Ovo su glavni razlozi zbog kojih Amerika želi da sruši Madura sa vlasti
Legitimno izabrani predsednik Nikolas Maduro ima podršku Rusije, Kine, Turske, Nikaragde, Kube, Bolivije, Meksika, kao i velikog broja zemalja sveta koje poštuju međunarodno pravo i vode se politikom nemešanja u unutrašnja pitanja nezavisnih i suverenih zemalja.
Dok na drugoj strani SAD i njeni saveznici koji su već pokazali da im mešanja u unutrašnja pitanja suverenih zemalja nisu strana, kao da im je i savršeno normalno da se trude da po svaku cenu ne birajući sredstva sruše legitimno izabrane predstavnike zemalja koji im nisu po volji i koji misle svojom glavom. Ono što je SAD i njenim “satelitima” zasmetalo je to što je Venecuela zemlja sa najvećim potvrđenim rezervama nafte na svetu, prema podacima Američke agencije i zemlja koja ne želi da dozvoli da američke kompanije ekspoloatišu njihova prirodna bogatstva.
Nije Venecuela bogata samo naftom, ona je, takođe, bogata gasom, druge po veličini rezerve gasa u celoj Zapadnoj hemisferi, poseduje druge najveće rezerve zlata na svetu, veliki je proizvođač uglja, boksita, kao i rude gvožđa.
Ono što možda Ameriku najviše boli je što je godinama pokazivala, predvođena Ugo Čavezom, da može da postoji ekonomija koja se konstantno razvija, gde životni standard građana kontinuirano raste, gde se smanjuje siromaštvo, a gde model razvoja nije kapitalizam. Pokazali su da može da postoji ekonomija koja se razvija pomažući drugima - Venecuela godinama pomaže Kubu, Nikaragvu i druge zemlje siromašne naftom. Venecuela je čak omogućila da zemlje siromašne naftom zajednički sa njom eksploatišu određena naftna nalazišta.
Možda najviše od svega Ameriku nervira to što je Venecuela zajedno sa Kubom, Bolivijom, Nikaragvom, Dominikom i Nikaragvom odbila 2005. da formira Zonu slobodne trgovine dve Amerike gde bi zemlje nižeg stepena ekonomskog razvoja bile u nepovoljnijem položaju i gde bi se na mala vrata pogurale američke investicije u sve zemlje Latinske Amerike i Kariba. Amerika bi otvorila vrata svojim kompanijama tako što bi naterali sve zemlje da usvoje zakonske okvire koji im odgovaraju i na taj način bi uspeli da pokupuju sve prirodne resurse Latinske Amerike, a latinoameričko stanoviništvo pretvore u jeftinu radnu snagu u službi svojih interesa.
Odnos Amerike ili bolje reći američki interesi u Latinskoj Americi se najviše vide kroz Monroovu doktrinu – Amerika Amerikancima. Džejm Monro je američki predsednik koji se 1823. godine pobunio protiv evropske intervencije u Latinskoj Americi, ali nije se pobunio protiv intervencije američkih zemalja u Latinskoj Americi. Tako da umesto da to bude zabrana intervencije i zabrana mešanja u unutrašnja pitanja suverenih zemalja to je postalo zabrana mešanja bilo koga sem Amerike u bilo kakva pitanja u Latinskoj Americi. Zemlje Latinske Amerike od 1810. godine počele su da se bore za nezavisnost i da je stiču, u istom periodu kao i Srbija.
SAD Latinsku Ameriku gleda kao na svoje dvorište i možda najbolji primer američke brutalnosti je invazija na Grenadu. Invazija pod nazivom Operacija Hitan bes, bila je vojna akcija kojom su u jesen 1983. godine američke oružane snage napale jednu malu karipsku zemlju i zauzele tu ostrvsku zemlju jer im se nije sviđala sovjetski orijentisana vlast koja je došla na čelo države koja je pre toga imala stopu nezaposlenosti kod mladih od skoro 80 procenata. Amerika je time pokazala da ne želi i da neće dozvoliti bilo kakav razvoj zemalja koji nije zasnovan na kapitalizmu.
Venecuela je poslednjih 20 godina pokazala da može da postoji ekonomski razvoj koji nije zasnovan na kapitalizmu i zbog toga je i prethodni lider Ugo Čavez, kao i sadašnji Nikolas Maduro označen kao najveći neprijatelji Vašingtona. Kada američka opozicija nije mogla da dođe na vlast putem izbora i kada su Amerikanci videli da narod zapravo podržava Uga Čaveza, a potom i Nikolasa Madura, krenuli su sa protestima, sankcijama, potom i nasilnim protestima da bi na kraju sve kulminiralo proglašenjem za predsednika čoveka koji nije pobedio ni na jednim izborima. Amerika i njeni sateliti su brže bolje potrčali da ga prihvate kao legitimno izabranog predsednika i da pozovu vojsku da stane na njihovu stranu, ali to se nije desilo. Venecuelanska vojska, kao i Rusija, Kina, Meksiko, Kuba, Turska, Nikaragva, Bolivija i ostatak sveta i dalje priznaju legitimno izabranog predsednika, čoveka koji je pobedio na izborima Nikolasa Madura.
Ovo nije prvi put da SAD po ovom principu pokušavaju da uruše vladu koja je slobodna a ne pod njihovom kontrolom. Na isti način rušili su Slobodana Miloševića, Viktora Janukovića, Muamera Gadafija, Sadama Huseina...
