"SEDENJE NA DVE STOLICE" u režiji Austrije: Kako decenijama održati politički balans u polarizovanom svetu?

Za državu anektiranu od strane Trećeg Rajha 1938. godine, ali takođe široko shvatanu kao saučesnika u nacističkim ratnim zločinima, neutralnost je postala željeno rešenje pogodno za pobedničke sile i samu Austriju. Iz austrijske perspektive, neutralnost je imala funkciju smanjenja okupacije (povlačenje američkih, britanskih, francuskih i sovjetskih trupa) i priliku da konačno uokviri politički sistem države i osigura svoje mesto u novom međunarodnom bezebednosnom poretku. Za okupatorske je vlasti to bio način da uspostave ravnotežu snaga u Evropi kroz tampon zonu sagvozdenom zavesom i konačno zatvore jedno od poslednjih pravnih, nerešenih pitanja nakon Drugog svetskog rata.

Obećanje da će usvojiti ovaj status, po uzoru na neutralnost koju je održavala Švajcarska, izraženo je u pravno neobavezujućem Moskovskom memorandumu koji su 15. aprila 1955. izdale vlade Austrije i Sovjetskog Saveza.

Uprkos neutralnosti, Austrija - ekonomski i kulturno integrisana sa Zapadom - nagnula se prema slobodnom svetu tokom ideološke borbe između Istoka i Zapada. To je bilo jasno vidljivo u politici o ljudskim pravima, koja je uključivala pritisak na SSSR kroz Konferenciju o bezbednosti i saradnji u Evropi (KEBS) i prihvat političkih izbeglica. Sedamdesetih godina prošlog veka, zahvaljujući popuštanju napetosti između dva bloka i posledično upitne sposobnosti odbrane svoje teritorije, kancelar Bruno Krajski povukao je neutralnost korak dalje i skovao je "aktivnu neutralnost". Prevladavajući početni skepticizam zapadnih sila, Austrija je iskoristila svoju ulogu mesta održavanja samita između SAD-a i Sovjetskog Saveza kako bi promovisala svoj imidž u svetu kao mirotvorca i posrednika. Beč, koji je počeo ugošćavati razne međunarodne institucije i organizacije, postao je prikladno mesto za velike sastanke na vrhu.

Tokom vremena austrijska diplomatija skovala je "neutralnost" kao koncept "graditelja mostova" - imidž koji neguje i danas. Čak i nakon završetka Hladnog rata, Austrija je i dalje bila domaćin razgovora o razoružanju između glavnih sila. U avgustu 2020. godine u Beču se održala druga runda nuklearnih pregovora između SAD-a i Rusije, čiji je cilj bio produženje Novog sporazuma o smanjenju strateškog naoružanja (Novi START). U septembru 2020. austrijska je vlada ponudila da bude domaćin razgovora između Jermenije i Azerbejdžana (koji su se tamo održali 2019.). Glavni grad Austrije bio je i mesto na kojem je 2015. godine postignut Zajednički sveobuhvatni plan akcije (JCPOA) i gde su održani mirovni pregovori za okončanje rata u Siriji.

U današnje vreme austrijski donosioci odluka nastavljaju da šire značenje neutralnosti kako bi opravdali svoje sklonosti u političkim rešenjima. Postala je krilatica, koja se koristi, na primer, u područjima tehnologije ili energetike, poput unapređenja fleksibilnog pristupa razvoju 5G infrastrukture. Kancelar Sebastijan Kurc izjavio je da je Austrija "u osnovi tehnološki neutralna", objašnjavajući da će proširenje 5G sprovoditi razne kompanije, uključujući švedski Erikson ili kineski tehnološki div Huavei. Ovim pristupom Kurcov kabinet prkosi američkim zahtevima da se Huavei isključi iz razvoja evropske 5G mreže i neguje dobre odnose s Kinom. Termin "neutralan" takođe se sve češće koristi u Austriji kako bi objasnio potrebu postavljanja ambicioznijih klimatskih ciljeva, kao što je to učinila prva savezna vlada sa Zelenima. Takođe se koristi za odbranu austrijske zavisnosti o ruskom gasu i jačanje njenog statusa regionalnog gasnog čvorišta.

Članstvo u EU od 1995. i aktivno učestvovanje u procesima evropskih integracija donekle su ograničili opseg austrijske neutralnosti. Kao što navodi strategija nacionalne sigurnosti iz 2013. godine, "neutralna je Austrija sada većim delom povezana sa bezbednošću EU u celini." Odluka o pridruživanju EU izazvala je nacionalnu raspravu o neutralnosti zemlje. Zahtev za pridruživanje Evropskoj ekonomskoj zajednici Austrija je podnela u julu 1989. godine kada su srednjeevropske države započele svoje transformacije. Želja za pridruživanjem EU snažno je potvrđena na referendumu na kojem je bilo 66% - najveći postotak među zemljama koje su se u to vreme kandidovale za članstvo u Uniji. Osiguravajući javnu podršku, Austrija je takođe promenila svoj savezni ustavni zakon kako bi pravno utrla put pristupanju EU.

Austrijski čelnici doživljavali su EU kao način jačanja nacionalne sigurnosti bez potrebe za ulaganjem značajnih sredstava u vojne sposobnosti. Raspadom SSSR-a i nestankom direktne vojne pretnje njenoj teritoriji, Austrija je mogla slobodno da podrži razvoj bezbednosne i odbrambene saradnje unutar EU. Kako bi se obavezala na razvoj Zajedničke bezbednosne i odbrambene politike (ZSOP), u austrijski savezni ustav uvršten je određeni članak. Ovaj je pristup dokazan tokom austrijskog predsedavanja EU-om u drugoj polovini 2018. Kurcova vlada u to je vreme odobrila budžetske transfere EU iz zajedničkih fondova u razvoj ZSOP-a. Austrija je takođe bila među 23 države članice koje su podržale PESCO - mehanizam za olakšavanje odbrambene saradnje među voljnim i sposobnim članicama EU-a. Trenutno je Austrija uključena u pet od 47 projekata PESCO-a. Koordinacija hemijskog, biološkog, radiološkog i nuklearnog (CBRN) nadzora, otkrivanja i upravljanja incidentima odgovara jednom od primarnih austrijskih ciljeva spoljen i bezebdnosne politike, a to je uklanjanje oružja za masovno uništavanje. Austrija takođe učestvuje u bojnim grupama EU, doprinoseći svojim snagama ovoj sposobnosti brzog reagovanja u 2011., 2012., 2016., 2017., 2018. i 2020. Podržava brojne misije EU-a, a najznačajniji doprinos pruža EUFOR Altea operaciji u Bosni i Hercegovini.

Ustavni zakon kaže da "se Austrijau budućnosti neće pridružiti nikakvim vojnim savezima i neće dopustiti osnivanje bilo kojih stranih vojnih baza na njenoj teritoriji." Oružane snage treba da jamče državnu bezbednost, suverenitet i neutralnost. Austrija je jedna od retkih evropskih zemalja koja zadržava obavezni vojni rok, potvrđen na nacionalnom referendumu 2013. godine. Međutim, upitna je austrijska sposobnost odbrane svoje teritorije. Glavno obrazloženje za ulaganje u ograničeni vojni potencijal (četiri brigade) jeste da se omogući vojna pomoć civilnim vlastima i podrže multinacionalne misije za upravljanje krizama. Da bi takva mogućnost bila otvorena, Austrija ne isključuje vojnu saradnju sa drugim državama i savezima, niti odbija aktivno članstvo u drugim međunarodnim organizacijama relevantnim za bezbednost. Tako se 1995. pridružila NATO-ovom programu Partnerstvo za mir, ali bez namere da se pridruži savezu. Doprinosila je trupama međunarodnim mirovnim snagama pod vođstvom NATO-a: KFOR-u na Kosovu i ISAF-u u Afganistanu. Austrija je takođe aktivna članica Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS), gde radi na konvencionalnom razoružanju, sprečavanju sukoba, merama za izgradnju poverenja, podršci policiji i upravljanju granicama i drugim područjima. Kao članica UN-a, Austrija sudeluje u mirovnim operacijama "plavih šlemova".

Austrija takođe koristi neutralnost za širenje napetosti s drugim državama. Bila je to jedna od samo osam zemalja EU koje nisu proterale ruske diplomate nakon trovanja bivšeg špijuna Sergeja Skripalja i njegove kćeri u martu 2018. u Salisberiju u Engleskoj. Austrijske su vlasti svoj razlog objasnile neutralnošću zemlje, potrebom očuvanja dobre komunikacije sa Rusijom i njenim uspostavljenim statusom sedišta međunarodnih organizacija. Austrija je, međutim, prihvatila sankcije EU nametnute Rusiji nakon aneksije Krima 2014. S druge strane, odnos Austrije prema Izraelu pokazuje da neutralnost ne mora da znači nepristranost i da je austrijski donosioci odluka mogu fleksibilno koristiti. Austrija prihvata rešenje za dve države i poslednjih je godina napravila značajan pomak u politici kako bi postala jedan od najjačih zagovornika Izraela u EU. Austrijsku neutralnost njeni čelnici predstavljaju kao model koji bi trebalo da slede i druge evropske države, s ciljem da istaknu političku atraktivnost zemlje. Ponuđen je kao model za Ukrajinu jer je bivši kancelar Verner Fajman istovremeno predložio da bude domaćin razgovora između Ukrajine i Rusije. Pet godina kasnije, čelnik Slobodarske partije Austrije (FPÖ) i vicekancelar, Hajnc-Kristijan Štrahe, podržao je ideju o Bosni i Hercegovini kao vojno neutralnoj i "sprečavanju sukoba u budućnosti".

Neutralnost Austrije postala je referentna tačka za neke političare iz srednje Evrope da služe svojim interesima. Na primer, slovački čelnik krajnje desničarske Narodne stranke naše Slovačke (L'SNS) i bivši guverner regije Banjska Bistrica, Marian Kotleba, predložio je da alternativa članstvu njegove zemlje u NATO-u treba biti neutralnost ili odbrambeni blok s Austrijom i Švajcarskom. Mađarski premijer Viktor Orban poslužio se austrijskim primerom kao argumentom u međunarodnim konsultacijama; govoreći američkim diplomatama 2019. kako želi da Mađarska bude "neutralna, poput Austrije", imao je za cilj da odbije američki pritisak i kritike u vezi s ruskim i kineskim uticajem u njegovoj zemlji.

Neutralnost je postala deo austrijskog nacionalnog identiteta i duboko je ukorenjena u nacionalnoj samo-percepciji. Zahvaljujući sprovođenju kroz domaće, a ne međunarodno pravo, stvorio se utisak da su o tome odlučili i definisali sami Austrijanci. Status države uživa sve veću podršku javnosti: 59 odsto Austrijanaca veruje da će njihova zemlja ostati neutralna za 10 ili 15 godina, a njih četvoro od pet želi da se ona zadrži. Dugoročno, pomaci i nedoslednosti u njenoj politici neutralnosti mogu potkopati imidž zemlje kao neutralne države i ulogu nepristrasnog posrednika, ali je to i politička mogućnost za male zemlje.