ОВО О НОВОЈ ГОДИНИ СИГУРНО НИСТЕ ЗНАЛИ: У средњем веку се славила кад је коме пало на памет

Прослава Нове године 1. јануара је релативно новији феномен. Прва икада забележена се одиграла у Месопотамији, у древном Вавилону, негде око 2.000 година пре нове ере и то средином марта, о пролећној равнодневници, али су у различитим културама тог простора коришћени и различити датуми.

Тако су рецимо Египћани, Феничани и Персијанци славили Нову годину на дан јесење равнодневнице, док су Стари Грци то чинили на зимску краткодневницу.

Рани римски календар је одредио 1. март за почетак нове године, али је имао само десет месеци, што се рефлектује и у именима месеца које и ми данас користимо; ако сте се некада запитали због чега се девети месец зове септембар (у слободном преводу: “седмичак”), десети месец октобар (“осмичак”), једанаести месец новембар (“деветичак”) а дванаести месец децембар (“десетичак”) – ето одговора на ваше питање.

Први пут су Стари Римљани Нову годину прославили 1. јануара 153. године пре нове ере; до померања је дошло због тога што је то био и почетак новог руководственог циклуса, односно тада је почињао мандат два новоизабрана конзула за ту календарску годину.

Међутим, неки су обични људи и даље користили 1. март, па је сенат тек 45. године пре нове ере фиксирао 1. јануар. Ако се питате зашто баш тада, рећи ћемо вам: то је била година када је јулијански календар (наручен од стране Гаја Јулија Цезара) ступио на снагу.

Средњи век је донео нови хаос, и постојала је велика разлика између онога што је власт узимала административно као почетак нове године, и оно што су људи славили.

Наиме, касно Римско царство и Византија која га је на истоку наследила су користили 1. септембар као дан нове пореске године (индикт), али је обичан свет и на истоку и на западу Европе лутао и новогодишње славље организовао кад је коме пало на памет: на Божић, 1. марта, на Благовести 25. марта, на Васкрс.

1. јануар поново постаје званични почетак грађанске и литургијске нове године тек 1582. године када је папа Гргур XIII заменио јулијански календар својим, који ће понети његово име – грегоријански.

То је онај календар који и ми данас свакодневно користимо, осим наше и још неколико других неких православних цркава које за литургијске потребе и даље користе онај који је наручио и прокламовао Цезар.

Међутим, та Гргурова прокламација је важила тада само у римокатоличким земљама; протестантима и православцима је дуго требало да га прихвате за цивилне потребе.

Рецимо, Британци су све 1752. користили јулијански календар и Нову годину углавном славили у марту, а ми – премда смо се прешалтали на 1. јануар - јулијански смо календар рабили све до краја Првог светског рата.

На концу, већи део света је преузео грегоријански па тако већи део света данас истовремено слави Нову годину.

Наравно, постоје и даље изузеци. Муслимани користе лунарни календар па се њима датум почетка нове године у односу на наш непрестано мења (први дан месеца мухарема), док Кинези – који користе лунисоларни календар – Нову годину прослављају на други пуни месец након зимске краткодневнице, ретко када на трећи; Јевреји такође имају покретни датум за Нову годину (“Рош Хашана”) пошто и они користе лунисоларни календар, али је код њих у питању први дан месеца тишреја.