OVO O NOVOJ GODINI SIGURNO NISTE ZNALI: U srednjem veku se slavila kad je kome palo na pamet
1. januar nije oduvek bio dan kada je počinjala nova kalendarska godina, a čak i kada je imao tu ulogu to ne znači da je narod Novu godinu slavio tog dana
Proslava Nove godine 1. januara je relativno noviji fenomen. Prva ikada zabeležena se odigrala u Mesopotamiji, u drevnom Vavilonu, negde oko 2.000 godina pre nove ere i to sredinom marta, o prolećnoj ravnodnevnici, ali su u različitim kulturama tog prostora korišćeni i različiti datumi.
Tako su recimo Egipćani, Feničani i Persijanci slavili Novu godinu na dan jesenje ravnodnevnice, dok su Stari Grci to činili na zimsku kratkodnevnicu.
Rani rimski kalendar je odredio 1. mart za početak nove godine, ali je imao samo deset meseci, što se reflektuje i u imenima meseca koje i mi danas koristimo; ako ste se nekada zapitali zbog čega se deveti mesec zove septembar (u slobodnom prevodu: “sedmičak”), deseti mesec oktobar (“osmičak”), jedanaesti mesec novembar (“devetičak”) a dvanaesti mesec decembar (“desetičak”) – eto odgovora na vaše pitanje.
Prvi put su Stari Rimljani Novu godinu proslavili 1. januara 153. godine pre nove ere; do pomeranja je došlo zbog toga što je to bio i početak novog rukovodstvenog ciklusa, odnosno tada je počinjao mandat dva novoizabrana konzula za tu kalendarsku godinu.
Međutim, neki su obični ljudi i dalje koristili 1. mart, pa je senat tek 45. godine pre nove ere fiksirao 1. januar. Ako se pitate zašto baš tada, reći ćemo vam: to je bila godina kada je julijanski kalendar (naručen od strane Gaja Julija Cezara) stupio na snagu.
Srednji vek je doneo novi haos, i postojala je velika razlika između onoga što je vlast uzimala administrativno kao početak nove godine, i ono što su ljudi slavili.
Naime, kasno Rimsko carstvo i Vizantija koja ga je na istoku nasledila su koristili 1. septembar kao dan nove poreske godine (indikt), ali je običan svet i na istoku i na zapadu Evrope lutao i novogodišnje slavlje organizovao kad je kome palo na pamet: na Božić, 1. marta, na Blagovesti 25. marta, na Vaskrs.
1. januar ponovo postaje zvanični početak građanske i liturgijske nove godine tek 1582. godine kada je papa Grgur XIII zamenio julijanski kalendar svojim, koji će poneti njegovo ime – gregorijanski.
To je onaj kalendar koji i mi danas svakodnevno koristimo, osim naše i još nekoliko drugih nekih pravoslavnih crkava koje za liturgijske potrebe i dalje koriste onaj koji je naručio i proklamovao Cezar.
Međutim, ta Grgurova proklamacija je važila tada samo u rimokatoličkim zemljama; protestantima i pravoslavcima je dugo trebalo da ga prihvate za civilne potrebe.
Recimo, Britanci su sve 1752. koristili julijanski kalendar i Novu godinu uglavnom slavili u martu, a mi – premda smo se prešaltali na 1. januar - julijanski smo kalendar rabili sve do kraja Prvog svetskog rata.
Na koncu, veći deo sveta je preuzeo gregorijanski pa tako veći deo sveta danas istovremeno slavi Novu godinu.
Naravno, postoje i dalje izuzeci. Muslimani koriste lunarni kalendar pa se njima datum početka nove godine u odnosu na naš neprestano menja (prvi dan meseca muharema), dok Kinezi – koji koriste lunisolarni kalendar – Novu godinu proslavljaju na drugi puni mesec nakon zimske kratkodnevnice, retko kada na treći; Jevreji takođe imaju pokretni datum za Novu godinu (“Roš Hašana”) pošto i oni koriste lunisolarni kalendar, ali je kod njih u pitanju prvi dan meseca tišreja.
