NACIONALIZAM PRETI INDIJI: Kako je aktuelna vlast narušila osetljiv etnički balans uspostavljan decenijama?
Nacionalističke težnje u zemlji sa najvećom raznolikošću naroda koji tamo žive mogle bi imati nesagledive posledice
Hindutva je hinduistička nacionalistička ideologija koja smatra da Indija treba biti zemlja isključivo usmerena prema usvajanju hinduizma kao državne religije i gde sve druge religijsko-etničke zajednice moraju dobiti status građana drugog reda. Iako nije direktan izdanak Hindutve, ova ideja se manifestuje u nekim politikama vladajuće stranke u Indiji - Indijske narodne partije (BJP) i njenog harizmatičnog premijera Narendre Modija.
No, s tom politikom BJP je zapravo pretnja Indiji i samom hinduizmu, odnosno ideji moderne zemlje koja je uspela postati demokratija uprkos velikim razlikama na Indijskom potkontinentu.
Amerikanci da objasne zašto im je kilava vakcina: Tvorac ruskog Sputnjika V zamolio za objašnjenje
ŠTA TI JE DEMOKRATIJA: Laži na Fejsbuku tri puta popularnije nego uoči predsedničkih izbora u SAD 2016.
KRV LILA NA SVE STRANE: Jeziv obračun u Groznom, ginuli i policajci i teroristi (VIDEO)
Indija je najsloženije i najopsežnije pluralističko društvo na svetu. Dom je široke raznolikosti kasta, plemena, zajednica, religija, jezika, običaja i životnih stilova. Projekt "People of India", antropološko istraživanje Indije, procenio je da u Indiji postoji gotovo 4.600 različitih zajednica s čak 325 jezika i dijalekata u 12 različitih jezičkih porodica. Mozaik identiteta koji čine značenje Indije izložen je svake godine na Dan Republike.
Državna himna na sličan način naglašava raznolikost. Prvi je stih niz imena različitih geografskih regija, etničkih grupa i kultura. Indija je pozdravljena kao Pendžab, Sind, Gudžarat, Marata, Dravida, Utkala, Bengal, sve u istom stihu. Središnje pitanje svake rasprave o pluralizmu u savremenoj Indiji je kako je golema multietnička i multireligijska zemlja opstala kao demokratska država, uprkos ekstremnim regionalnim razlikama i masovnom siromaštvu. U vreme nezavisnosti bilo je uvreženo mišljenje da Indija, sa svojom ogromnom kulturnom raznolikošću, verovatno neće održati demokratsko upravljanje i nacionalno jedinstvo. Indija je imala tri moguća načina suočavanja sa svojim različitostima i manjinama. Mogla se odlučiti za strogo liberalnu strategiju, oslanjajući se na logiku demokratije, industrijalizacije i javnih politika za integraciju manjina u kohezivnu nacionalnu državu. Inače, Indija je mogla slediti korporativnu strategiju, u kojoj bi različite zajednice imale autonomni status.
Treća strategija bila je kombinacija liberalizma i pluralizma, postavljajući liberalnu državnu upravu za relativno autonomne verske zajednice. Indijski je ustav institucionalizovao treću strategiju i njegovi su se autori nadali da će s vremenom manjine imati dovoljno poverenja u indijsku državu da se oslanjaju prvenstveno na liberalna individualistička načela. Nova nezavisna indijska nacionalna država konstituisana je kao suverena, socijalistička, sekularna, demokratska republika. Tri su institucije to pretočile u praksu: sekularizam, federalizam i planska ekonomija. Utvrđivanje individualnih i grupnih prava u ustavnom okviru naglasilo je kulturnu raznolikost, a podnacionalni identitet u kombinaciji s ravnomernim postupanjem sa svim indijskim građanima proglašeni su ciljevima Nove Republike.
Primera radi, sekularizam razrađuje šemu državne neutralnosti podsticanjem jednakog poštovanja svih religija, umesto odricanjem bilo kakve njene uloge kao što je to bio slučaj sa sekularnim doktrinama u Francuskoj ili Turskoj. Indija je tako bila među prvim glavnim demokratijama na svetu koja je priznala i osigurala pravo kulturnih kolektiviteta - različitih verskih i jezičkih zajednica koje žive u zemlji. Ustav iz 1949. stvorio je institucionalnu strukturu i principe koji će omogućiti različitim ljudima da žive zajedno kao državljani Indije. Suočen s nizom zahteva različitih grupa, ustav artikuliše četvorostruki odgovor kako bi definisao sastavne elemente sekularizma.
Prvo, načelo verske slobode, koje svakom građaninu daje pravo na slobodu savesti i pravo na ispovedanje, praktikovanje i širenje vere. Drugo, Ustav ne priznaje poseban status nijedne religije. Treće, načelo nediskriminacije na osnovu kaste, mesta rođenja, prebivališta ili veroispovesti jamči jednako državljanstvo. Četvrto, ta prava moraju biti podložna javnom interesu i javnom poretku, što zahteva da religije popuste pred regulativom u interesu socijalnog zbrinjavanja i reformi. Ovaj je odgovor bio nužan nadmoćnim faktorima specifičnim za zemlju. Pre svega, veličina njene raznolikosti, koja se morala prilagoditi da bi Indija postala nacija. Stoga je sekularna pluralistička država osnovni preduslov državnosti.
Drugi faktor zbog kojeg je sekularizam bio neophodan za zemlju bili su krvave posledice pogoršanja hinduističko-muslimanskih odnosa koji su doveli do podele Indije po verskim linijama i stvaranja dve nezavisne države 1947. Pakistan (i kasnije Bangladeš), koji će biti domovina za muslimane, i Indija koja će biti domovina za hinduse, hrišćane i druge religije, dok će i dalje morati da primi značajnu manjinu muslimana.
Prilagođavanje verske raznolikosti izazovno je pitanje i trebalo je uspostaviti formalna načela. Ali to mora biti dopunjeno neformalnim mehanizmima kako bi se stvorilo poverenje među zajednicama. Indija je krenula s vrlo pozitivnom notom kad se oblikovao Ustav i nastojala je da uključi članove različitih verskih zajednica u proces većanja, posebno kada je bilo reči o raspravi o temeljnim pravima građana i manjina. Dakle, oko toga je izgrađen konsenzus i to je bio pozitivan početak. Nije uspostavljena nijedna državno priznata religija ili ustaljena religija. I to je napravilo veliku promenu, jer u društvima u kojima religija igra vrlo važnu ulogu i još uvek oblikuje pojedinačne izbore i društveni život, kada imamo uspostavljenu državnu religiju ili religiju kojoj se daje poseban status, ona dominira javnim domenom. Ista nastoji potisnuti u stranu sve ostale grupe. Uz to, drugi glavni element bio je taj što su ustavotvorci pružali vrlo veliku količinu verske slobode svim osobama koje pripadaju različitim zajednicama i puno različitih skupina ovde je uzeto u obzir.
Dakle, osim slobode savesti i slobode veroispovesti, Indijci su dobili i slobodu verovanja, što znači da su dopuštene različite vrste verskih obreda, bilo u obliku kolektivne molitve, bilo u obliku ceremonija koje su se javno sprovodile na otvorenom, bilo da se radi o određenim prehrambenim navikama, pravilima odevanja, festivalskim proslavama. Uz to, u školama kojima je upravljala država nije postojalo nijedno versko obrazovanje. Verske i jezičke manjine dobile su pravo osnovati vlastite manjinske obrazovne ustanove. A ovo je bio važan korak, jer su ovde mogli preneti obrazovanje po svom izboru. A ove obrazovne institucije uistinu postoje na svim nivoima, od vrtića i jaslica, pa sve do specijalizovanog tehničkog obrazovanja i bitne su.
Nakon nezavisnosti, ove institucije su dodatno dopunjene nizom neformalnih razmatranja, od kojih su dva istaknuta. Pokušalo se sa uključivanjem ljudi iz različitih verskih grupa u primarna tela odlučivanja, posebno u vladu, u središnjem parlamentu. Izrađen je republički kalendar praznika. Održavani su praznici za velike festivale za sve verske skupine. U ceremonijama, javnim svečanostima i javnim prilikama posebni će se napori uložiti za prisustvo svih verskih skupina. To su bili neki od načina na koje sistem deluje u Indiji. Sve do pojave BJP-a. Pobeda ove stranke je bilo svojevrsno iznenađenje, ali ne sasvim. Ekonomija je stagnirala. Inflacija je rasla, smanjivao se broj radnih mesta u privatnom sektoru, stopa rasta BDP-a padala, a stručnjaci su počeli govoriti da je priča o rastu u Indiji gotova. Političko tlo bilo je spremno za promenu, posebno zbog niza skandala i korupcije koja je vladala u najvišim krugovima zakonodavne i izvršne vlasti. Osim obećanja jakog rada na promeni političke kulture i osnaživanju privrede, BJP je imao veliki uticaj među mladima, koji čine veliki deo indijskog stanovništva. Ali, BJP se takođe oslonio na nacionalistički populizam.
Od svog osnivanja 1980. godine, BJP je zagovarao "umirivanje muslimana od strane Kongresa" i učinio ovaj apel jednim od svojih predizbornih obećanja. Kampanja je bila dosledna. Navodi BJP-a dobili su na vrednosti iz primedbi bivšeg premijera Manmohana Singa tokom sastanka Nacionalnog veća za razvoj 2006. godine, kada je rekao: - Moraćemo osmisliti inovativne planove kako bismo osigurali da manjine, posebno muslimani, budu ovlašćeni ravnopravno deliti plodove razvoja. Oni bi trebalo da imaju prvo pravo na resurse. BJP je iskoristio izjavu kako bi povećao razjarenost protiv Kongresa po pitanju umirenja muslimana. S opadanjem privrede i manjkom radnih mesta, kontinuirana kampanja rodila je novu indijsku nacionalističku desnicu. Oko 45.000 ogranaka Hinduističkog saveza dobrovoljaca, paramilitarne ekstremne organizacije, takođe je doprinelo porastu novog talasa desničarskih pristalica. To se savršeno uklopilo sa slikom Narendre Modija izgrađenom u Gudžaratu, gde je viđen kao snažan vođa Hindutve. Time je BJP udario na same temelje održivosti Indije kao državne zajednice, a posledice su već vidljive nakon samo dva mandata vladanja.
