studiranje na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu, gde je pokazala svoj izuzetan talenat i bila najbolji student u klasi. To je bilo i vreme kada je upoznala svog najboljeg prijatelja i kuma, Dragana Nikolića, sa kojim je kasnije delila pozornicu i ekran.

Sablićeva je brzo stekla slavu i priznanje u filmskoj industriji. Poznata po svojoj ulozi Kristine, ćerke Bilija Pitona, u filmu "Maratonci trče počasni krug", gde je osvojila simpatije kritike i publike. To je bio samo početak niza njenih velikih uloga u filmovima i serijama, ali ipak je ostao kao vrhunac njene filmske karijere i uloga koja će zauvek ostati urezana u kolektivnom sećanju našeg naroda.

Izuzetno harizmatična i talentovana, Seka Sablić je tumačila različite likove i donela im život na ekranu. Njene uloge u komedijama i dramama obeležile su epohu jugoslovenske kinematografije. Neke od njenih najzapamćenih uloga uključuju film "Burduš", gde je se proslavila kao Rajka, kao i serije "Srećni ljudi" i "Porodično blago", gde je odigrala sjajne role kao Marijana i Seka Sekulović. Naravno, još jedan od vrhova njene filmske karijere svakako predstavlja uloga Seke u trilogiji "...na određeno vreme" Milana Jelića.

U novijoj televizijskoj istoriji, Seka je zadobila obožavanje publike svojom ulogom u seriji "Ljubav, navika, panika", gde je igrala  Veru. Ova komična serija privukla je mnogo pažnje jer je na duhovit način prestavila život disfunkcionalne porodice. Seka Sablić je ponovo pokazala svoju snagu u komediji i obnovila svoju popularnost kod publike. Njena harizma i talenat izvukli su najbolje iz ove serije, a njeno partnerstvo sa legendarnim Nikolom Simoćem, koji u ovoj seriji glumi Verinog supruga Miću, ostaće nezaboravno.

Uz bogatu filmsku karijeru, Seka je takođe imala uspeha i na pozornicama. Igrala je u mnogim beogradskim pozorištima i ostvarila značajne uloge u predstavama. Neke od nagrada koje je osvojila za svoj rad uključuju Dobričin prsten, nagrada Žanka Stokić, statue Srebrni i Zlatni Ćuran, Zlatnu arenu, Nagradu Pavle Vuisić, Nušićevu nagradu i Sterijinu nagradu.

Seka Sablić, posle više od 50 godina karijere, i dalje je aktivna, kako u profesionalnom, tako i u privatnom životu, neretko se pojavljujući na protestima i boreći se za neko bolje sutra. Njen talenat i šarm i dalje blistaju i publika je obožava isto kao i pre pedeset godina. Svojim izuzetnim ulogama i doprinosom srpskoj umetnosti, Seka Sablić postala je ikona domaće glume i jedna od najmilijih glumica u istoriji domaće kinematografije.

1943. Poginuo Sava Kovačević

Tokom najtežeg perioda bitke na Sutjesci u junu 1943. godine, Sava Kovačević je bio postavljen kao zapovednik Treće udarne divizije. Divizija je imala izuzetno težak zadatak - da se suoči s neprijateljem koji je bio gotovo dvadeset puta brojniji. Uprkos tome, pod Savinim vođstvom, divizija je hrabro vodila desetodnevne borbe, rizikujući sve kako bi spasila ranjenike i obavila svoje zadatke.

Divizija je morala da zaštiti Glavnu operativnu grupu, kao i središnju bolnicu, i istovremeno pokušavala da se probije iz okruženja. U borbama koje su se vodile 11. i 12. juna na Vučevu, pod Maglićem, kod Borovna i na desnoj obali reke Sutjeske, divizija hrabro odbija snažne napade neprijatelja. Uspela je da spasi bolnicu i pokušala da podigne mostobran na levoj obali Sutjeske. Međutim, 13. juna 1943, partizani su krenuli u opšti napad na levoj obali reke.

U tom kritičnom trenutku, Sava je doneo hrabru odluku da izvrši proboj kroz neprijateljske redove. Sa svojom pratnjom, uključujući četu i grupu kurira, Sava je krenuo u juriš. Pucajući iz puškomitraljeza, hrabro je vodio napad. Nažalost, Sava Kovačević je pogođen neprijateljskim rafalima i poginuo.

Svedoci njegove pogibije, poput Šoltanina Bogdana Jakovčevića, prisećaju se tog trenutka s tugom. Za vreme juriša, kada su se formirali u streljački stroj, Šoltanin je video kako Sava pokazuje prema vrhu brda, označavajući pravac juriša. Nisu bili svesni da su Nemci već bili bliže, skriveni u rovovima na kraju livade. Sava je hrabro predvodio juriš, ali su ga neprijateljski rafali usmrtili. Čak je i pravoslavni sveštenik koji je bio s njima u diviziji klečao i plakao za Savom.

Sava Kovačević nije bio samo vojskovođa, već i intelektualac. Bio je školovan od strane Komunističke partije i bio je osoba s kojom se moglo razgovarati i raspravljati čak i o teoriji relativiteta. Bio je hrabar, mudar i harizmatičan lider koji je osvajao svojim prisustvom. Međutim, bio je i odlučan i strog vođa koji je insistirao na disciplini i vojničkom ponašanju. Bio je odgovoran i samokritičan, a njegovi vojnici su mu apsolutno verovali. Današnji dan, osamdesetogodišnjicu pogibije Save Kovačevića, slavimo, jer smo zahvaljujući junaštvu i odlučnosti malobrojnih danas svi tu gde jesmo i nismo završili pod okupatorskom čizmom.

1950. Rođen Radomir Mihailović Točak

Radomir Mihailović, poznat kao Točak, rođen je 13. juna 1950. godine u Čačku, SFR Jugoslavija. Već sa 5 godina počeo je svirati različite žičane instrumente, da bi se konačno sa 9 godina posvetio gitari. U ranom mladalačkom periodu bio je član benda iz Čačka pod imenom Dečaci sa Morave.

1970. godine često je svirao po raznim klubovima u Belgiji. Uskoro, 1971. godine, osniva bend Smak u Kragujevcu, Srbija, koji će postati jedan od najpopularnijih bendova u regionu, široko priznat kao jedan od najboljih jugoslovenskih bendova svih vremena. Točak je glavni kompozitor i gitarista benda. Njihov prvi album, "Smak", objavljen je 1975. godine. Bio je veliki uspeh, a sledio ga je album koji mnogi smatraju njihovim najboljim ostvarenjem, "Crna dama", 1977. godine. Album je snimljen u Morgan Studios i producirao ga je Martin Levan, poznati londonski producent koji je, između ostalog, radio na prvom albumu benda Iron Maiden. Engleska verzija albuma, nazvana "Black Lady", takođe je objavljena 1978. godine. Ova dva albuma pokazuju širinu benda koji je inkorporirao različite muzičke stilove poput bluza, progresivnog roka, psihodeličnog roka, džeza i etničke muzike sa prostora. Točakov jedinstveni virtuozni stil sviranja veliki je deo zvuka benda. On svira električnu gitaru prstima, umesto trzalicom. Uz Vlatka Stefanovskog, smatra se najvećim gitaristom sa prostora bivše Jugoslavije.

Jedan od najznačajnijih trenutaka u karijeri benda Smak bio je čuveni koncert 1975. godine u Beogradu, kada su bili predgrupa slavnom svetskom bendu Deep Purple. Prema rečima našeg velikog pisca Siniše Kovačevića, koji je govorio o ljudima koji su bili prisutni na tom spektakularnom koncertu, "Verujem da će se te nelogično duge svirke jedne predgrupe, i još nelogičnije i duže pauze koja je usledila između predgrupe i izlaska Deep Purple na scenu." Prema Kovačevićevim rečima, jedan od najvećih svetskih bendova nije želeo da izađe na scenu nakon moćnog spektakla grupe Smak. Svrha predgrupe je obično priprema publike za spektakl koji dolazi, a ne da sama napravi spektakl kakav glavna grupa ne može da isprati. Ova priča zauvek će ostati jedna od najčuvenijih anegdota vezanih za grupu Smak i nepisani dokaz o veličini i kvalitetu benda koji je predvodio upravo Radomir Mihailović Točak.

Radomir Mihailović Točak i dalje je aktivan muzičar i posvećen umetnik. Pored rada sa bendom Smak, Točak je takođe snimio nekoliko solo singlova i objavio jedan solo album. Njegov talenat za komponovanje došao je do izražaja i u svetu filmske muzike, gde je stvorio visoko cenjenu muzičku podlogu za film "Vizantijsko plavo", za koju je dobio nagradu Kristalnu prizmu.

Pored svojih muzičkih dostignuća, Točak vodi sopstvenu školu gitare u Beogradu. Njegova strast prema muzici i želja da prenese svoje znanje drugima odražavaju se kroz ovu inicijativu. Kao mentor, Točak inspiriše nove generacije gitarista i prenosi svoju ljubav prema instrumentu.

Radomir Mihailović Točak ostaje ikona jugoslovenskog i srpskog rokenrola, sa izuzetnim doprinosom muzici i kulturi. Njegov virtuozni stil sviranja i muzička inovativnost obeležili su jedno doba, a njegovo nasleđe nastavlja da inspiriše i utiče na buduće generacije muzičara.

1962. Premijerno prikazan film "Lolita" Stenlija Kjubrika

Film "Lolita" Stenlija Kjubrika predstavlja adaptaciju kontroverzne istoimene knjige Vladimira Nabokova. Objavljen na današnji dan 1962. godine, film istražuje tabu temu opsesije starijeg muškarca prema mladoj devojci. Kjubrikova adaptacija, poznata po svojoj mračnoj humorističkoj atmosferi i provokativnim temama, izazvala je intenzivne debate i dobila pohvale kritike.

Radnja se vrti oko Hamberta Hama Hamberta, sredovečnog profesora koji se zaljubljuje u adolescentnu ćerku svoje staodavačice, Dolores Hejz, koju naziva Lolita. Hambertova opsesija raste dok se manipulativno uvlači u Doloresin život, da bi na kraju oženio njenu majku kako bi ostao blizu objekta svojih želja. Film istražuje kompleksnu dinamiku njihovog odnosa, zamagljujući granice između ljubavi, požude i iskorišćavanja.

Kjubrikovo oko za detalje očigledna je tokom celog filma. Od dizajna setova do kinematografije, svaki aspekt je pažljivo osmišljen kako bi stvorio vizuelno zadivljujuće i tematski bogato iskustvo. Glumačke izvedbe su podjednako ubedljive, pri čemu Džejms Mejson pruža nijansiranu interpretaciju Hamberta Hamberta, dok Su Lion tumači enigmatičnu i zavodljivu prirodu Lolite.

"Lolita" se suočila sa značajnim izazovima tokom svog izdanja zbog eksplicitne tematike. Kjubrik, poznat po prelamanju granica, uspeo je da se kroz umetnički pristup izbori sa cenzorskim ograničenjima tog vremena, aludirajući na kontroverznije aspekte priče umesto da ih eksplicitno prikaže. Ovaj umetnički pristup omogućio je filmu da zadrži svoj željeni uticaj dok se pridržavao društvenih normi tog doba.

Uprkos kontroverzama, "Lolita" je dobila pohvale kritike zbog hrabrog pripovedanja i izuzetnog filmskog stvaralaštva. Kjubrikovo vešto vođenje, zajedno sa glumačkim izvedbama i mračno satiričnim tonom filma, doprineli su njegovom uspehu. Ostaje važan deo Kjubrikovog filmskog opusa, prikazujući njegovu sposobnost da se suoči sa teškim materijalom i izazove razmišljanje i diskusiju.

"Lolita" predstavlja dokaz Kjubrikove umetničke veštine i spremnosti da istražuje teške teme. Ovaj film i dalje izaziva razmišljanje, kao i debate o temama želje, manipulacije i granicama moralnosti. Kjubrikovo nasleđe kao majstora filma dodatno je utemeljeno kroz njegovu hrabru adaptaciju Nabokovljevog kontroverznog romana.

1997. Premijerno prikazan crtani film “Herkules”

Crtani film "Herkules" je američki animirani film iz 1997. godine, objavljen u produkciji Volt Dizni studija za animaciju. Film je inspirisan grčkom mitologijom i prati avanture mladog Herkulesa, poluboga koji je pokušavao da pronađe svoje mesto među ljudima i dokazuje svoj herojski status.

U drevnoj Grčkoj, bogovi Zeus i Hera su blagosloveni rođenjem sina Herkulesa, donoseći radost i slavlje među ostale bogove. Međutim, zli bog podzemlja Had, brat Zeusa, želi da svrgne svog brata i preuzme vlast na Olimpu. Kroz Moire, tri sudbine koje sve znaju, Had saznaje da će za osamnaest godina planetarno poravnanje omogućiti da oslobodi Titane i zavlada Olimpom, ali samo ako Herkules ne postane prepreka. Had šalje svoje demonske sluge da ubiju Herkulesa, pružajući im napitak koji može oduzeti besmrtnost bogovima. Iako Herkules izgubi svoju besmrtnost, zadržava svoju božansku snagu. Odrastajući kao običan smrtnik, Herkules se suočava sa izazovima koji će ga dovesti do spoznaje o svojoj pravoj prirodi i hrabrosti.

Uz brojne prepreke i avanture, Herkules sreće raznovrsne likove koji ga podržavaju ili predstavljaju izazov. Tu je Pegaz, njegov verni krilati konj, koji mu pruža podršku tokom celog putovanja. Mudri sajdkik Fil preuzima ulogu Herkulesovog učitelja i pomaže mu da razvije svoje veštine i herojske osobine. Meg, šarmantna i tajanstvena devojka, postaje ljubav Herkulesovog života, ali iza njenog šarma krije se tajna koja može ugroziti njihovu vezu. Ova šarena ekipa likova doprinosi bogatstvu priče i dinamici odnosa među njima.

Crtani film "Herkules" nije samo zabavan i uzbudljiv, već takođe prenosi važne poruke. Priča o Herkulesu podseća nas da svako može pronaći svoje mesto u svetu, bez obzira na svoje poreklo ili unutrašnje borbe. On nas uči da su hrabrost, snaga i odanost prema sebi i drugima ono što čini pravog heroja. Takođe, film naglašava važnost prijateljstva, porodičnih vrednosti i prihvatanja sebe onakvim kakvi jesmo. Ove univerzalne poruke inspirišu i podstiču publiku svih uzrasta da se suoče sa svojim izazovima i rastu kao osobe.

2023. Denver Nagetsi prvi put u istoriji osvojili titulu NBA šampiona. MVP finala - Nikola Jokić.

Rano jutros ispisana je istorija. Ekipa Denver Nagetsa posle 47 godina čekanja osvojila je titulu NBA šampiona pobedom nad ekipom Majami Hita u petoj utakmici rezultatom 94:88. Igrač utakmice i MVP finala je niko drugi do naš Nikola Jokić. U ovoj utakmici, naš Jokara postigao je 28 poena i uhvatio 16 skokova, a ovaj njegov istorijski nastup u plej-ofu otići će u istoriji kao za sada jedini ikad gde je jedan igrač tokom celog plej-ofa predvodio sve igrače svih timova po broju poena (600), skokova (269) i asistencija (190).

Ovaj izuzetno mladi roster Denver Nagetsa u samom je vrhu NBA lige već nekoliko godina unazad. Pod dirigentskom palicom jednog od trenutno najboljih trenera u ligi, Majkla Malona, ova mašinerija je u sezoni 2022/2023. bila nezaustavljiva, kako u regularnom delu sezone, tako i u plej-ofu. Tokom plej-ofa, jedino je ekipa moćnih Finiks Sansa uspela da ostvari dve pobede protiv Nagetsa. Redom su u plej-ofu padali: Minesota Timbervulfsi rezultatom 4:1, Finiks Sansi rezultatom 4:2, LA Lejkersi metlom 4:0 i večeras je pao Majami ukupnim rezultatom 4:1.

Uzeću sebi za pravo da u ime redakcije i svoje lično ime čestitam rukovodstvu Denver Nagetsa, treneru Majklu Melounu i celoj ekipi na čelu sa Nikolom Jokićem zasluženo osvojenu titulu. "Zarađeno, a ne dobijeno" - definitivno važi za vas. Ova titula slika je dugogodišnjeg napornog timskog rada. Ove godine, titulu je osvojila najnesebičnija ekipa na svetu, gde svaki igrač igra za saigrača koji stoji do njega. Ekipa bez ega. Samo prijateljstvo, trud i neizmeran talenat. Bravo svima!