Top 10 SVETSKIH DOGAĐAJA iz 2019: Ovo su ličnosti i momenti koji su OBELEŽILI GODINU za nama (FOTO/VIDEO)

Vreme je da se na pragu 2020. podsetimo najvažnijih događaja iz protekle godine.

Iako smo svakodnevno bombardovani vestima zbog kojih se čini da smo na ivici nuklearnog rata ili nam preti neka prirodna kataklizma, pre nego što pročitate listu najvažnijih svetskih događaja u 2019. godini, želimo da vam skrenemo pažnju da je svet iz godine u godinu sve bolje mesto za život.

Svakog dana više od 200.000 ljudi se uspinje iznad granice siromaštva, a više od 300.000 dobija pristup struji. Prosečni životni vek konstantno raste, smrtnost dece opada, dok ratovi i otvoreni oružani konflikti postaju prava retkost. Želimo vam da sa tim na umu uđete i u novu 2020. godinu, a da nam događaji iz ove stare služe samo kao iskustvo iz kog smo nešto naučili.

Donald Tramp je zasluženo više puta na ovoj listi, a 30. juna je ispisao stranice istorije kada je postao prvi američki predsednik koji je kročio na tlo Severne Koreje. Iako je izgledalo da će se situacija na poluostrvu smiriti, ispostavilo se da ni sastanci u Hanoju, ali ni gorepomenuti u demilitarizovanoj zoni nisu doveli do bilo kakvog dogovora.

Američki predsednik tvrdi da je on prekinuo sastanak u Hanoju zato što je Pjongjang zahtevao potpuno ukidanje sankcija, što Tramp nije hteo da ispuni. Pregovori su ipak nastavljeni po pitanju denuklearizacije, a pojedinosti ovih dogovora su postignute tek 1. oktobra.

Samo nekoliko sati nakon pronalaženja konsenzusa za razgovore, Severna Koreja je testirala balističku raketu uprkos zabranama Ujedinjenih nacija. Pregovarački timovi su se ponovo sreli 5. oktobra, ali nakon iscrpljujućih razgovora nije došlo do dogovora.

Početkom decembra Kim Džong Un je Amerikancima poručio da moraju da odluče koji "poklon za Božić" žele. I poklon je "isporučen" 14. decembra kada je Pjongjang testirao novu balističku raketu dugog dometa.

 Ni u 2020. se ne vidi bilo kakav prostor za napredak u razgovorima svetskog šerifa i "izolovanog kraljevstva".

Jedan od događaja koji je verovatno mnogima promakao bili su izbori za Evropski parlament. Između 23. i 26. maja se odlučivalo o sudbini više od 512 miliona ljudi. Iako je izlaznost tradicionalno mala, ove godine je spremnost glasača da odlučuju na biralištima bila iznenađujuća - čak 51 odsto. 

Još jedno iznenađenje su bili dobri rezultati Liberala i pogotovo Zelenih. Zeleni su u Nemačkoj sa 20 odsto potisnuli socijaldemokrate s drugog mesta i ostvarili svoj najbolji rezultat ikad na nekim izborima koji se održavaju na području cele Nemačke.

Sa druge strane, desni populisti su u velikim EU članicama, poput Italije ili Francuske, najjači, ali su ostvarili slabiji rezultat od očekivanog. Ukupno desni populisti raspolažu sa 150 mesta podeljena na tri različita poslanička kluba.

Na izborima za evropski parlament najviše mesta je osvojila Evropska narodna partija koju vodi Manfred Veber, što ga je načinilo glavnim kandidatom za novog predsednika Evropske komisije. Međutim, nakon glasanja Evropski savet je nominovao Ursulu fon der Lajen za novu predsednicu.

U mnogim od 28 članica EU je primetan trend slabljenja velikih stranaka i jačanje manjih, liberalnih, zelenih ili desnih stranaka. To će dovesti do toga da će u budućem EU parlamentu biti kovani širi savezi i koalicije. Konzervativci i socijaldemokrate će morati da traže podršku zelenih i liberala.

Indija nastavlja da grabi krupnim koracima ka položaju supersile. Iako je često od strane neodgovornih političara u Delhiju najavljivano da će do 2020. godine prestići i Kinu i Ameriku, što se sigurno neće desiti, višemilionski kolos je na dobrom putu da nađe svoje mesto u budućoj raspodeli snaga među svetskim silama.

U maju ove godine stranka Narendre Modija je ubedljivo pobedila na parlamentarnim izborima, a jedan od prvih koraka koji je njegova indijska narodna partija povukla je učvršćivanje suvereniteta nad saveznim državama Džamu i Kašmir.

Ukidanje člana zakona 370, kojim je tim većinski muslimanskim oblastima bio garantovan specijalni status, izazvao je bes lokalnog življa i zvaničnog Islamabada, a u jednom trenutku se činilo da je potkontinent na ivici nuklearnog rata.

Na sreću, puškaranje između Indije i Pakistana u februaru ove godine je kulminiralo "samo" obaranjem borbenih aviona, pakistanskog F-16 i indijskog MiG-21. Zarobljenici su razmenjeni i, iako sukob i dalje traje, nije došlo do eskalacije.

Indija se ponovo našla u fokusu svetske pažnje krajem godine uvođenjem Zakona o državljanstvu, kojim Hindusi i druge nemuslimanske izbeglice iz Bangladeša, Pakistana i Avganistana mogu po ubrzanom postupku da dobiju indijske papire. Zakon postulira da svi koji su od 2014. godine našli novi dom u Indiji automatski dobijaju pasoš, što je skratilo pređašnji rok od 11 godina koji je potreban za dobijanje papira.

Prvi su se protiv zakona pobunili muslimani koji strahuju da je zakon usmeren za menjanje etničkog sastava Indije, a protesti, koji i dalje traju, postaju sve više nasilni.

Rat u Siriji ulazi u mlaku završnicu i jedinu opasnost u arapskoj republici predstavljaju džihadisti u Idlibu kao i raštrkani ostaci Islamske države. U ovom "vrelom" regionu su se već jasno iskristalisale alijanse. Na jednoj strani imamo "Osovinu otpora" - Iran, Irak, Sirija, Hezbolah i Huti, uz opreznu podršku Rusije. Sa druge strane se nalaze Saudijska Arabija, Ujedinjeni Arapski Emirati, uz liberalnu podršku američkih milijardi i izraelsko odobravanje. Naravno, Bliski istok ne bi bio to što jeste da se nije pojavio i treći, "nezavisni", igrač - Turska.

U maju ove godine region je bio na ivici rata, kada su četiri komercijalna naftna tankera napadnuta u Ormuskom moreuzu. Amerikanci su iskoristili priliku i momentalno optužili Teheran, koji u junu odgovara obaranjem američkih dronova iznad svojih teritorijalnih voda i u Jemenu. Američka borbena grupa čiju udarnu pesnicu čini nosač aviona "Abraham Linkoln" je uplovila u Ormuz i oborila iranski dron koji se navodno približio plovilima SAD.

Tenzije su počele polako da zamiru, mada američki brodovi i dalje patroliraju Ormuzom.

Turska je, sa druge strane, povukla potez koji je Erdogan dugo najavljivao i 9. oktobra je počela operacija "Izvor mira". Cilj ove ofanzive je uspostavljanje demilitarizovane zone od 30 kilometara duž sirijsko-turske granice, navodno sa ciljem vraćanja izbeglica u Siriju. Sa druge strane, pravi cilj je pomaganje pobunjeničkih (džihadističkih) snaga na severu Sirije i uništavanje kurdskih Sirijskih demokratskih snaga (SDF). Turci su na kraju maltene uspeli da unište SDF, koje su Amerikanci brže bolje ostavili na cedilu u osvit turske ofanzive.

Severom Sirije trenutno patroliraju ruske i turske snage i stanje je za sada mirno i pored čestih napada kurdskih civila na oklopljena vozila dve vojske.

Na kraju nas je sačekalo i potpuno iznenađenje, kada su 14. septembra jemenski Huti kišom dronova zasuli saudijske rafinerije u vlasništvu državne firme Aramko. Tim napadom je osakaćena polovina naftne proizvodnje zalivske kraljevine. PVO sistemi "Patriot" nisu reagovali pošto su, prema navodima saudijskih vlasti, "bili okrenuti na drugu stranu".

Iako su Huti preuzeli odgovornost za ovaj napad, Zapad je brzinski optužio Irance koji i dalje negiraju da imaju bilo šta sa ovim udarom. Kao odgovor na ovaj napad Tramp je poslao više od 14.000 američkih vojnika u Saudijsku Arabiju.

Socijalistička Venecuela je od 2014. pod konstantnim napadima i pritiscima Amerike. Situacija je kulminirala 30. aprila kada se mala grupa oficira vojske Venecuele i civila pridružila Huanu Gvaidu, tada predsedniku Narodne skupštine Venecuele.

Tom prilikom je otvoreno pokušan državni udar protiv legitimnog predsednika Nikolasa Madura, što su odmah podržali dušebrižnici iz Vašingtona. Gvaido je ovaj pokušaj rušenja sistema nazvao "Operacija sloboda" i momentalno su on i njegovi "ministri" počeli da potpiruju nasilje na ulicama.

SAD, kao i određene države Latinske Amerike i EU su odmah priznale uzurpatora. dok su Rusija, Kina, Iran i mnoge druge zemlje pojačale svoju podršku Nikolasu Maduru.

Iako su serijom sankcija i otvorene krađe venecuelanskog zlata zapadnjaci pokušali da unište ovu zemlju, nisu uspeli, pre svega zahvaljujući jakom vojnom i bezbednosnom aparatu koji nije popustio nijednom tokom državnog udara.

Još jedan udarac za Huana Gvaida je otkriće njegovih veza sa narko kartelima i kriminalnim paravojskama koje operišu na kolumbijskoj granici, što je bitno umanjilo njegov ugled među Venecuelancima, a Zapad navelo da preispita svoju podršku uzurpatoru.

Kineski džin nezadrživo napreduje ka prvom mestu na gotovo svim ekonomskim i finansijskim listama, što je naravno zasmetalo trenutnom svetskom hegemonu - SAD.

Tramp je olako ušao u trgovinski rat sa Kinom, a jednom prilikom je napisao na Tviteru da su "svi trgovinski ratovi dobra stvar" i da će "lako izvojevati pobedu". Ipak, to nije bio slučaj sa Kinom. U februaru Tramp uvodi novu rundu tarifa na kineske proizvode, sa ciljem da kupi vreme svom pregovaračkom timu za što bolji dogovor sa Pekingom.

U maju je (jednostrano) odlučio da pregovori ne napreduju, pa je potpisao uvođenje dodatnih carinskih nameta na kinesku robu. U junu je došlo do susreta Trampa i kineskog predsednika Si Đinpinga na samitu G-20 i tom prilikom je dogovoren nastavak pregovora. Međutim, već u avgustu Tramp najavljuje nove carinske namete na kinesku robu vrednu čak 300 milijardi dolara. Nepredvidivi američki predsednik ipak odmah odlaže datum stupanja na snagu tih nameta za 15. decembar.

Zvanični Peking odbija da popusti i najavljuje kao odmazdu povećanje tarifa na američku robu vrednu 75 miliona dolara. Ipak, u iznenađujućem obrtu, 11. oktobra je postignuta saglasnost po pitanju prve faze dogovora i trebalo je da prođe još dva meseca pre nego što su "ispeglani" svi detalji.

I kineska i američka strana tvrde da su već pobedile. Međutim, ovaj dogovor nije rasčistio sve probleme dve supersile, što nagoveštava da će 2020. biti turbulentna po pitanju američko kineskih odnosa.

Iako su događaju koji pripadaju "svetu" politike zauzeli najveći deo ove liste, najznačajniji događaj za sve nas su veliki požari koji su progutali delove Amazonske prašume - "Pluća planete". 

Vatra se u Amazonskoj prašumi, pre svega u Brazilu, a zatim i delovima Bolivije, Paragvaja i Perua koristi za "iseci i spali" tehniku čišćenja šume. Spaljivanjem prašume se čisti teren od neprohodnog rastinja da bi se raskrčilo zemljište za agrikulturu i stočarstvo, kao i za rudarske operacije. Time se nastavlja trend agresivne deforestacije Amazona što je ilegalno u svim zemljama koje pokriva ova prašuma. Novoizabrani predsednik Brazila Žair Bolsonaro međutim dozvolio je "čišćenje" Amazona zbog ekonomskih benefita koje će to doneti.

U junu i julu je primećen mnogo veći broj požara nego inače, a to su prve zabeležili sateliti IPNE (Brazilskog instituta za istraživanje svemira). Kao glavni razlog požara se navodi "iseci i spali" tehnika čišćenja, ali i izuzetno toplo vreme koje je dovelo do toga da se ovi usmereni požari otrgnu kontroli. 

Prvi alarm je označen kada je dim potpuno zamračio nebo iznad Sao Paola, iako je grad na hiljade kilometara udaljen od Amazona.

Krajem avgusta IPNE je prijavila da više od 80.000 požara besni u Amazonu, što je povećanje od 77 odsto u odnosu na prethodnu godinu. Slični rezultati su prijavljeni i u Boliviji, Paragvaju i Peruu.

Procenjuje se da je više od 906.000 hektara izgorelo 2019. godine, a neaktivnost i inertnost brazilskih vlastodržaca je izazvala bes u celom svetu. Planeta se ujedinila u pozivima za spas Amazona, dok su osude Žaira Bolsonara od strane francuskog predsednika Emanuela Makrona izazvale i razmenu uvreda nesvakidašnju za visoku politiku.

Posle pretnji ekonomskim reperkusijama i ukidanja Sporazuma o slobodnoj trgovini između EU i Merkosura, Bolsonaro je poslao 44 000 vojnika u Amazon i požari su stavljeni pod kontrolu, mada je ogromna šteta već učinjena. 

Na samom kraju 2019. godine turbulentni put ka Bregzitu počinje da dobija svoj epilog. Početkom godine Velika Britanija je bila pred izlaskom iz Evropske unije 29. marta, što je bio datum koji je odabrala tadašnja premijerka Tereza Mej. Međutim, ona nije uspela da ubedi Donji dom parlamenta Ujedinjenog kraljevstva, pa je Bregzit odložen za 31. oktobar.

Pošto je Donji dom tri puta odbio njen dogovor sa Briselom, Mejova podnosi ostavku, a tada na scenu stupa Boris Džonson. On postaje vođa konzervativaca i premijer 24. jula. Na sve načine se trudio da završi celu proceduru do već unapred određenog datuma, 31. oktobra, i zato je ponudio novi dogovor sa EU.

Ni taj pokušaj za "bezbolni razvod" sa EU nije uspeo, pa je rok za Bregzit još jednom produžen, ovaj put za 31. januar 2020. godine. U međuvremenu Džonson je sazvao izbore i tom prilikom je nagrađen najvećom pobedom koju su konzerrvativci osvojili u poslednje tri decenije. Samo 11 dana pre Nove godine britanski parlament je ubedljivom većinom izglasao izlazak iz EU do 31. januara 2020.

Ovu godinu su obeležili i protesti u velikom broju zemalja. Žuti prsluci su nastavili da demonstriraju u Francuskoj smanjenim intenzitetom, u Sudanu je protestima srušen Omar Bašir, dok su pred sam kraj godine u anarhiju zapali i Irak i Liban... Ipak, verovatno najpoznatije "događanje naroda" u 2019. godini se desilo u Hongkongu.

Finansijski centar Azije je zapao u haos zbog Zakona o ekstradiciji. Kritičari kažu da novi zakon ugrožava suverenitet te enklave, dok oni koji ga podržavaju tvrde da napokon omogućava Pekingu da zločince privede pravdi, a da ne mora da primenjuje otmice, kako je to bilo do sada. 

Iako su mnogi očekivali da se protesti ugase posle mesec dana, to se nije desilo, a demonstranti su postajali sve više nasilni. Otpočeo je lov na tobožnje saradnike policije koji su linčovani po ulicama. Centar ustanka je postao univerzitet u Hong Kongu, a ustanici su naivno u pomoć pozvali Donalda Trampa, koji se ograničio na podršku samo preko tvitera. 

Peking je pokazao uzdržanost i nije dozvolio da ovi protesti postanu PR katastrofa ili novi Tjenanmen. Dok pišemo ovo, na pragu nove godine, protesti su gotovo u potpunosit izgubili zamah.

U aprilu je javnosti predstavljen Milerov izveštaj, kojim je konačno utvrđeno da Donald Tramp tokom predsedničke kampanje 2019. godine nije saarađivao sa "zlim Rusima" da bi se dokopao vlasti. U avgustu su se u fokusu pažnje prvog čoveka SAD našli Džo Bajden, jedan od demokratskih prvaka, i njegov sin Hanter. Naime, ako je verovati anonimnom izvoru iz Bele kuće predsednik se služio nepredsedničkim metodama, sve sa ciljem da natera Ukrajinu da istraži veze demokratskog kandidata sa Kijevom. 

Naime, Bajden mlađi je služio kao jedan od članova borda direktora Burisma holdinga, najvećeg ukrajinskog proizvođača prirodnog gasa. Sa obzirom da je njegov otac tada bio potpredsednik SAD, to je izazvalo sumnje u sukob interesa. Viktor Šokin, glavni tužilac Ukrajine je smenjen 2016. godine zbog, kako tvrdi, istrage poslova porodice Bajden u Ukrajini.

Predsednica predstavničkog doma Kongresa Nensi Pelosi je u septembru i zvanično pokrenula istragu, čiji je krajnji cilj impičment Donalda Trampa. Odmah posle pokretanja procedure američki predsednik je na Tviteru objavio transkripte razgovora Trampa i Zelenskog, za koje Bela kuća tvrdi da su "čisti kao suza", dok demokrate i opozicija u tim razgovorima vide mešanje u unutrašnje stvari Ukrajine i potvrdu svega onoga što je rekao anonimni izvor.

Glasanje je održano 18. decembra, a za opoziv po prvoj tački glasalo je 230 predstavnika, protiv je bilo njih 193, a sedmoro se uzdržalo. Za Trampov opoziv po drugoj tački glasao je 226 predstavnik, protiv je bilo njih 179, dok se 24 uzdržalo od glasanja.

Tokom debate iza kulisa su se mogle čuti i spekulacije da bi Predstavnički dom mogao da oteže sa slanjem dokumentacije o opozivu Senatu nakon što glasanje bude okončano. Potom su se pojavile i spekulacije da bi Nensi Pelosi mogla tu dokumentaciju da zadrži kod sebe sve dok ne bude ubeđena da će Senat sprovesti pošteno suđenje ili će odobriti dalju istragu Trampa.

Suđenje u Senatu, koje se očekuje u januaru, po svemu sudeći će biti potpuno drugačija priča, s obzirom na to da to telo kontrolišu republikanci, a za osudu i smenu predsednika neophodna je dvotrećinska većina. Stoga je prilično izvesno da će Tramp ostati predsednik.

Važno je i napomenuti da su, uključujući i Trampa, samo tri predsednika u američkoj istoriji impičovana (druga dvojica su Endrju Džonson i Bil Klinton), i da nijednog od njih Senat nije osudio. Nikson, za koga se često veruje da je opozvan, zapravo je podneo ostavku pre početka same procedure.