ПОТРЕСНА ИСПОВЕСТ МАЈКЕ чији је син (19) НАСТРАДАО У САОБРАЋАЈКИ: "На Божић мислим на године кад је био са мном..."
Годину и по дана пре Ерикове матуре, брак његових родитеља је пукао и упркос напорима да деца то не примете, нашла су се у центру збивања
Губитак детета је једна од најтежих и најболнијих ствари која може да задеси човека. Кроз сећање на њега оживљавају успомене које сваки пут кидају душу изнова, а прихватање празнине чини се као непремостив изазов.
БРАТ КУПИО СЕСТРИ ПСА, А ОН ЈЕ ИЗУЈЕДАО И УБИО: Девојка (21) нађена мртва у локви крви у својој соби
МИСТЕРИЈА НЕСТАНКА ВУЧЈЕГ ЧОПОРА: Увезли вукове из суседне земље, волшебно сви нестали од почетка године! (ВИДЕО)
ИМА 23 ГОДИНЕ И 21 ДЕТЕ: Кристина и њен супруг не планирају да се зауставе, желе да имају стотину деце! (ФОТО)
- Када је имао 8 година Ерик, мој настарији син, вежбао је жонглирање фудбалске лопте сатима, већину јесењих поподнева. У средњој школи је већину вечери проводио на телефону са једном или другом девојком, слушао би и саветовао. Викендом је ишао на језеро или фудбалски терен или, зими на планину где је подучавао децу сноубордингу, који је толико волео. Био је безбрижан дечак са великим плановима - започиње своју исповест за "Хафпост" Кејси Малаган Волш.
Годину и по дана пре Ерикове матуре, брак његових родитеља је пукао и упркос напорима да деца то не примете, нашла су се у центру збивања. Потиштен неуспелом романтичном везом и другим тинејџерским проблемима, Ерик више није био дружељубив момак, али је на мајчина забринута питања одговарао срдачно.
- Претворио се у некога кога тешко препознајем. Тада нисам имала одговоре, а питања сам једва знала да поставим. Иако сам покушала све да Ерик види колико је вољен и да му помогнем да пронађе излаз, није успело. На дан матуре, ставио је капу и прошетао пролазом, рукујући се са председником школског одбора који му је уручио диплому, баш као што сам одувек замишљала. Његов брат је свирао у бенду, а ја сам седела сама, растужујући породицу коју сам мислила да сам саградила - присећа се Кејси.
Иако је бринула за Ерикову будућност, никако није могла да зна да ће га изгубити само годину дана касније, док је заобилазио кривину на путу којим је прошао бећ безброј пута.
- Његов стари сребрни Ауди полетео је у ваздух, пао на земљу. Никога није повредио, али Ерика више није било. Туга ми није била страна. Изгубивши оба родитеља до своје 12. и брата до 20. била сам одлучна да ћу обновити породицу коју сам изгубила. Па ипак, покушавала сам да верујем да "нисам оно што ми се догодило, већ оно што бирам да постанем". Држала сам се тога и након што је Ерик умро, решена да никада не заборавим свог лепог сина, али и прихватајући оно што ме чека - сведочи Малаган Волш.
Како каже, испоставило се да туга и радост могу да коегзистирају. Данас, више од две деценије касније, има живот о којем је тада могла само да сања. Удата је за дивног мушкарца са којим има петоро деце и десеторо унука.
- Смејемо се, много! Више нисам очајна када дођу празници и рођендани, а ни када дођу тренуци у којима Ериково одсуство поново баца сенку. Сада, на Божић, мислим на године када је он био са мном и са наклоношћу која ми измами осмех. Ипак, туга је све, само не линеарна. Ту је, па нестане, успава се, па подивља. То је чудовиште које ми се прикраде кад се најмање надам и шапуће на ухо о стварима које сам могла да учиним, које су могле да се десе и од којих ми и данас клецају колена - пише Кејси.
Ерик је преминуо 12. јуна, мирне сунчане суботе у периоду између матуре и колеџа. Чак и данас Кејси се тешко мири са поносом и радошћу родитеља тинејџера који уписују факултете и одлазе у бољу будућност.
- Лако је запитати се шта сам могла да урадим тог дана, шта је то што би све променило? Деценију након што сам последњи пут видела Ерика, седела сам са супругом у кафићу и гледала младића са родитељима за другим столом. Имао је грађу фудбалера, сјај у очима, пегав, осунчан тен. Нисам могла да одвојим поглед од њега. Он је био Ерик који је све превазишао, он је био Ерик који је живео - присећа се Малаган Волш.
Петнаест година након Ерикове несреће, Кејси је возила обалом Енглеске и пролазила поред места на којем се Ерик надао да ће учити и играти фудбал. Надошла јој је визија живота који је могао да живи и преплављена тугом, осетила је бол који се вратио толико снажно да је једва дошла до даха.
- Још увек ми недостаје сваки дан. Изнова и изнова, живот ми се прикрада и враћа ме у оно време и на оно место од пре много година. Ипак, када најснажније осећам губитак и радост је најјача. Чујем његов слатки глас, осећам оштрину свеже подшишане фризуре. Бол и задовољство живе упоредо, јер живот не престаје, чак и када мислимо да би требало. Још нешто сам научила током ове две деценије: живот ретко функционише по плану. Осврћући се на те бурне године и време када сам се борила да променим ствари, схватила сам колико их мало контролишемо као родитељи. Као људска бића - пише Кејси.
Додаје да се не можемо држати онога што није требало да буде наше заувек. Прихватање да је толико много ствари у нашем животу ван наше контроле и застрашујуће је и ослобађајуће.
- На крају, за мене је прави изазов било схватити када напорније да радим, чвршће да стегнем и више да се бринем. Иако ове ствари имају своје место и време у нашој родитељској каријери, требала ми је другачија лекција да бих схватила. Од тренутка када наше бебе стигну на овај свет, већ почињемо да учимо - како да их пустимо да оду - закључила је мајка.
