POTRESNA ISPOVEST MAJKE čiji je sin (19) NASTRADAO U SAOBRAĆAJKI: "Na Božić mislim na godine kad je bio sa mnom..."
Godinu i po dana pre Erikove mature, brak njegovih roditelja je pukao i uprkos naporima da deca to ne primete, našla su se u centru zbivanja
Gubitak deteta je jedna od najtežih i najbolnijih stvari koja može da zadesi čoveka. Kroz sećanje na njega oživljavaju uspomene koje svaki put kidaju dušu iznova, a prihvatanje praznine čini se kao nepremostiv izazov.
BRAT KUPIO SESTRI PSA, A ON JE IZUJEDAO I UBIO: Devojka (21) nađena mrtva u lokvi krvi u svojoj sobi
MISTERIJA NESTANKA VUČJEG ČOPORA: Uvezli vukove iz susedne zemlje, volšebno svi nestali od početka godine! (VIDEO)
IMA 23 GODINE I 21 DETE: Kristina i njen suprug ne planiraju da se zaustave, žele da imaju stotinu dece! (FOTO)
- Kada je imao 8 godina Erik, moj nastariji sin, vežbao je žongliranje fudbalske lopte satima, većinu jesenjih popodneva. U srednjoj školi je većinu večeri provodio na telefonu sa jednom ili drugom devojkom, slušao bi i savetovao. Vikendom je išao na jezero ili fudbalski teren ili, zimi na planinu gde je podučavao decu snoubordingu, koji je toliko voleo. Bio je bezbrižan dečak sa velikim planovima - započinje svoju ispovest za "Hafpost" Kejsi Malagan Volš.
Godinu i po dana pre Erikove mature, brak njegovih roditelja je pukao i uprkos naporima da deca to ne primete, našla su se u centru zbivanja. Potišten neuspelom romantičnom vezom i drugim tinejdžerskim problemima, Erik više nije bio druželjubiv momak, ali je na majčina zabrinuta pitanja odgovarao srdačno.
- Pretvorio se u nekoga koga teško prepoznajem. Tada nisam imala odgovore, a pitanja sam jedva znala da postavim. Iako sam pokušala sve da Erik vidi koliko je voljen i da mu pomognem da pronađe izlaz, nije uspelo. Na dan mature, stavio je kapu i prošetao prolazom, rukujući se sa predsednikom školskog odbora koji mu je uručio diplomu, baš kao što sam oduvek zamišljala. Njegov brat je svirao u bendu, a ja sam sedela sama, rastužujući porodicu koju sam mislila da sam sagradila - priseća se Kejsi.
Iako je brinula za Erikovu budućnost, nikako nije mogla da zna da će ga izgubiti samo godinu dana kasnije, dok je zaobilazio krivinu na putu kojim je prošao beć bezbroj puta.
- Njegov stari srebrni Audi poleteo je u vazduh, pao na zemlju. Nikoga nije povredio, ali Erika više nije bilo. Tuga mi nije bila strana. Izgubivši oba roditelja do svoje 12. i brata do 20. bila sam odlučna da ću obnoviti porodicu koju sam izgubila. Pa ipak, pokušavala sam da verujem da "nisam ono što mi se dogodilo, već ono što biram da postanem". Držala sam se toga i nakon što je Erik umro, rešena da nikada ne zaboravim svog lepog sina, ali i prihvatajući ono što me čeka - svedoči Malagan Volš.
Kako kaže, ispostavilo se da tuga i radost mogu da koegzistiraju. Danas, više od dve decenije kasnije, ima život o kojem je tada mogla samo da sanja. Udata je za divnog muškarca sa kojim ima petoro dece i desetoro unuka.
- Smejemo se, mnogo! Više nisam očajna kada dođu praznici i rođendani, a ni kada dođu trenuci u kojima Erikovo odsustvo ponovo baca senku. Sada, na Božić, mislim na godine kada je on bio sa mnom i sa naklonošću koja mi izmami osmeh. Ipak, tuga je sve, samo ne linearna. Tu je, pa nestane, uspava se, pa podivlja. To je čudovište koje mi se prikrade kad se najmanje nadam i šapuće na uho o stvarima koje sam mogla da učinim, koje su mogle da se dese i od kojih mi i danas klecaju kolena - piše Kejsi.
Erik je preminuo 12. juna, mirne sunčane subote u periodu između mature i koledža. Čak i danas Kejsi se teško miri sa ponosom i radošću roditelja tinejdžera koji upisuju fakultete i odlaze u bolju budućnost.
- Lako je zapitati se šta sam mogla da uradim tog dana, šta je to što bi sve promenilo? Deceniju nakon što sam poslednji put videla Erika, sedela sam sa suprugom u kafiću i gledala mladića sa roditeljima za drugim stolom. Imao je građu fudbalera, sjaj u očima, pegav, osunčan ten. Nisam mogla da odvojim pogled od njega. On je bio Erik koji je sve prevazišao, on je bio Erik koji je živeo - priseća se Malagan Volš.
Petnaest godina nakon Erikove nesreće, Kejsi je vozila obalom Engleske i prolazila pored mesta na kojem se Erik nadao da će učiti i igrati fudbal. Nadošla joj je vizija života koji je mogao da živi i preplavljena tugom, osetila je bol koji se vratio toliko snažno da je jedva došla do daha.
- Još uvek mi nedostaje svaki dan. Iznova i iznova, život mi se prikrada i vraća me u ono vreme i na ono mesto od pre mnogo godina. Ipak, kada najsnažnije osećam gubitak i radost je najjača. Čujem njegov slatki glas, osećam oštrinu sveže podšišane frizure. Bol i zadovoljstvo žive uporedo, jer život ne prestaje, čak i kada mislimo da bi trebalo. Još nešto sam naučila tokom ove dve decenije: život retko funkcioniše po planu. Osvrćući se na te burne godine i vreme kada sam se borila da promenim stvari, shvatila sam koliko ih malo kontrolišemo kao roditelji. Kao ljudska bića - piše Kejsi.
Dodaje da se ne možemo držati onoga što nije trebalo da bude naše zauvek. Prihvatanje da je toliko mnogo stvari u našem životu van naše kontrole i zastrašujuće je i oslobađajuće.
- Na kraju, za mene je pravi izazov bilo shvatiti kada napornije da radim, čvršće da stegnem i više da se brinem. Iako ove stvari imaju svoje mesto i vreme u našoj roditeljskoj karijeri, trebala mi je drugačija lekcija da bih shvatila. Od trenutka kada naše bebe stignu na ovaj svet, već počinjemo da učimo - kako da ih pustimo da odu - zaključila je majka.
