"То што имам ЦЕРЕБРАЛНУ ПАРАЛИЗУ не значи да сам НЕСПОСОБАН У КРЕВЕТУ, а родитељи бивше нас никад нису остављали насамо јер смо особе са инвалидитетом!" Исповест која је освестила многе...
"Требало ми је година и година да стекнем поверење у себе као сексуално биће"
- Тела у уџбеницима и на екранима никада нису изгледала попут мене. Требале су ми године да стекнем поверење у себе као особу свесну свог либида - пише за Huffpost Ден Бетен, мотивациони говорник за подизање свести о инвалидитету.
НАЈРИЗИЧНИЈЕ ГРУПЕ ЋЕ СЕ ВАКЦИНИСАТИ СВАКЕ ГОДИНЕ? СЗО тврди да ће цепива морати стално да се унапређују
ТОРНАДО ОПУСТОШИО СЕЛА ПО ЧЕШКОЈ! Летели аутомобили и кровови, падали по кућама, страхује се да има МНОГО МРТВИХ! (ВИДЕО)
НАУЧНИЦИ СУ ИЗНЕНАЂЕНИ, А БИЋЕТЕ И ВИ: Да ли паук може да убије и поједе змију?
Он пише о недовољној сексуалној едукацији младих са инвалидитетом која произлази из потпуно непоштене перцепције особа са инвалидитетом као асексуалних.
Хоризонтални танго ритам је који нас одржава на животу. То је чак записано у Закону о људским правима - тачније, у члану 8, а то би требало значити да ја и било која друга особа са инвалидитетом имамо једнако право на угодан приватни живот као и било ко други. Зашто се онда окрећу главе са сажаљењем када се у разговор о сексуалности укључе и особе са инвалидитетом? Где нестаје то узбуђење које ове теме иначе доносе?
Осамдесетих година на здравственој едукацији у школи за децу са тешкоћама у развоју научио сам неке основе о сексуалности, али тела приказана у уџбеницима и на екранима нису нимало налик телима у којима смо свакодневно живели моји колеге или ја. Гледајући неке положаје тела на здравственој едукацији моји колеге и ја схватили смо да наша тела у тим позама никада неће бити. Имам церебралну парализу, стање које утиче на моју координацију и фину моторику, па идеја да испробам положаје из Кама Сутре у стварности за мене не постоји. Не могу носити пиће, а камоли радити акробације у кревету. Упркос томе мој ум ипак остаје врло флексибилан.
У свим сатима здравствене едукације ни једном нисам чуо реченицу да сам сексуално биће које би у некој фази живота волело остварити неку врсту смисленог контакта са другом особом.
Ни моји родитељи никада нису са мном започели ту тему. Мама је одрасла у породици католика, са свим срамом везаним за интимни однос који долази са тим пакетом чврстих уверења. Тата, у великој мери "мужевни мушкарац" био је другачији: Касета са садржајем за одрасле налазила се у горњој полици његовог ормара и једном ми је само шапнуо "копирај касету кад ти мама не буде код куће". То је било то од сексуалног васпитавања, обоје су само претпоставили да њихов дрски син металац користи прилику за барење током бројних свирки и посета ноћних клубова. Међутим то није било тако.
Родитељи бивше девојке која је имала значајнија телесне оштећења такође нису могли схватити да би њихова привлачна 21-годишња кћи могла учинити нешто више од тога да се истински слатко насмијеши неком младићу. Активно су блокирали наше покушаје да останемо насамо. За обоје је то било апсолутно збуњујуће и фрустрирајуће, имао сам прекрасну девојку чији родитељи нису сасвим схватили, или нису хтели схватити чињеницу да је њихова мала кћи постала жена са жељама и потребама ван њиховог домета. Срећом, њена помоћница била је далеко спремнија помоћи, па нам је олакшала потребе тако што нас је одвезла до њеног стана, а онда, кад смо се опустили, "схватила" је да јој је хладњак празан. Отишла је објашњавајући да јој треба добра два сата за куповину “јер са куповином правих производа нема журбе” зар не?
Све је то значило да ми је требало година и година да стекнем поверење у себе као сексуално биће. На томе морам захвалити својој супрузи, плус једном симпатичном сусрету са женом без инвалидитета.
Док сам спуштене главе седео и пио пиво на сламку, обучен у тренерку и најобичнију мајицу, изненада сам добио питање да ли је место до мене заузето. Док сам подигао поглед и видео високу, врло атрактивну бринету која је поставила питање, она је већ заузела место.
Након неколико сати разговора - у којем смо ћаскали необавезно, устала је. Остао сам на месту, као вечити сексуално потхрањени самац и био спреман рећи како сам се лепо провео, међутим та привлачна жена ме погледала и упитала "Па, не могу сама себе одвести у кревет, зар не?" и морао сам је следити. Смејала се идеји да су моја физичка оштећења уопште проблем. Однос са њом био је једноставан, без приговора, проблема и уз неколико комплимената који су ми нахраили самопоуздање.
Оно што сам желео поручити овом причом јесте да би добро образовање требало створити заокружене, информиране појединце. Можете ли замислити бес ако бисте напустили школу не знајући абецеду? Па зашто већ полни однос и инвалидитет нису део свачијег образовања? Да сам у школи уз Питагорину теорему савладао и знања да је моје право бити сексуално биће можда бих у шестом разреду осећао да сам равноправан осталим дечкима и борио се за наклоност девојке која ми се свиђа. Можда бих имао поверења у себе и предложио сексуални однос пријатељици са факса, можда бих некад био одбијен, а некад би улет дао резултат. Можда сам се чак могао сам супротставити родитељима моје прве девојке и преспавати код ње који пут.
На том путу према бољем друштву идеја да је особама са инвалидитетом потребно више образовања из подручја сексуалности само је мали део. На том путу треба прихватити да и неке несавршености могу бити привлачне. Шта није у реду са ногом која није равна или руком која не реагује увек онако како би можда требало? Понекад баш та рука може приредити изненађење и донети осећај задовољства.
