NOAM ČOMSKI: Sedam primera ironije politike SAD

Čomski je na svom sajtu naveo sedam, kako kaže, brilijantnih primera ironije američke politike.

Kao prvi primer on navodi članke iz 2007. o "vojnom jačanju Narodne Republike Kine".

Pentagon je potvrdio da je Kina ojačala svoj potencijal sa 400 novih projektila, koji bi mogli da nose nuklearne bojeve glave. Doššlo je do rasprava kako bi se utvrdilo - da li Kina žželi da osvoji svet, da li su možžda u pitanju pogreššne brojke ili je po sredi neššto treće?

Nešto ipak treba objasniti. Koliko nuklearnih projektila poseduju SAD? Otprilike 10.000. Kina ih ima 400. To, dakle, dokazuje da Kinezi žele da osvoje svet, napisao je on.

Ako se pažljivo čita strana štampa, razlog zbog kojeg Kina jača svoje odbrambene snage nije toliko poznata agresivnost Pentagona, već to što je Amerika svakim danom sposobnija da locira i uništi ciljeve koje želi i to sa sve sofisticiranijom tehnologijom, ma gde god da se oni nalazili (čak i one pokretne), navodi Čomski, prenosi N1.

On pita, ko u ovom slučaju želi da osvoji svet? i odgovara - Naravno, Kinezi. 

- Jer od onog trenutka kada smo mi zavladali njime, oni pokušavaju da ga osvoje. Princip: 'mi posedujemo svet' je jednostavan i može objasniti sve rasprave o spoljnoj politici SAD-a. 

Drugi primer je pitanje može li se zaustaviti militarizacija svemira. 

- Izgleda da da. I to samo zato jer su SAD jedine koje insistiraju na tome. Ceo svet se protivi, najviše zato ššto je uplašen. SAD su već daleko odmakle u tom poslu. Iako ostale zemlje i ne sanjaju o apsolutnoj premoći i nadzoru nad celim svetom i zaostaju za Amerikom, bez sumnje će reagovati.

Postoje mnogi međunarodni ugovori koji regulišu svemirska istraživanja koja podržava ceo svet, a koje SAD pokušavaju da ospore. Kao na primer Ugovor o nadatmosferskim prostorom (Outer Space Treaty ), koji zabranjuje raspoređivanje oružžja u svemiru, navodi on.

Taj ugovor su potpisale sve zemlje sveta, pa i SAD. Još niko nije pokuššao da postavi bilo kakvu vrstu naoružanja u prostor iznad atmosfere. Svi su poštovali ugovor, jer kada bi ga neko prekrššio, to bi se odmah otkrilo. Usvojen je 1999. na Generalnoj skupštini UN, sa 163 glasa "za", nijednim "protiv" i 2 "suzdržana" - SAD i Izrael.

Treće je da globalizaciju sprovode moćne vlade, posebno ona u SAD...

..koja je prisilila manje narode da potpiššu trgovinske i druge sporazume, koji će njih doslovno ugušiti, a velikim korporacijama olakšati dominaciju nad ekonomijama zemalja šširom sveta, i to bez ikakvih obveza ili odgovornosti prema njihovim narodima, navodi Čomski.

Kao četvrto, on navodi da SAD još imenuje vojne helikoptere prema žrtvama genocida

- Niko ni ne trepne na imena poput Blekhouk, Apač ili Komanče. Zamislite kakva bi reakcija bila da je Luftvafe svojim vojnim helikopterima dodeljivao imena poput Ciganin ili Jevrejin. Mislim da bi to ljudi itekako primetili - naveo je on, prenosi N1.

Peta je američka premisa da ako je nešto dobro ili loše za nas, onda je to dobro ili loše i za druge, navodi on.

Iz te premise sledi da ako je pogrešno za Kubu, Nikaragvu, Haiti i dugu listu ostalih zemalja, bombardovati Vašington ili Njujork, onda je pogrešno i kada Vašington i Ramsfeld bombarduju Avganistan (pod apsurdnim izgovorima). Sve bi ih trebalo izvesti pred međunarodni sud za ratne zločine.

Kao šesto navodi pretpostavku da je na primer Kina (koja ima veliki problem sa puššenjem) izgradila vojne baze u Kolumbiji...

..kako bi odande lakše vojno delovala i nadzirala polja duvana u Kentakiju i Severnoj Karolini sa namerom da hemijskim oružžjem unšišti američke zasade koji su smrtonosni za mnogobrojni kineski narod… (Čomski aludira na rat protiv droge koji vode SAD u srednjoj i južžnoj Americi.)

Sedmo je da je za SAD je najveća briga Iran i njegov neupitan uticaj u srednjoj Aziji.

To je jedini razlog zbog kog su direktno pomagali Irak u poslednjoj fazi iračko-iranskog rata, a što je imalo uticaj i na sam ishod rata.

Vaššington je nastavio da se aktivno dodvorava Sadamu Huseinu, sve dok se uklapao u njihove planove. Ljubav izmedu SAD-a i Sadama je pukla u avgustu 1990. Američki strah od Irana je uticao na odluku da se podržži Sadamov napad na stanovnišštvo u južžnom Iraku u martu 1991. SAD oduvek strahuju od uticaja Irana. A to je prema njima, rečnikom koji se često koristi u poslednje vreme u uspeššnim revolucijama - "pretnja stabilnosti u regionu".

Istina je neššto sasvim drugo: Iran bi mogao da podstakne proces demokratizacije, koji bi podrivao diktature na koje se SAD uveliko oslanjaju, a koje drže u pokornosti stanovništvo celog Bliskog istoka, navodi Čomski.