Сећате ли се приче о тајландским дечацима заробљеним у пећини? Оно што сте тада читали била је ЛАЖ, а тек сада је откривена ИСТИНА
Колико је акција била сложена, говоре и речи једног од рониоца у време приреме операције спасавања
Средином прошле године цео свет је стрепео да ли ће млади фудбалери са Тајланда и њихов тренер успети да се извуку из делимично поплављене пећине Там Луанг у Чијанг Рију где су били заробљени више од недељу дана. Ниједан дечак није умео да плива, почетак сезоне монсуна се ближио, а тунели пећине су мрачни, вијугави и блатњави, толико да су и за најискусније рониоце изазов. Операција је успешно завршена, али акција се није одвијала онако како су то медији тада преносили.
Британски истраживачки новинар Лијам Кокрејн открио је непознате детаље драме, али и шта су спасиоци слагали цео свет, па и родитеље дечака.
Слагали родитеље
Колико је акција била сложена, говоре и речи једног од рониоца у време приреме операције спасавања.
- Ако ронимо сада, неки ће умрети. АКо ронимо касније, сви ће умрети. Само ћемо покупити 13 тела - рекао је он.
Да би смирили родитеље, спасиоци су им рекли да ће дечаке обучавати да пливају, што су пренели и сви медији. Они који су били у пећини, знали су да дечаци који никада нису ронили и пливали пре тога не могу тако неискусни да се провуку кроз блатњаве и мутне тунеле. Једини начин био је да им дају седативе да их успавају и ставе маске са кисеоником да би искусни рониоци извукли напоље.
Кључно је било да маске чврсто пријањају да не би спале, због чега је постојао проблем са величином маски. Иако их је било на десетине, већина је прављена за одрасле. Само четири биле су за децу, али питање је било да ли и оне одговарају за најмлађе дечаке.
СВЕТ ЧЕКА ТУРБУЛЕНТНА ГОДИНА: Велике силе 2019. крећу у "фер плеј"
Проблем су били и седативи. Да би успавали дечаке морали су да позиву специјалисте. Избор је пао на два искусна рониоца из Аустралије - анестезиолога доктора Ричарда Хариса (познатог као доктор Хари) и његовог пријатеља доктора Крега Чалена, пензионисаног ветеринара.
Пред доктором Харијем, који иначе држи ронилачку обуку за спасилачке тимове, био је деликатан задатак да одреди количину лекова који дечаци треба да приме да би могли да остану три сата успавани док их не извуку на површину. Знајући у какав се ризик упуштају, обојица су од тајландске владе тражили дипломатски имунитет. Постојала је реална опасност да неко од дечака умре, за шта они нису желели да сносе одговорност.
За доктора Харија, кључно питање који коктел лекова је прави. Како оваква операција никада није била спроведена, ни доктор није могао да се ослони на већ постојеће препоруке. Одлучио је да дечацима да прво да таблету анксиолитика Ксанакса, да их ослободи страха, затим инјекцију кетамина у ногу (пет милиграма по килограму) да их успава. Кетамин делује брзо, али траје само сат времена, због чега би у току акције рониоци морали да им поново убризгају већ спремљене инјекције.
Трећи лек који су дечаци добили такође је убризган у ногу и реч је о атропину, чија је функција да смањи производњу пљувачке од које би могли да се удаве. Докотор Хари није био сигуран да ће коктел лекова који је спремио бити делотворан. Касније је признао да је чак у једном тренутку помислио да су шансе да успе нула. Чак и они оптимистичнији очекивали су да неће извући све дечаке, чак процене су биле да би пет дечака могло да умре.
Када им је саопштен план, дечаци у пећини се нису уплашили нити почели да плачу. Желели су да изађу напоље. Рониоци су им тражили да напишу поруке својим породицама, које ће кренути ка површини пре њих, да би у случају да не успеју да изађу напоље њихови родитељи могли да добију последње речи своје деце. Писма су писана на посебној врсти водоотпорног папира
Први је ка површини кренуо 14-годишњи Ноте. Доктор Парк који је био са дечацима у пећини дао му је таблету, а доктро Хари инјекцију, дечаку је обучено заштитно одело и стављена маска. Спасиоци су му везали руке и затим завезали конопац из леђа, да би се осигурали у случају да се дечак пробуди након престанка дејства кетамина и покуша да се ослободи. Британски ронилац Џејсон Малисон добровољно се јавио да поведе првог дечака. Након проласка кроз мутне канале, повремено су наилазили на коморе у печини (базе spassilaca) где их је чекала екипа да провери дечаково стање и да му потребну дозу лекова. Све је ишло по плану.
Око 100 људи учествовало је у акцији. Када је први дечак стигао до површине, уследило је одушевљење и аплаузи.
Све је ишло као треба до четвртог дечака, који је лоше реаговао на лекове, због чега је операција на кратко стопирана. Након пола сата и нове дозе лекова и он је био спреман да крене ка површини.
Другог дана акције, на исти начин спасена су још четири дечака, али није било тако једноставно. Један од њих почео је да се буди док га је ронилац Џејсон Малисон водио ка површини. Успео је да му да инјекцију кетамина, а дечак се по изалску на површину ничега није сећао.
Последњег дана акције, док су спасиоци журили због долазећих монсунских киша, проблем је представљало извлачење најмањег дечака, јер није постојала маска његове величине. Пронађена је једна за коју нико није био сигуран да ли ће одговарати, али спасиоци су морали да ризикују и пробају. Срећом, и он је изашао на површину жив, па лаж речена родитељима и целом свету, сада више није ни битна.
