Sećate li se priče o tajlandskim dečacima zarobljenim u pećini? Ono što ste tada čitali bila je LAŽ, a tek sada je otkrivena ISTINA
Koliko je akcija bila složena, govore i reči jednog od ronioca u vreme prireme operacije spasavanja
Sredinom prošle godine ceo svet je strepeo da li će mladi fudbaleri sa Tajlanda i njihov trener uspeti da se izvuku iz delimično poplavljene pećine Tam Luang u Čijang Riju gde su bili zarobljeni više od nedelju dana. Nijedan dečak nije umeo da pliva, početak sezone monsuna se bližio, a tuneli pećine su mračni, vijugavi i blatnjavi, toliko da su i za najiskusnije ronioce izazov. Operacija je uspešno završena, ali akcija se nije odvijala onako kako su to mediji tada prenosili.
Britanski istraživački novinar Lijam Kokrejn otkrio je nepoznate detalje drame, ali i šta su spasioci slagali ceo svet, pa i roditelje dečaka.
Slagali roditelje
Koliko je akcija bila složena, govore i reči jednog od ronioca u vreme prireme operacije spasavanja.
- Ako ronimo sada, neki će umreti. AKo ronimo kasnije, svi će umreti. Samo ćemo pokupiti 13 tela - rekao je on.
Da bi smirili roditelje, spasioci su im rekli da će dečake obučavati da plivaju, što su preneli i svi mediji. Oni koji su bili u pećini, znali su da dečaci koji nikada nisu ronili i plivali pre toga ne mogu tako neiskusni da se provuku kroz blatnjave i mutne tunele. Jedini način bio je da im daju sedative da ih uspavaju i stave maske sa kiseonikom da bi iskusni ronioci izvukli napolje.
Ključno je bilo da maske čvrsto prijanjaju da ne bi spale, zbog čega je postojao problem sa veličinom maski. Iako ih je bilo na desetine, većina je pravljena za odrasle. Samo četiri bile su za decu, ali pitanje je bilo da li i one odgovaraju za najmlađe dečake.
SVET ČEKA TURBULENTNA GODINA: Velike sile 2019. kreću u "fer plej"
Problem su bili i sedativi. Da bi uspavali dečake morali su da pozivu specijaliste. Izbor je pao na dva iskusna ronioca iz Australije - anesteziologa doktora Ričarda Harisa (poznatog kao doktor Hari) i njegovog prijatelja doktora Krega Čalena, penzionisanog veterinara.
Pred doktorom Harijem, koji inače drži ronilačku obuku za spasilačke timove, bio je delikatan zadatak da odredi količinu lekova koji dečaci treba da prime da bi mogli da ostanu tri sata uspavani dok ih ne izvuku na površinu. Znajući u kakav se rizik upuštaju, obojica su od tajlandske vlade tražili diplomatski imunitet. Postojala je realna opasnost da neko od dečaka umre, za šta oni nisu želeli da snose odgovornost.
Za doktora Harija, ključno pitanje koji koktel lekova je pravi. Kako ovakva operacija nikada nije bila sprovedena, ni doktor nije mogao da se osloni na već postojeće preporuke. Odlučio je da dečacima da prvo da tabletu anksiolitika Ksanaksa, da ih oslobodi straha, zatim injekciju ketamina u nogu (pet miligrama po kilogramu) da ih uspava. Ketamin deluje brzo, ali traje samo sat vremena, zbog čega bi u toku akcije ronioci morali da im ponovo ubrizgaju već spremljene injekcije.
Treći lek koji su dečaci dobili takođe je ubrizgan u nogu i reč je o atropinu, čija je funkcija da smanji proizvodnju pljuvačke od koje bi mogli da se udave. Dokotor Hari nije bio siguran da će koktel lekova koji je spremio biti delotvoran. Kasnije je priznao da je čak u jednom trenutku pomislio da su šanse da uspe nula. Čak i oni optimističniji očekivali su da neće izvući sve dečake, čak procene su bile da bi pet dečaka moglo da umre.
Kada im je saopšten plan, dečaci u pećini se nisu uplašili niti počeli da plaču. Želeli su da izađu napolje. Ronioci su im tražili da napišu poruke svojim porodicama, koje će krenuti ka površini pre njih, da bi u slučaju da ne uspeju da izađu napolje njihovi roditelji mogli da dobiju poslednje reči svoje dece. Pisma su pisana na posebnoj vrsti vodootpornog papira
Prvi je ka površini krenuo 14-godišnji Note. Doktor Park koji je bio sa dečacima u pećini dao mu je tabletu, a doktro Hari injekciju, dečaku je obučeno zaštitno odelo i stavljena maska. Spasioci su mu vezali ruke i zatim zavezali konopac iz leđa, da bi se osigurali u slučaju da se dečak probudi nakon prestanka dejstva ketamina i pokuša da se oslobodi. Britanski ronilac Džejson Malison dobrovoljno se javio da povede prvog dečaka. Nakon prolaska kroz mutne kanale, povremeno su nailazili na komore u pečini (baze spassilaca) gde ih je čekala ekipa da proveri dečakovo stanje i da mu potrebnu dozu lekova. Sve je išlo po planu.
Oko 100 ljudi učestvovalo je u akciji. Kada je prvi dečak stigao do površine, usledilo je oduševljenje i aplauzi.
Sve je išlo kao treba do četvrtog dečaka, koji je loše reagovao na lekove, zbog čega je operacija na kratko stopirana. Nakon pola sata i nove doze lekova i on je bio spreman da krene ka površini.
Drugog dana akcije, na isti način spasena su još četiri dečaka, ali nije bilo tako jednostavno. Jedan od njih počeo je da se budi dok ga je ronilac Džejson Malison vodio ka površini. Uspeo je da mu da injekciju ketamina, a dečak se po izalsku na površinu ničega nije sećao.
Poslednjeg dana akcije, dok su spasioci žurili zbog dolazećih monsunskih kiša, problem je predstavljalo izvlačenje najmanjeg dečaka, jer nije postojala maska njegove veličine. Pronađena je jedna za koju niko nije bio siguran da li će odgovarati, ali spasioci su morali da rizikuju i probaju. Srećom, i on je izašao na površinu živ, pa laž rečena roditeljima i celom svetu, sada više nije ni bitna.
