"To što imam CEREBRALNU PARALIZU ne znači da sam NESPOSOBAN U KREVETU, a roditelji bivše nas nikad nisu ostavljali nasamo jer smo osobe sa invaliditetom!" Ispovest koja je osvestila mnoge...
"Trebalo mi je godina i godina da steknem poverenje u sebe kao seksualno biće"
- Tela u udžbenicima i na ekranima nikada nisu izgledala poput mene. Trebale su mi godine da steknem poverenje u sebe kao osobu svesnu svog libida - piše za Huffpost Den Beten, motivacioni govornik za podizanje svesti o invaliditetu.
NAJRIZIČNIJE GRUPE ĆE SE VAKCINISATI SVAKE GODINE? SZO tvrdi da će cepiva morati stalno da se unapređuju
TORNADO OPUSTOŠIO SELA PO ČEŠKOJ! Leteli automobili i krovovi, padali po kućama, strahuje se da ima MNOGO MRTVIH! (VIDEO)
NAUČNICI SU IZNENAĐENI, A BIĆETE I VI: Da li pauk može da ubije i pojede zmiju?
On piše o nedovoljnoj seksualnoj edukaciji mladih sa invaliditetom koja proizlazi iz potpuno nepoštene percepcije osoba sa invaliditetom kao aseksualnih.
Horizontalni tango ritam je koji nas održava na životu. To je čak zapisano u Zakonu o ljudskim pravima - tačnije, u članu 8, a to bi trebalo značiti da ja i bilo koja druga osoba sa invaliditetom imamo jednako pravo na ugodan privatni život kao i bilo ko drugi. Zašto se onda okreću glave sa sažaljenjem kada se u razgovor o seksualnosti uključe i osobe sa invaliditetom? Gde nestaje to uzbuđenje koje ove teme inače donose?
Osamdesetih godina na zdravstvenoj edukaciji u školi za decu sa teškoćama u razvoju naučio sam neke osnove o seksualnosti, ali tela prikazana u udžbenicima i na ekranima nisu nimalo nalik telima u kojima smo svakodnevno živeli moji kolege ili ja. Gledajući neke položaje tela na zdravstvenoj edukaciji moji kolege i ja shvatili smo da naša tela u tim pozama nikada neće biti. Imam cerebralnu paralizu, stanje koje utiče na moju koordinaciju i finu motoriku, pa ideja da isprobam položaje iz Kama Sutre u stvarnosti za mene ne postoji. Ne mogu nositi piće, a kamoli raditi akrobacije u krevetu. Uprkos tome moj um ipak ostaje vrlo fleksibilan.
U svim satima zdravstvene edukacije ni jednom nisam čuo rečenicu da sam seksualno biće koje bi u nekoj fazi života volelo ostvariti neku vrstu smislenog kontakta sa drugom osobom.
Ni moji roditelji nikada nisu sa mnom započeli tu temu. Mama je odrasla u porodici katolika, sa svim sramom vezanim za intimni odnos koji dolazi sa tim paketom čvrstih uverenja. Tata, u velikoj meri "muževni muškarac" bio je drugačiji: Kaseta sa sadržajem za odrasle nalazila se u gornjoj polici njegovog ormara i jednom mi je samo šapnuo "kopiraj kasetu kad ti mama ne bude kod kuće". To je bilo to od seksualnog vaspitavanja, oboje su samo pretpostavili da njihov drski sin metalac koristi priliku za barenje tokom brojnih svirki i poseta noćnih klubova. Međutim to nije bilo tako.
Roditelji bivše devojke koja je imala značajnija telesne oštećenja takođe nisu mogli shvatiti da bi njihova privlačna 21-godišnja kći mogla učiniti nešto više od toga da se istinski slatko nasmiješi nekom mladiću. Aktivno su blokirali naše pokušaje da ostanemo nasamo. Za oboje je to bilo apsolutno zbunjujuće i frustrirajuće, imao sam prekrasnu devojku čiji roditelji nisu sasvim shvatili, ili nisu hteli shvatiti činjenicu da je njihova mala kći postala žena sa željama i potrebama van njihovog dometa. Srećom, njena pomoćnica bila je daleko spremnija pomoći, pa nam je olakšala potrebe tako što nas je odvezla do njenog stana, a onda, kad smo se opustili, "shvatila" je da joj je hladnjak prazan. Otišla je objašnjavajući da joj treba dobra dva sata za kupovinu “jer sa kupovinom pravih proizvoda nema žurbe” zar ne?
Sve je to značilo da mi je trebalo godina i godina da steknem poverenje u sebe kao seksualno biće. Na tome moram zahvaliti svojoj supruzi, plus jednom simpatičnom susretu sa ženom bez invaliditeta.
Dok sam spuštene glave sedeo i pio pivo na slamku, obučen u trenerku i najobičniju majicu, iznenada sam dobio pitanje da li je mesto do mene zauzeto. Dok sam podigao pogled i video visoku, vrlo atraktivnu brinetu koja je postavila pitanje, ona je već zauzela mesto.
Nakon nekoliko sati razgovora - u kojem smo ćaskali neobavezno, ustala je. Ostao sam na mestu, kao večiti seksualno pothranjeni samac i bio spreman reći kako sam se lepo proveo, međutim ta privlačna žena me pogledala i upitala "Pa, ne mogu sama sebe odvesti u krevet, zar ne?" i morao sam je slediti. Smejala se ideji da su moja fizička oštećenja uopšte problem. Odnos sa njom bio je jednostavan, bez prigovora, problema i uz nekoliko komplimenata koji su mi nahraili samopouzdanje.
Ono što sam želeo poručiti ovom pričom jeste da bi dobro obrazovanje trebalo stvoriti zaokružene, informirane pojedince. Možete li zamisliti bes ako biste napustili školu ne znajući abecedu? Pa zašto već polni odnos i invaliditet nisu deo svačijeg obrazovanja? Da sam u školi uz Pitagorinu teoremu savladao i znanja da je moje pravo biti seksualno biće možda bih u šestom razredu osećao da sam ravnopravan ostalim dečkima i borio se za naklonost devojke koja mi se sviđa. Možda bih imao poverenja u sebe i predložio seksualni odnos prijateljici sa faksa, možda bih nekad bio odbijen, a nekad bi ulet dao rezultat. Možda sam se čak mogao sam suprotstaviti roditeljima moje prve devojke i prespavati kod nje koji put.
Na tom putu prema boljem društvu ideja da je osobama sa invaliditetom potrebno više obrazovanja iz područja seksualnosti samo je mali deo. Na tom putu treba prihvatiti da i neke nesavršenosti mogu biti privlačne. Šta nije u redu sa nogom koja nije ravna ili rukom koja ne reaguje uvek onako kako bi možda trebalo? Ponekad baš ta ruka može prirediti iznenađenje i doneti osećaj zadovoljstva.
