"СЕДЕЊЕ НА ДВЕ СТОЛИЦЕ" у режији Аустрије: Како деценијама одржати политички баланс у поларизованом свету?

За државу анектирану од стране Трећег Рајха 1938. године, али такође широко схватану као саучесника у нацистичким ратним злочинима, неутралност је постала жељено решење погодно за победничке силе и саму Аустрију. Из аустријске перспективе, неутралност је имала функцију смањења окупације (повлачење америчких, британских, француских и совјетских трупа) и прилику да коначно уоквири политички систем државе и осигура своје место у новом међународном безебедносном поретку. За окупаторске је власти то био начин да успоставе равнотежу снага у Европи кроз тампон зону сагвозденом завесом и коначно затворе једно од последњих правних, нерешених питања након Другог светског рата.

Обећање да ће усвојити овај статус, по узору на неутралност коју је одржавала Швајцарска, изражено је у правно необавезујућем Московском меморандуму који су 15. априла 1955. издале владе Аустрије и Совјетског Савеза.

Упркос неутралности, Аустрија - економски и културно интегрисана са Западом - нагнула се према слободном свету током идеолошке борбе између Истока и Запада. То је било јасно видљиво у политици о људским правима, која је укључивала притисак на СССР кроз Конференцију о безбедности и сарадњи у Европи (КЕБС) и прихват политичких избеглица. Седамдесетих година прошлог века, захваљујући попуштању напетости између два блока и последично упитне способности одбране своје територије, канцелар Бруно Крајски повукао је неутралност корак даље и сковао је "активну неутралност". Превладавајући почетни скептицизам западних сила, Аустрија је искористила своју улогу места одржавања самита између САД-а и Совјетског Савеза како би промовисала свој имиџ у свету као миротворца и посредника. Беч, који је почео угошћавати разне међународне институције и организације, постао је прикладно место за велике састанке на врху.

Током времена аустријска дипломатија сковала је "неутралност" као концепт "градитеља мостова" - имиџ који негује и данас. Чак и након завршетка Хладног рата, Аустрија је и даље била домаћин разговора о разоружању између главних сила. У августу 2020. године у Бечу се одржала друга рунда нуклеарних преговора између САД-а и Русије, чији је циљ био продужење Новог споразума о смањењу стратешког наоружања (Нови СТАРТ). У септембру 2020. аустријска је влада понудила да буде домаћин разговора између Јерменије и Азербејџана (који су се тамо одржали 2019.). Главни град Аустрије био је и место на којем је 2015. године постигнут Заједнички свеобухватни план акције (ЈЦПОА) и где су одржани мировни преговори за окончање рата у Сирији.

У данашње време аустријски доносиоци одлука настављају да шире значење неутралности како би оправдали своје склоности у политичким решењима. Постала је крилатица, која се користи, на пример, у подручјима технологије или енергетике, попут унапређења флексибилног приступа развоју 5Г инфраструктуре. Канцелар Себастијан Курц изјавио је да је Аустрија "у основи технолошки неутрална", објашњавајући да ће проширење 5Г спроводити разне компаније, укључујући шведски Ериксон или кинески технолошки див Хуавеи. Овим приступом Курцов кабинет пркоси америчким захтевима да се Хуавеи искључи из развоја европске 5Г мреже и негује добре односе с Кином. Термин "неутралан" такође се све чешће користи у Аустрији како би објаснио потребу постављања амбициознијих климатских циљева, као што је то учинила прва савезна влада са Зеленима. Такође се користи за одбрану аустријске зависности о руском гасу и јачање њеног статуса регионалног гасног чворишта.

Чланство у ЕУ од 1995. и активно учествовање у процесима европских интеграција донекле су ограничили опсег аустријске неутралности. Као што наводи стратегија националне сигурности из 2013. године, "неутрална је Аустрија сада већим делом повезана са безбедношћу ЕУ у целини." Одлука о придруживању ЕУ изазвала је националну расправу о неутралности земље. Захтев за придруживање Европској економској заједници Аустрија је поднела у јулу 1989. године када су средњеевропске државе започеле своје трансформације. Жеља за придруживањем ЕУ снажно је потврђена на референдуму на којем је било 66% - највећи постотак међу земљама које су се у то време кандидовале за чланство у Унији. Осигуравајући јавну подршку, Аустрија је такође променила свој савезни уставни закон како би правно утрла пут приступању ЕУ.

Аустријски челници доживљавали су ЕУ као начин јачања националне сигурности без потребе за улагањем значајних средстава у војне способности. Распадом СССР-а и нестанком директне војне претње њеној територији, Аустрија је могла слободно да подржи развој безбедносне и одбрамбене сарадње унутар ЕУ. Како би се обавезала на развој Заједничке безбедносне и одбрамбене политике (ЗСОП), у аустријски савезни устав уврштен је одређени чланак. Овај је приступ доказан током аустријског председавања ЕУ-ом у другој половини 2018. Курцова влада у то је време одобрила буџетске трансфере ЕУ из заједничких фондова у развој ЗСОП-а. Аустрија је такође била међу 23 државе чланице које су подржале ПЕСЦО - механизам за олакшавање одбрамбене сарадње међу вољним и способним чланицама ЕУ-а. Тренутно је Аустрија укључена у пет од 47 пројеката ПЕСЦО-а. Координација хемијског, биолошког, радиолошког и нуклеарног (ЦБРН) надзора, откривања и управљања инцидентима одговара једном од примарних аустријских циљева спољен и безебдносне политике, а то је уклањање оружја за масовно уништавање. Аустрија такође учествује у бојним групама ЕУ, доприносећи својим снагама овој способности брзог реаговања у 2011., 2012., 2016., 2017., 2018. и 2020. Подржава бројне мисије ЕУ-а, а најзначајнији допринос пружа ЕУФОР Алтеа операцији у Босни и Херцеговини.

Уставни закон каже да "се Аустријау будућности неће придружити никаквим војним савезима и неће допустити оснивање било којих страних војних база на њеној територији." Оружане снаге треба да јамче државну безбедност, суверенитет и неутралност. Аустрија је једна од ретких европских земаља која задржава обавезни војни рок, потврђен на националном референдуму 2013. године. Међутим, упитна је аустријска способност одбране своје територије. Главно образложење за улагање у ограничени војни потенцијал (четири бригаде) јесте да се омогући војна помоћ цивилним властима и подрже мултинационалне мисије за управљање кризама. Да би таква могућност била отворена, Аустрија не искључује војну сарадњу са другим државама и савезима, нити одбија активно чланство у другим међународним организацијама релевантним за безбедност. Тако се 1995. придружила НАТО-овом програму Партнерство за мир, али без намере да се придружи савезу. Доприносила је трупама међународним мировним снагама под вођством НАТО-а: КФОР-у на Косову и ИСАФ-у у Афганистану. Аустрија је такође активна чланица Организације за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС), где ради на конвенционалном разоружању, спречавању сукоба, мерама за изградњу поверења, подршци полицији и управљању границама и другим подручјима. Као чланица УН-а, Аустрија суделује у мировним операцијама "плавих шлемова".

Аустрија такође користи неутралност за ширење напетости с другим државама. Била је то једна од само осам земаља ЕУ које нису протерале руске дипломате након тровања бившег шпијуна Сергеја Скрипаља и његове кћери у марту 2018. у Салисберију у Енглеској. Аустријске су власти свој разлог објасниле неутралношћу земље, потребом очувања добре комуникације са Русијом и њеним успостављеним статусом седишта међународних организација. Аустрија је, међутим, прихватила санкције ЕУ наметнуте Русији након анексије Крима 2014. С друге стране, однос Аустрије према Израелу показује да неутралност не мора да значи непристраност и да је аустријски доносиоци одлука могу флексибилно користити. Аустрија прихвата решење за две државе и последњих је година направила значајан помак у политици како би постала један од најјачих заговорника Израела у ЕУ. Аустријску неутралност њени челници представљају као модел који би требало да следе и друге европске државе, с циљем да истакну политичку атрактивност земље. Понуђен је као модел за Украјину јер је бивши канцелар Вернер Фајман истовремено предложио да буде домаћин разговора између Украјине и Русије. Пет година касније, челник Слободарске партије Аустрије (FPÖ) и вицеканцелар, Хајнц-Кристијан Штрахе, подржао је идеју о Босни и Херцеговини као војно неутралној и "спречавању сукоба у будућности".

Неутралност Аустрије постала је референтна тачка за неке политичаре из средње Европе да служе својим интересима. На пример, словачки челник крајње десничарске Народне странке наше Словачке (L'SNS) и бивши гувернер регије Бањска Бистрица, Мариан Котлеба, предложио је да алтернатива чланству његове земље у НАТО-у треба бити неутралност или одбрамбени блок с Аустријом и Швајцарском. Мађарски премијер Виктор Орбан послужио се аустријским примером као аргументом у међународним консултацијама; говорећи америчким дипломатама 2019. како жели да Мађарска буде "неутрална, попут Аустрије", имао је за циљ да одбије амерички притисак и критике у вези с руским и кинеским утицајем у његовој земљи.

Неутралност је постала део аустријског националног идентитета и дубоко је укорењена у националној само-перцепцији. Захваљујући спровођењу кроз домаће, а не међународно право, створио се утисак да су о томе одлучили и дефинисали сами Аустријанци. Статус државе ужива све већу подршку јавности: 59 одсто Аустријанаца верује да ће њихова земља остати неутрална за 10 или 15 година, а њих четворо од пет жели да се она задржи. Дугорочно, помаци и недоследности у њеној политици неутралности могу поткопати имиџ земље као неутралне државе и улогу непристрасног посредника, али је то и политичка могућност за мале земље.