Топ 10 СВЕТСКИХ ДОГАЂАЈА из 2019: Ово су личности и моменти који су ОБЕЛЕЖИЛИ ГОДИНУ за нама (ФОТО/ВИДЕО)

Време је да се на прагу 2020. подсетимо најважнијих догађаја из протекле године.

Иако смо свакодневно бомбардовани вестима због којих се чини да смо на ивици нуклеарног рата или нам прети нека природна катаклизма, пре него што прочитате листу најважнијих светских догађаја у 2019. години, желимо да вам скренемо пажњу да је свет из године у годину све боље место за живот.

Сваког дана више од 200.000 људи се успиње изнад границе сиромаштва, а више од 300.000 добија приступ струји. Просечни животни век константно расте, смртност деце опада, док ратови и отворени оружани конфликти постају права реткост. Желимо вам да са тим на уму уђете и у нову 2020. годину, а да нам догађаји из ове старе служе само као искуство из ког смо нешто научили.

Доналд Трамп је заслужено више пута на овој листи, а 30. јуна је исписао странице историје када је постао први амерички председник који је крочио на тло Северне Кореје. Иако је изгледало да ће се ситуација на полуострву смирити, испоставило се да ни састанци у Ханоју, али ни горепоменути у демилитаризованој зони нису довели до било каквог договора.

Амерички председник тврди да је он прекинуо састанак у Ханоју зато што је Пјонгјанг захтевао потпуно укидање санкција, што Трамп није хтео да испуни. Преговори су ипак настављени по питању денуклеаризације, а појединости ових договора су постигнуте тек 1. октобра.

Само неколико сати након проналажења консензуса за разговоре, Северна Кореја је тестирала балистичку ракету упркос забранама Уједињених нација. Преговарачки тимови су се поново срели 5. октобра, али након исцрпљујућих разговора није дошло до договора.

Почетком децембра Ким Џонг Ун је Американцима поручио да морају да одлуче који "поклон за Божић" желе. И поклон је "испоручен" 14. децембра када је Пјонгјанг тестирао нову балистичку ракету дугог домета.

 Ни у 2020. се не види било какав простор за напредак у разговорима светског шерифа и "изолованог краљевства".

Један од догађаја који је вероватно многима промакао били су избори за Европски парламент. Између 23. и 26. маја се одлучивало о судбини више од 512 милиона људи. Иако је излазност традиционално мала, ове године је спремност гласача да одлучују на биралиштима била изненађујућа - чак 51 одсто. 

Још једно изненађење су били добри резултати Либерала и поготово Зелених. Зелени су у Немачкој са 20 одсто потиснули социјалдемократе с другог места и остварили свој најбољи резултат икад на неким изборима који се одржавају на подручју целе Немачке.

Са друге стране, десни популисти су у великим ЕУ чланицама, попут Италије или Француске, најјачи, али су остварили слабији резултат од очекиваног. Укупно десни популисти располажу са 150 места подељена на три различита посланичка клуба.

На изборима за европски парламент највише места је освојила Европска народна партија коју води Манфред Вебер, што га је начинило главним кандидатом за новог председника Европске комисије. Међутим, након гласања Европски савет је номиновао Урсулу фон дер Лајен за нову председницу.

У многим од 28 чланица ЕУ је приметан тренд слабљења великих странака и јачање мањих, либералних, зелених или десних странака. То ће довести до тога да ће у будућем ЕУ парламенту бити ковани шири савези и коалиције. Конзервативци и социјалдемократе ће морати да траже подршку зелених и либерала.

Индија наставља да граби крупним корацима ка положају суперсиле. Иако је често од стране неодговорних политичара у Делхију најављивано да ће до 2020. године престићи и Кину и Америку, што се сигурно неће десити, вишемилионски колос је на добром путу да нађе своје место у будућој расподели снага међу светским силама.

У мају ове године странка Нарендре Модија је убедљиво победила на парламентарним изборима, а један од првих корака који је његова индијска народна партија повукла је учвршћивање суверенитета над савезним државама Џаму и Кашмир.

Укидање члана закона 370, којим је тим већински муслиманским областима био гарантован специјални статус, изазвао је бес локалног живља и званичног Исламабада, а у једном тренутку се чинило да је потконтинент на ивици нуклеарног рата.

На срећу, пушкарање између Индије и Пакистана у фебруару ове године је кулминирало "само" обарањем борбених авиона, пакистанског Ф-16 и индијског МиГ-21. Заробљеници су размењени и, иако сукоб и даље траје, није дошло до ескалације.

Индија се поново нашла у фокусу светске пажње крајем године увођењем Закона о држављанству, којим Хиндуси и друге немуслиманске избеглице из Бангладеша, Пакистана и Авганистана могу по убрзаном поступку да добију индијске папире. Закон постулира да сви који су од 2014. године нашли нови дом у Индији аутоматски добијају пасош, што је скратило пређашњи рок од 11 година који је потребан за добијање папира.

Први су се против закона побунили муслимани који страхују да је закон усмерен за мењање етничког састава Индије, а протести, који и даље трају, постају све више насилни.

Рат у Сирији улази у млаку завршницу и једину опасност у арапској републици представљају џихадисти у Идлибу као и раштркани остаци Исламске државе. У овом "врелом" региону су се већ јасно искристалисале алијансе. На једној страни имамо "Осовину отпора" - Иран, Ирак, Сирија, Хезболах и Хути, уз опрезну подршку Русије. Са друге стране се налазе Саудијска Арабија, Уједињени Арапски Емирати, уз либералну подршку америчких милијарди и израелско одобравање. Наравно, Блиски исток не би био то што јесте да се није појавио и трећи, "независни", играч - Турска.

У мају ове године регион је био на ивици рата, када су четири комерцијална нафтна танкера нападнута у Ормуском мореузу. Американци су искористили прилику и моментално оптужили Техеран, који у јуну одговара обарањем америчких дронова изнад својих територијалних вода и у Јемену. Америчка борбена група чију ударну песницу чини носач авиона "Абрахам Линколн" је упловила у Ормуз и оборила ирански дрон који се наводно приближио пловилима САД.

Тензије су почеле полако да замиру, мада амерички бродови и даље патролирају Ормузом.

Турска је, са друге стране, повукла потез који је Ердоган дуго најављивао и 9. октобра је почела операција "Извор мира". Циљ ове офанзиве је успостављање демилитаризоване зоне од 30 километара дуж сиријско-турске границе, наводно са циљем враћања избеглица у Сирију. Са друге стране, прави циљ је помагање побуњеничких (џихадистичких) снага на северу Сирије и уништавање курдских Сиријских демократских снага (СДФ). Турци су на крају малтене успели да униште СДФ, које су Американци брже боље оставили на цедилу у освит турске офанзиве.

Севером Сирије тренутно патролирају руске и турске снаге и стање је за сада мирно и поред честих напада курдских цивила на оклопљена возила две војске.

На крају нас је сачекало и потпуно изненађење, када су 14. септембра јеменски Хути кишом дронова засули саудијске рафинерије у власништву државне фирме Арамко. Тим нападом је осакаћена половина нафтне производње заливске краљевине. ПВО системи "Патриот" нису реаговали пошто су, према наводима саудијских власти, "били окренути на другу страну".

Иако су Хути преузели одговорност за овај напад, Запад је брзински оптужио Иранце који и даље негирају да имају било шта са овим ударом. Као одговор на овај напад Трамп је послао више од 14.000 америчких војника у Саудијску Арабију.

Социјалистичка Венецуела је од 2014. под константним нападима и притисцима Америке. Ситуација је кулминирала 30. априла када се мала група официра војске Венецуеле и цивила придружила Хуану Гваиду, тада председнику Народне скупштине Венецуеле.

Том приликом је отворено покушан државни удар против легитимног председника Николаса Мадура, што су одмах подржали душебрижници из Вашингтона. Гваидо је овај покушај рушења система назвао "Операција слобода" и моментално су он и његови "министри" почели да потпирују насиље на улицама.

САД, као и одређене државе Латинске Америке и ЕУ су одмах признале узурпатора. док су Русија, Кина, Иран и многе друге земље појачале своју подршку Николасу Мадуру.

Иако су серијом санкција и отворене крађе венецуеланског злата западњаци покушали да униште ову земљу, нису успели, пре свега захваљујући јаком војном и безбедносном апарату који није попустио ниједном током државног удара.

Још један ударац за Хуана Гваида је откриће његових веза са нарко картелима и криминалним паравојскама које оперишу на колумбијској граници, што је битно умањило његов углед међу Венецуеланцима, а Запад навело да преиспита своју подршку узурпатору.

Кинески џин незадрживо напредује ка првом месту на готово свим економским и финансијским листама, што је наравно засметало тренутном светском хегемону - САД.

Трамп је олако ушао у трговински рат са Кином, а једном приликом је написао на Твитеру да су "сви трговински ратови добра ствар" и да ће "лако извојевати победу". Ипак, то није био случај са Кином. У фебруару Трамп уводи нову рунду тарифа на кинеске производе, са циљем да купи време свом преговарачком тиму за што бољи договор са Пекингом.

У мају је (једнострано) одлучио да преговори не напредују, па је потписао увођење додатних царинских намета на кинеску робу. У јуну је дошло до сусрета Трампа и кинеског председника Си Ђинпинга на самиту Г-20 и том приликом је договорен наставак преговора. Међутим, већ у августу Трамп најављује нове царинске намете на кинеску робу вредну чак 300 милијарди долара. Непредвидиви амерички председник ипак одмах одлаже датум ступања на снагу тих намета за 15. децембар.

Званични Пекинг одбија да попусти и најављује као одмазду повећање тарифа на америчку робу вредну 75 милиона долара. Ипак, у изненађујућем обрту, 11. октобра је постигнута сагласност по питању прве фазе договора и требало је да прође још два месеца пре него што су "испеглани" сви детаљи.

И кинеска и америчка страна тврде да су већ победиле. Међутим, овај договор није расчистио све проблеме две суперсиле, што наговештава да ће 2020. бити турбулентна по питању америчко кинеских односа.

Иако су догађају који припадају "свету" политике заузели највећи део ове листе, најзначајнији догађај за све нас су велики пожари који су прогутали делове Амазонске прашуме - "Плућа планете". 

Ватра се у Амазонској прашуми, пре свега у Бразилу, а затим и деловима Боливије, Парагваја и Перуа користи за "исеци и спали" технику чишћења шуме. Спаљивањем прашуме се чисти терен од непроходног растиња да би се раскрчило земљиште за агрикултуру и сточарство, као и за рударске операције. Тиме се наставља тренд агресивне дефорестације Амазона што је илегално у свим земљама које покрива ова прашума. Новоизабрани председник Бразила Жаир Болсонаро међутим дозволио је "чишћење" Амазона због економских бенефита које ће то донети.

У јуну и јулу је примећен много већи број пожара него иначе, а то су прве забележили сателити ИПНЕ (Бразилског института за истраживање свемира). Као главни разлог пожара се наводи "исеци и спали" техника чишћења, али и изузетно топло време које је довело до тога да се ови усмерени пожари отргну контроли. 

Први аларм је означен када је дим потпуно замрачио небо изнад Сао Паола, иако је град на хиљаде километара удаљен од Амазона.

Крајем августа ИПНЕ је пријавила да више од 80.000 пожара бесни у Амазону, што је повећање од 77 одсто у односу на претходну годину. Слични резултати су пријављени и у Боливији, Парагвају и Перуу.

Процењује се да је више од 906.000 хектара изгорело 2019. године, а неактивност и инертност бразилских властодржаца је изазвала бес у целом свету. Планета се ујединила у позивима за спас Амазона, док су осуде Жаира Болсонара од стране француског председника Емануела Макрона изазвале и размену увреда несвакидашњу за високу политику.

После претњи економским реперкусијама и укидања Споразума о слободној трговини између ЕУ и Меркосура, Болсонаро је послао 44 000 војника у Амазон и пожари су стављени под контролу, мада је огромна штета већ учињена. 

На самом крају 2019. године турбулентни пут ка Брегзиту почиње да добија свој епилог. Почетком године Велика Британија је била пред изласком из Европске уније 29. марта, што је био датум који је одабрала тадашња премијерка Тереза Меј. Међутим, она није успела да убеди Доњи дом парламента Уједињеног краљевства, па је Брегзит одложен за 31. октобар.

Пошто је Доњи дом три пута одбио њен договор са Бриселом, Мејова подноси оставку, а тада на сцену ступа Борис Џонсон. Он постаје вођа конзервативаца и премијер 24. јула. На све начине се трудио да заврши целу процедуру до већ унапред одређеног датума, 31. октобра, и зато је понудио нови договор са ЕУ.

Ни тај покушај за "безболни развод" са ЕУ није успео, па је рок за Брегзит још једном продужен, овај пут за 31. јануар 2020. године. У међувремену Џонсон је сазвао изборе и том приликом је награђен највећом победом коју су konzerrvativci освојили у последње три деценије. Само 11 дана пре Нове године британски парламент је убедљивом већином изгласао излазак из ЕУ до 31. јануара 2020.

Ову годину су обележили и протести у великом броју земаља. Жути прслуци су наставили да демонстрирају у Француској смањеним интензитетом, у Судану је протестима срушен Омар Башир, док су пред сам крај године у анархију запали и Ирак и Либан... Ипак, вероватно најпознатије "догађање народа" у 2019. години се десило у Хонгконгу.

Финансијски центар Азије је запао у хаос због Закона о екстрадицији. Критичари кажу да нови закон угрожава суверенитет те енклаве, док они који га подржавају тврде да напокон омогућава Пекингу да злочинце приведе правди, а да не мора да примењује отмице, како је то било до сада. 

Иако су многи очекивали да се протести угасе после месец дана, то се није десило, а демонстранти су постајали све више насилни. Отпочео је лов на тобожње сараднике полиције који су линчовани по улицама. Центар устанка је постао универзитет у Хонг Конгу, а устаници су наивно у помоћ позвали Доналда Трампа, који се ограничио на подршку само преко твитера. 

Пекинг је показао уздржаност и није дозволио да ови протести постану ПР катастрофа или нови Тјенанмен. Док пишемо ово, на прагу нове године, протести су готово у потпуносит изгубили замах.

У априлу је јавности представљен Милеров извештај, којим је коначно утврђено да Доналд Трамп током председничке кампање 2019. године није саарађивао са "злим Русима" да би се докопао власти. У августу су се у фокусу пажње првог човека САД нашли Џо Бајден, један од демократских првака, и његов син Хантер. Наиме, ако је веровати анонимном извору из Беле куће председник се служио непредседничким методама, све са циљем да натера Украјину да истражи везе демократског кандидата са Кијевом. 

Наиме, Бајден млађи је служио као један од чланова борда директора Бурисма холдинга, највећег украјинског произвођача природног гаса. Са обзиром да је његов отац тада био потпредседник САД, то је изазвало сумње у сукоб интереса. Виктор Шокин, главни тужилац Украјине је смењен 2016. године због, како тврди, истраге послова породице Бајден у Украјини.

Председница представничког дома Конгреса Ненси Пелоси је у септембру и званично покренула истрагу, чији је крајњи циљ импичмент Доналда Трампа. Одмах после покретања процедуре амерички председник је на Твитеру објавио транскрипте разговора Трампа и Зеленског, за које Бела кућа тврди да су "чисти као суза", док демократе и опозиција у тим разговорима виде мешање у унутрашње ствари Украјине и потврду свега онога што је рекао анонимни извор.

Гласање је одржано 18. децембра, а за опозив по првој тачки гласало је 230 представника, против је било њих 193, а седморо се уздржало. За Трампов опозив по другој тачки гласао је 226 представник, против је било њих 179, док се 24 уздржало од гласања.

Током дебате иза кулиса су се могле чути и спекулације да би Представнички дом могао да отеже са слањем документације о опозиву Сенату након што гласање буде окончано. Потом су се појавиле и спекулације да би Ненси Пелоси могла ту документацију да задржи код себе све док не буде убеђена да ће Сенат спровести поштено суђење или ће одобрити даљу истрагу Трампа.

Суђење у Сенату, које се очекује у јануару, по свему судећи ће бити потпуно другачија прича, с обзиром на то да то тело контролишу републиканци, а за осуду и смену председника неопходна је двотрећинска већина. Стога је прилично извесно да ће Трамп остати председник.

Важно је и напоменути да су, укључујући и Трампа, само три председника у америчкој историји импичована (друга двојица су Ендрју Џонсон и Бил Клинтон), и да ниједног од њих Сенат није осудио. Никсон, за кога се често верује да је опозван, заправо је поднео оставку пре почетка саме процедуре.