Potresna ispovest Natalije: Otac mi je umro na venčanju! Kad sam rekla "DA", otišao je zauvek (FOTO)
Potresna priča jedne porodice iz Australije.
Kada je Natalija Hoskinson saznala da njen otac ima rak, ona je odmah organizovala svoje venčanje - nakon trogodišnje veze sa tadašnjim dečkom.
PUTIN DORUČKUJE KAO CAR, A VEČERA KAO PROSJAK: Evo šta nikada nećete naći na stolu ruskog predsednika
NEMCI NE PODRŽAVAJU MERE ANGELE MERKEL: Drugi vikend zaredom hiljade ljudi na ulicama zbog restrikcija (FOTO/VIDEO)
ITALIJA SE POSTEPENO VRAĆA NORMALNOM ŽIVOTU: 18. maja "zeleno svetlo" restoranima, prodavnicama i kupalištima
37-godišnjakinja s plaže Kevara u državi Kvinslend u Australiji bila je slomljena kada joj je otac preminuo tokom venčanja - teškim dahom je rekla "da"...
- Moj tata Dejvid davao je najlepše zagrljaje na svetu, osećala sam se tako sigurno u njegovom naručju. - počinje priču Natalija.
Bio je moj najveći navijač. Čak i kad sam mu rekla da želim biti glumica, nije se opirao, verovao je u mene. Možeš to, kraljice Natalija - nasmešio se, tepajući mi. Dolazio je na svaku školsku predstavu u kojoj sam bila. Čak i kad sam odrasla, pratio me na audicijama radi podrške.
A kad je moj dečko Tod, koji sada ima 37 godina, mene zaprosio, nisam mogla da dočekam da čujem tatin svadbeni govor.
Bio je odličan pripovedač s odličnim smislom za humor. Često je bio u mornarici i namerno bi propustio brod kako bi mogao provoditi više vremena u gradu koji je voleo. Skoro tri godine zabavljanja, a Tod i ja nismo odredili datum venčanja. Sećam se, jednog četvrtka me je moja mama, Stejs, pozvala.
- Tata je u bolnici, samo provera, ali zamolili su ga da ostane preko noći zbog testova. - rekla je majka preko slušalice.
Nisam bila zabrinuta. U dobi od 60 godina, tati je dijagnostifikovn rak.
Već je živeo 13 godina duže nego što su lekari predviđali. Borio se protiv raka creva, grla, pluća i debelog creva. Odlučili smo da se venčamo pred njegovim očima, u bolnici, dok je ležao na ispitivanjima.
Stanje mu se pogoršavalo, ali nismo želeli da čekamo njegovu smrt, već smo želeli da i on prisustvuje venčanju. Do ponedeljka je bio u bolnici, a sledećeg jutra nas je upozorio specijalista.
- Olakšavamo mu. To je sve što možemo učiniti - rekao je doktor. Jasno je bilo da se tatino stanje pogoršavalo iz dana u dan. Pokušao je da razgovara, ali nismo mogli da razumemo ništa šta govori.
- Ali želela sam da tata bude na mojoj svadbi, promucala sam i kroz bol i suze odjednom mi je sinula ideja. Mislite li da će me pustiti da se venčam ovde -pitala sam.
Svi su se složili, pa sam poslala odmah SMS svom vereniku Todu, koji je živeo tri sata dalje od mene.
- Da li želiš sutra da se venčamo - pitala sam ga kroz suze, na šta je on pristao.
Sunce se probijalo kroz prozor i crvenim tepihom išla sam ka tamo gde me je tata čekao, a Tod, moj sadašnji muž, svirao je gitaru. Mama me prošetala niz prolaz pored medicinskih sestara do mesta gde je tata ležao u svom krevetu.
- Vidi tata, tvoja devojčica je mlada - prošaptala sam, zagrlivši ga.
Tek što sam se okrenula prema mužu, tata je otpustio ono što zvuči kao uzdah sreće, pre nego što je lagano iskliznuo iz života. Sestre su plakale na venčanju.
- Tata! Zaplakala sam. Sa suzama koje su mi tekle niz lice i dok sam razmenjivala zavete sa Todom, tek što sam rekla sudbonosno "DA", osetila sam da tatin duh odlazi. Kao i uvek, bio je tu sa mnom do samog kraja.
Šalili smo se koliko je teško imati dečka jer će ga tata prestrašiti. I uvek se šalio da će nas progoniti nakon što umre.
- Molim te tata, plakala sam. Požuri i progoni nas.