НОАМ ЧОМСКИ: Седам примера ироније политике САД
Ноам Чомски, амерички лингвиста, филозоф, историчар и политички активиста , истакао је седам примера који указују на то колико ироније је присутно у политици САД.
Чомски је на свом сајту навео седам, како каже, брилијантних примера ироније америчке политике.
Као први пример он наводи чланке из 2007. о "војном јачању Народне Републике Кине".
Пентагон је потврдио да је Кина ојачала свој потенцијал са 400 нових пројектила, који би могли да носе нуклеарне бојеве главе. Дошло је до расправа како би се утврдило - да ли Кина жели да освоји свет, да ли су можда у питању погрешне бројке или је по среди нешто треће?
Нешто ипак треба објаснити. Колико нуклеарних пројектила поседују САД? Отприлике 10.000. Кина их има 400. То, дакле, доказује да Кинези желе да освоје свет, написао је он.
Ако се пажљиво чита страна штампа, разлог због којег Кина јача своје одбрамбене снаге није толико позната агресивност Пентагона, већ то што је Америка сваким даном способнија да лоцира и уништи циљеве које жели и то са све софистициранијом технологијом, ма где год да се они налазили (чак и оне покретне), наводи Чомски, преноси Н1.
Он пита, ко у овом случају жели да освоји свет? и одговара - Наравно, Кинези.
- Јер од оног тренутка када смо ми завладали њиме, они покушавају да га освоје. Принцип: 'ми поседујемо свет' је једноставан и може објаснити све расправе о спољној политици САД-а.
Други пример је питање може ли се зауставити милитаризација свемира.
- Изгледа да да. И то само зато јер су САД једине које инсистирају на томе. Цео свет се противи, највише зато што је уплашен. САД су већ далеко одмакле у том послу. Иако остале земље и не сањају о апсолутној премоћи и надзору над целим светом и заостају за Америком, без сумње ће реаговати.
Постоје многи међународни уговори који регулишу свемирска истраживања која подржава цео свет, а које САД покушавају да оспоре. Као на пример Уговор о надатмосферским простором (Оутер Space Treaty ), који забрањује распоређивање оружја у свемиру, наводи он.
Тај уговор су потписале све земље света, па и САД. Још нико није покушао да постави било какву врсту наоружања у простор изнад атмосфере. Сви су поштовали уговор, јер када би га неко прекршио, то би се одмах открило. Усвојен је 1999. на Генералној скупштини УН, са 163 гласа "за", ниједним "против" и 2 "суздржана" - САД и Израел.
Треће је да глобализацију спроводе моћне владе, посебно она у САД...
..која је присилила мање народе да потпишу трговинске и друге споразуме, који ће њих дословно угушити, а великим корпорацијама олакшати доминацију над економијама земаља широм света, и то без икаквих обвеза или одговорности према њиховим народима, наводи Чомски.
Као четврто, он наводи да САД још именује војне хеликоптере према жртвама геноцида
- Нико ни не трепне на имена попут Блекхоук, Апач или Команче. Замислите каква би реакција била да је Луфтвафе својим војним хеликоптерима додељивао имена попут Циганин или Јеврејин. Мислим да би то људи итекако приметили - навео је он, преноси Н1.
Пета је америчка премиса да ако је нешто добро или лоше за нас, онда је то добро или лоше и за друге, наводи он.
Из те премисе следи да ако је погрешно за Кубу, Никарагву, Хаити и дугу листу осталих земаља, бомбардовати Вашингтон или Њујорк, онда је погрешно и када Вашингтон и Рамсфелд бомбардују Авганистан (под апсурдним изговорима). Све би их требало извести пред међународни суд за ратне злочине.
Као шесто наводи претпоставку да је на пример Кина (која има велики проблем са пушењем) изградила војне базе у Колумбији...
..како би оданде лакше војно деловала и надзирала поља дувана у Кентакију и Северној Каролини са намером да хемијским оружјем уншити америчке засаде који су смртоносни за многобројни кинески народ (Чомски алудира на рат против дроге који воде САД у средњој и јужној Америци.)
Седмо је да је за САД је највећа брига Иран и његов неупитан утицај у средњој Азији.
То је једини разлог због ког су директно помагали Ирак у последњој фази ирачко-иранског рата, а то је имало утицај и на сам исход рата.
Вашингтон је наставио да се активно додворава Садаму Хусеину, све док се уклапао у њихове планове. Љубав измеду САД-а и Садама је пукла у августу 1990. Амерички страх од Ирана је утицао на одлуку да се подржи Садамов напад на становништво у јужном Ираку у марту 1991. САД одувек страхују од утицаја Ирана. А то је према њима, речником који се често користи у последње време у успешним револуцијама - "претња стабилности у региону".
Истина је нешто сасвим друго: Иран би могао да подстакне процес демократизације, који би подривао диктатуре на које се САД увелико ослањају, а које држе у покорности становништво целог Блиског истока, наводи Чомски.
