Ово су главни разлози због којих Америка жели да сруши Мадура са власти
Легитимно изабрани председник Николас Мадуро има подршку Русије, Кине, Турске, Никарагде, Кубе, Боливије, Мексика, као и великог броја земаља света које поштују међународно право и воде се политиком немешања у унутрашња питања независних и суверених земаља.
Док на другој страни САД и њени савезници који су већ показали да им мешања у унутрашња питања суверених земаља нису страна, као да им је и савршено нормално да се труде да по сваку цену не бирајући средства сруше легитимно изабране представнике земаља који им нису по вољи и који мисле својом главом. Оно што је САД и њеним “сателитима” засметало је то што је Венецуела земља са највећим потврђеним резервама нафте на свету, према подацима Америчке агенције и земља која не жели да дозволи да америчке компаније експолоатишу њихова природна богатства.
Није Венецуела богата само нафтом, она је, такође, богата гасом, друге по величини резерве гаса у целој Западној хемисфери, поседује друге највеће резерве злата на свету, велики је произвођач угља, боксита, као и руде гвожђа.
Оно што можда Америку највише боли је што је годинама показивала, предвођена Уго Чавезом, да може да постоји економија која се константно развија, где животни стандард грађана континуирано расте, где се смањује сиромаштво, а где модел развоја није капитализам. Показали су да може да постоји економија која се развија помажући другима - Венецуела годинама помаже Кубу, Никарагву и друге земље сиромашне нафтом. Венецуела је чак омогућила да земље сиромашне нафтом заједнички са њом експлоатишу одређена нафтна налазишта.
Можда највише од свега Америку нервира то што је Венецуела заједно са Кубом, Боливијом, Никарагвом, Домиником и Никарагвом одбила 2005. да формира Зону слободне трговине две Америке где би земље нижег степена економског развоја биле у неповољнијем положају и где би се на мала врата погурале америчке инвестиције у све земље Латинске Америке и Кариба. Америка би отворила врата својим компанијама тако што би натерали све земље да усвоје законске оквире који им одговарају и на тај начин би успели да покупују све природне ресурсе Латинске Америке, а латиноамеричко становиништво претворе у јефтину радну снагу у служби својих интереса.
Однос Америке или боље рећи амерички интереси у Латинској Америци се највише виде кроз Монроову доктрину – Америка Американцима. Џејм Монро је амерички председник који се 1823. године побунио против европске интервенције у Латинској Америци, али није се побунио против интервенције америчких земаља у Латинској Америци. Тако да уместо да то буде забрана интервенције и забрана мешања у унутрашња питања суверених земаља то је постало забрана мешања било кога сем Америке у било каква питања у Латинској Америци. Земље Латинске Америке од 1810. године почеле су да се боре за независност и да је стичу, у истом периоду као и Србија.
САД Латинску Америку гледа као на своје двориште и можда најбољи пример америчке бруталности је инвазија на Гренаду. Инвазија под називом Операција Хитан бес, била је војна акција којом су у јесен 1983. године америчке оружане снаге напале једну малу карипску земљу и заузеле ту острвску земљу јер им се није свиђала совјетски оријентисана власт која је дошла на чело државе која је пре тога имала стопу незапослености код младих од скоро 80 процената. Америка је тиме показала да не жели и да неће дозволити било какав развој земаља који није заснован на капитализму.
Венецуела је последњих 20 година показала да може да постоји економски развој који није заснован на капитализму и због тога је и претходни лидер Уго Чавез, као и садашњи Николас Мадуро означен као највећи непријатељи Вашингтона. Када америчка опозиција није могла да дође на власт путем избора и када су Американци видели да народ заправо подржава Уга Чавеза, а потом и Николаса Мадура, кренули су са протестима, санкцијама, потом и насилним протестима да би на крају све кулминирало проглашењем за председника човека који није победио ни на једним изборима. Америка и њени сателити су брже боље потрчали да га прихвате као легитимно изабраног председника и да позову војску да стане на њихову страну, али то се није десило. Венецуеланска војска, као и Русија, Кина, Мексико, Куба, Турска, Никарагва, Боливија и остатак света и даље признају легитимно изабраног председника, човека који је победио на изборима Николаса Мадура.
Ово није први пут да САД по овом принципу покушавају да уруше владу која је слободна а не под њиховом контролом. На исти начин рушили су Слободана Милошевића, Виктора Јануковића, Муамера Гадафија, Садама Хусеина...
