OVO JE KRAJ DOMINACIJE I MILITARIZACIJE AMERIKE: Era velikih intervencija je gotova, SAD postaju ponizna sila!
Vašington se okreće skromnijim akcijama
U Ujedinjenim nacijama prošle nedelje, predsednik SAD Džo Bajden je tvrdio da se Sjedinjene Države sada nalaze na "prekretnici u istoriji" tokom koje se "nemilosrdni rat" zamenjuje "neumoljivom diplomatijom". Takođe je istakao da se "mnoge naše najveće brige ne mogu rešiti ili čak rešiti silom oružja". Ovo bi moglo označiti značajan pomak od poslednjih 20 godina, kada su vojni poduhvati u velikoj meri definisali američku spoljnu politiku.
RUSI PRONAŠLI ZAMENU ZA KAFU: Potpuno isti ukus, nema kofeina, ali postoji jedna CAKA koju morate imati na umu
NIJE SVE U MOĆNOM RUSKOM ORUŽJU I PUTINOVOJ HARIZMI: Moskva pronašla način za još SNAŽNIJE širenje uticaja svetom!
Potaknute ogromnom željom da se ulove oni koji su odgovorni za terorističke napade 11. septembra 2001, Sjedinjene Države pokrenule su vojne invazije na Avganistan i Irak, gde su srušile režime koji nisu imali nikakve veze sa 11. septembrom. U početku uspešni u tom zadatku, a na kraju praćeni retorikom o širenju demokratije i stabilnosti na Bliskom istoku, ratovi su se ubrzo pretvorili u proširene operacije protiv pobunjenika (ili protiv okupacije) koje su dovele do smrti više od 100 puta više ljudi nego što je poginulo 11. septembra.
Ali nije uvek bilo ovako. Militarizacija perioda posle 11. septembra bila je upadljiva, produžena i veoma posledična aberacija. Tokom četvrt veka pre toga, Sjedinjene Države su vodile spoljnopolitičku politiku koja je bila daleko skromnija, i čini se da su spremne da nastave tu tradiciju nakon iscrpljujućih i skupih vojnih poduhvata izazvanih 11. septembrom, koji tako temeljno nisu uspeli da donesu zadovoljavajuće rezultate i dobiju ih po prihvatljivoj ceni. I zemlja možda sada ima predsednika potpuno posvećenog vođenju takve politike.
Nakon što su se povukli iz Vijetnamskog rata 1973. godine, Sjedinjene Američke Države pale su u nešto što je nazvano "vijetnamski sindrom". Iako je još uvek vodila Hladni rat sa Sovjetskim Savezom, u velikoj meri je izbegla aktivnu upotrebu američke vojne sile za to. U stvari, krajem 1970 -ih, Sjedinjene Države su u suštini dopustile da njihova politika suzbijanja Sovjetskog Saveza prestane i gledale su kako Sovjeti dočekuju 10 novih zemalja u svom kampu: Avganistan, Angola, Kambodža, Etiopija, Grenada, Laos, Mozambik, Nikaragva, Južni Jemen i Vijetnam. Sve te zemlje ubrzo su postale zavisne od Moskve u ekonomskom, političkom, a ponekad i u vojnom smislu - posebno u Avganistanu, gde su Sovjeti smatrali neophodnim da intervenišu silom kako bi zadržali svoje saveznike na vlasti. Kako se ispostavilo, Sovjeti su na kraju shvatili da im je možda bilo bolje da budu zatvoreni.
Američka vojna sila primenjivana je prilično umereno tokom cele poslednje četvrtine dvadesetog veka. Najizraženije hladnoratovske akcije Sjedinjenih Država u tom periodu bile su vojna invazija na malo karipsko ostrvo Grenada 1983. i operacija podrške antisovjetskim pobunjenicima u Avganistanu. Sjedinjene Države su takođe bombardovale Libiju na jedan dan 1986. godine u znak odmazde zbog sponzorstva libijske vlade nad terorističkim aktivnostima; izvršili invaziju na Panamu 1989. da bi svrgli režim koji ih je uvredio; i predvodio međunarodnu koaliciju 1991. da preokrene iračku invaziju na Kuvajt. U svim slučajevima, protivnici su bili jedva strašni. Iako je iračka vojska na papiru možda izgledala impresivno, nedostajala joj je strategija, taktika, odbrana, vođstvo i moral, a na sukob sa američkom vojskom odgovorila je uglavnom begom ili predajom.
Drugi vojni poduhvati koje je Vašington vodio između Vijetnamskog rata i 11. septembra bili su još ograničeniji i uglavnom su se odvijali u humanitarne svrhe. Američke trupe su poslate u Liban 1983. godine da pomognu policiji u prekidu vatre, ali su naglo povučene kada je njih 241 ubijeno u njihovoj kasarni od terorističke bombe. Godine 1992. američki vojnici pomogli su u stabilizaciji Somalije, koja je bila usred građanskog rata i prateće gladi. Ali Vašington je povukao svoje snage nakon što je 18 vojnika poginulo u haotičnoj borbi. Potresnuta ovim iskustvom, Klintonova administracija nije delovala da zaustavi genocid u obližnjoj Ruandi 1994. SAD su se angažovale i u konfliktima na prostoru bivše Jugoslavije.
Militarizacija perioda posle 11. septembra bila je upadljiva, produžena i veoma jasna posledica.
Istina je, međutim, da se američka retorika u ovom periodu nije poklapala sa njenom vojničkom poniznošću. Predsednik Ronald Regan insistirao je na tome da je svetski mir u pitanju tokom rata u Libanu, a predsednik Džordž Buš je ocenio da će njegov rat u Zalivu "zacrtati budućnost sveta u narednih 100 godina". Osim toga, Buš (i kasnije predsednik Bil Klinton) izjavili su da je udar na Haitiju izvanredna pretnja po bezbednost i ekonomiju Sjedinjenih Država. Bilo je i proklamacija o tome kako su Sjedinjene Države "jedna neophodna nacija", sugerišući da su drugi, pa, nepotrebni.
Uprkos hiperboličnoj i samobitnoj retorici, ostaje činjenica da su između kraja Vijetnamskog rata i početka veka Sjedinjene Države u proseku godišnje imale oko 20 poginulih u ratovima, uključujući i napad u Libanu (ili oko polovinu tog godišnjeg proseka ako se te smrti isključe). U istom periodu, ukupan broj vojnog osoblja pao je za 720.000, a vojna potrošnja pala je sa 5,6 odsto američkog BDP -a na 3,1 odsto.
Čini se da se u predizbornoj kampanji za predsednika 2000. niko nije usprotivio eksplicitnoj podršci Buša "skromnoj" spoljnoj politici. Zaista, njegov demokratski protivkandidat, potpredsednik Al Gor, smatrao je tu ideju "važnom". Oba kandidata su u velikoj meri bila u skladu sa vremenom, prenosi Forin Afears.
Svaka posvećenost poniznosti nestala je kada je Al Kaida napala Sjedinjene Države 11. septembra 2001. Nakon napada, Buš je iznenada napustio poniznost da objavi da je "odgovornost zemlje prema istoriji" sada da "oslobodi svet zla". Imajući na umu ovaj ekstravagantni cilj, Sjedinjene Države su pokrenule ratove u Avganistanu i Iraku i počele da love osumnjičene teroriste širom sveta. Reakcija SAD na napade 11. septembra objašnjava ogromnu količinu američke vojne akcije u poslednjih 50 godina. Bez 11. septembra, uporedna vojna poniznost u poslednjoj četvrtini dvadesetog veka verovatno bi se nastavila.
Nijedan od dva rata posle 11. septembra nije bio neophodan. Režim Sadama Huseina u Iraku sa njegovom osiromašenom vojskom bio je potpuno sposoban za odvraćanje i bilo je malo verovatno da je potrebno srušiti nesigurni talibanski režim u Avganistanu, gde je Al Kaida izvela obuku. Odnos između talibana i Al Kaide često je bio vrlo neugodan, a režim je mogao biti podložan međunarodnom pritisku - posebno iz Saudijske Arabije, koja je godinama pokušavala izručiti šefa terorizma Osamu bin Ladena.
Napad 11. septembra nije se pokazao kao preteča-nijedan teroristički napad pre ili posle, u ratnoj zoni ili izvan nje, nije naneo čak ni jednu desetinu potpunog uništenja. Centralna Al Kaida, iako je inspirisala neke ljude u inostranstvu i stvarala mnoge video snimke, nije učinila gotovo ništa važno u poslednjih 20 godina. Čak i pod opsadom, teško je shvatiti zašto se nije moglo legalno ili ilegalno infiltrirati u Sjedinjene Države, ili izvršiti lokalne napade, poput pucnjave u Mumbaiju 2008.
Naravno, nije tako izgledalo u početku, i određeni stepen uzbune je neko vreme bio opravdan. Taj alarm je, međutim, trebalo vremenom ponovo proceniti; sa malim izuzetkom, nije bilo. Isto važi i za uspostavljanje masivnog aparata za borbu protiv terorizma u Sjedinjenim Državama koji je koštao preko 2 biliona dolara. Da bi ovo bilo opravdano, morali bi se zaštititi baroko tri napada sličnih 11. septembru svake četiri godine.
U vođenju rata u Iraku činilo se da su američki lideri verovali da drugi akteri neće reagovati. Ali Iran je imao veliki podsticaj da američku okupaciju susednog Iraka učini što je moguće jasnijom, a teroristi iz celog sveta bili su privučeni sukobom, na šta je upozoreno pre američke invazije. U Avganistanu se mislilo da bi američki vojnici "mogli da uđu u najkonzervativnija sela na svetu, da se sprijatelje, love svoje neprijatelje i izgrade bolje društvo", kako je Grejem Smit napisao u svojoj knjizi "Psi ih sada jedu: naš rat" u Avganistanu. Umesto toga, napadi stranaca redovno su okupljali članove plemena u korist talibana.
Pošto je postalo jasno koliko su glavni sukobi "rata protiv terorizma" postali skupi i kontraproduktivni, Vašington je počeo da se vraća skromnijem vojnom pristupu. U velikoj izjavi u januaru 2012. godine, Ministarstvo odbrane je naglasilo da "SAD snage više neće biti veličine za izvođenje operacija najveće i produžene stabilnosti." Ovo sugeriše da su vojska i njeni lideri zaključili da jednostavno ne znaju kako uspešno izvršiti takve misije, i u tom smislu je izrazila stepen poniznosti. Verovatno su ovo imale na umu, barem delimično, kreatori politike radili su na rekonfiguraciji operacija u Avganistanu i Iraku kako bi se smanjila smrtnost američkih vojnih snaga. U Avganistanu je ta stopa bila veća od 400 godišnje u periodu 2010–11, ali je kasnije opala na ispod 25 godišnje. Stopa smrtnosti u Iraku bila je preko 800 godišnje između 2004. i 2007. godine, ali je opala na ispod 70 godišnje 2010–11 i na manje od 25 godišnje nakon toga. (Sve ove stope su, međutim, mnogo niže od onih koje su pretrpljene ranije u ratovima u Koreji i Vijetnamu.) U 2014. godini, Vašington je poslao trupe nazad u Irak da se bore protiv Islamske države, ili ISIS -a, ali u godinama koje su usledile, Sjedinjene Države su uglavnom pružale vazdušnu podršku, dok su lokalni borci snosili najveći teret borbenih poginulih; u sukobu je poginulo oko 20 pripadnika američke vojske.
I Obamina i Trampova administracija krenule su da smanje američke obaveze prema "večnim ratovima", ponavljajući promenu u američkom javnom mnjenju. Ukazan na oprez javnosti u pogledu vojnih poduhvata u inostranstvu bio je njen odgovor na dvostranačku podršku u Kongresu 2013. za kazneno bombardovanje Sirije nakon što se smatralo da je vlast Bašara al Asada izvršila napad otrovnim gasom na civile. Zbog zabrinutosti da će akcija dovesti do daljeg uključivanja u sukob, javnost se oštro protivila upotrebi sile - kako su članovi Kongresa obe stranke otkrili kada su otišli kući u svoje okruge.
Dokazi ove nove američke averzije prema ratovima od 11. septembra mogli su se pronaći već 2005. godine, kao što sam tada primetio. Čini se da su Sjedinjene Države u potpunosti prihvatile "irački sindrom" ili "iračko -avganistanski sindrom" i vratile su se na značajan stepen poniznosti. Kao pokazatelj, vojna potrošnja kao procenat BDP -a, koja je značajno porasla u deceniji nakon 11. septembra, vratila se na nivo iz 2000. Američka javnost bi i dalje mogla podržati uglavnom vazdušnu kampanju protiv međunarodnog terorizma, ali postoji mali apetit za invaziju i okupaciju.
Nešto poput poniznosti danas se možda može videti čak i u reakciji na uspon Kine, koju mnogi vide kao primarnu opasnost. Čak se i alarmisti zalažu za nešto više od preuređenja američke vojske (ili prodaje podmornica saveznicima) u (potencijalno donkihotskom) nastojanju da se nekako "balansira" protiv kineskog (prvenstveno ekonomskog) uspona. Ostali predlozi imaju još manje zalogaja. Na primer, oni zagovaraju rad sa saveznicima, poboljšavaju razumevanje Kine američkim zvaničnicima, prizivaju kinesku represivnu politiku, suprotstavljaju se naporima Pekinga da potencijalno kontroliše komunikacione mreže i sarađuju na zajedničkim interesima, poput klimatskih promena. Ali ne čujete pozive na velike vojne operacije kako biste se suprotstavili Kini.
Nakon produžene aberacije izazvane preteranom reakcijom na 11. septembar, čini se da se američka vojna poniznost vratila. I dok zemlja šepa od svog neuspeha u Avganistanu izazvanog 11. septembrom, čak se čini mogućim da će se zvanična retorika ublažiti, kako je sugerisano u nedavnom Bajdenovom govoru UN. Zaljubljene izjave o američkoj supersili, izuzetnosti i neophodnoj nacionalnosti, za koje mnogi smatraju da su arogantne, možda će se stišati, bar za sada.
