Stranci su je kao BEBU našli u grmlju sa VEZANIM RUKAMA: Osamdeset godina kasnije saznala je ISTINU (VIDEO)

U leto 1937. godine devetomesečna devojčica ostavljena je vezanih ručica u grmlju kupina u južnoj Engleskoj. Pronašli su je kamperi koji su se slučajno zatekli tamo.

Danas 80-godišnjakinja, Antea Ring čitav život provela je pitajući se da li su je roditelji namerno ostavili tamo da umre. Zahvaljujući napretku u genetskom istraživanju, na neka pitanja je napokon dobila odgovor, piše BBC.

Džejn Dod je bila umorna. Ova 11-godišnjakinja je jednog vedrog avgustovskog dana sa porodicom pešačila preko brda Saut Daun. Ispred nje su bili njeni roditelji, Artur i Margaret, kao i njena starija sestra Elizabet. Svake godine letovali su u tom kraju, a njen otac je nakon obroka insistirao na žustroj šetnji. Još uvek je bilo vruće, iako je bilo već šest popodne. Nigde nije bilo senki, samo trava i grmovi kupina. Iznenada je njena majka zastala.

- Čujem dete, rekla je.

Otac se okrenuo.

- Ma kakvo dete. Tu nema nikoga, rekao je.

- Odgojila sam petoro dece – valjda znam kako dete zvuči, odgovorila je Margaret.

Porodica je pretražila okolinu i ubrzo je duboko u grmlju pronašla malu plavokosu devojčicu vezanih ručica. Izgledala je kao da ima oko jednu godinu. Bila je puna ogrebotina i ugriza insekata. Ručice su joj bile čvrsto vezane na grudima.

Devet godina kasnije, Antea se igrala ispred kuće u Suriju sa prijateljem Petrom. Posvađali su se i Antea je zapretila da će Petera tužiti kod majke.

- Ona nije tvoja majka! Ti si usvojena, odbrusio joj je Peter.

Šokirana Antea je otrčala kući gde su je roditelji posadili ispred sebe, a onda su započeli razgovor sa njom.

- Rekli su mi da sam kao novorođenče ostavljena na vratima bolnice Vorting. Izgubili su ćerku po imenu Veronika tri godine ranije i odlučili su da me usvoje.

Antea je bila vrlo uzbuđena zbog novog otkrića. Naime, usvojena deca su bila glavni junaci u knjigama o švajcarskim internatima koje je obožavala da čita.

- Sećam se da sam pomislila kako bih idući dan to mogla da kažem svojim prijateljima u školi. Uopšte mi nije palo na pamet da razmišljam o tome ko su moji pravi roditelji. Osećala sam se sigurno.

Roditelji su je pazili i mazili, spavala je u toploj stražnjoj sobi tokom zime i u svežijoj prednjoj tokom leta.

Jednoga dana 1961. godine Antea je svojim roditeljima odnela neke fotografije male Kristine, na što su joj rekli da je ista ona kad je bila mala.

- Tad je otac rekao mojoj majci: Moraš joj sada pokazati, Pegi.

Na to je ona otišla u drugu sobu i donela neke isečke iz novina u kojima je bila slika nekog deteta. Pitala sam ko je to, na šta su mi oni odgovorili da sam to ja.

Tek tada je Antea saznala da ju je pronašao Artur Dod na brežuljku Vorting, 26. avgusta 1937. Skotland Jard je pokrenuo istragu misleći da je posredi možda i pokušaj ubistva, ali nikad nisu otkrili ko je malu Anteu ostavio u grmlju.

Nakon što je pročitala vest u novinama, Margaret je pisala bolnici i ponudila devojčici dom. Osim njih, još nekoliko porodica se javilo sa željom da usvoje devojčicu među kojima je bila čak i porodica belgijskog diplomate. Ali izbor je konačno pao na obitelj Šanan jer su već imali iskustva u podizanju dece.

Prolazile su godine i u međuvremenu su i Anteina deca dobila decu. Njen unuk Aron, takođe je jako ličio na Anteu kad je bila mala što ju je nateralo da ipak pokuša da istraži svoje poreklo. 1994. godine pridružila se grupi zvanoj Norcap koja pomaže odraslim usvojenim ljudima da otkriju detalje njihove prošlosti.

Jedan od članova grupe predložio joj je da kontaktira policiju zapadnog Saseksa, a oni su je, začudo, uspeli da spoje sa penzionisanim policajcem koji je radio na njenom slučaju. Zvao se Mek. Rekao je da je godinama nosio njenu fotografiju u novčaniku i da je pokazivao kome god bi stigao, ali nikad nije došao ni blizu informacije o njenim roditeljima. Rekao joj je i da je smatrao kako njena prava majka verovatno nije iz okoline jer bi u tako malom mestu bilo teško sakriti trudnoću, kao i rođenje male bebe. Mislio je da je dete ostavio neko iz Londona.

Vest o Antei, devojčici ostavljenoj u grmlju koja sad traži svoje prave roditelje, ponovo je postala vest svih medija, a bila je gošća i u jednoj TV emisiji.

Nekoliko nedelja kasnije, primila je poziv od Elizabet Dod, najstarije ćerke bračnog para koji ju je pronašao u grmlju. Rekla joj je, u šali, kako joj je taj put upropastila letovanje jer je nagovarala roditelje da upravo oni usvoje nađenu devojčicu, ali oni nisu pristali.

Ubrzo je stigao i poziv od Beti, medicinske sestre u bolnici gde je kao mala odvedena.

- Čini se da su me stavili u kolevku u kancelariji glavne sestre koja mi je i dala ime An. U bolnici sam provela šest meseci. Beti je svaki dan šetala sa mnom uz obalu pa zato i dan danas volim da slušam galebove, priča Antea.

Iako je sad znala puno više detalja o tome gde je i kako nađena i šta se sa njom događalo posle, i dalje nije imala pojma ko su joj pravi roditelji.

Tako je bilo sve do 2012. kad je Antea, tada 75-godišnjakinja, odlučila da uradi DNK test koji je pokazao da je 92 posto irskog porekla i da ima neke dalje rođake u Americi i Irskoj.

Jedna od rođaka zvala se Džoan i živela je u Severnoj Karolini. Ona je zamolila svoje rođake da se testiraju i otkriveno je da su s Anteom povezani preko majke njenog oca i da dolaze iz okruga Mejo.

- Upoznala sam Džoan 2013. godine. Sa obzirom da je ona jedina prava rođaka koju sam ikad imala, bila sam vrlo uzbuđena, rekla je Antea.

Dve godine kasnije, pronađena je žena sa univerziteta Dablin čiji se DNK poklapao s Anteinim, ali ne i s Džoaninim pa je tako ustanovljeno da je ona Anteina rođaka po majčinoj strani. Antea je saznala da njena porodica potiče iz okruga Galavej u Irskoj.

Nakon još nekoliko meseci, genealoginje Endži Buš i Džulija Bel su uspele da suze potragu. Bile su sigurne da jedan Antein roditelj dolazi iz porodice Kojn iz okruga Galavej, a drugi iz porodice O'Donel iz okruga Mejo.

Džon O'Donel je imao sedam ćerki i tad su stvari počele da dolaze na svoje mesto. Najmlađa O'Donelova ćerka, Elejn O'Donel, rođena je 1911. godine.

Amaterska istoričarka iz Irske, Ketrin Korles, rekla je Belovoj da je Elenino pravo ime verovatno ime neke svetice, pa su pretražili zapisnik o krštenjima i doista pronašli Helen O'Donel.

To je bio pravi eureka trenutak.

- Nešto ranije pregledala sam podatke o neudatim majkama iz 1936. godine i otkrila izvesnu Lenu O'Donel. Tad mi je sinulo da bi to mogla biti Helena, rekla je Antea.

Kasnije je otkriveno da se ta Lena udala 1945, sedam godina nakon što je Antea pronađena. Lena je posle rodila još četvoro dece. Antea je pronašla jednog od njenih sinova, zamolila ga je da se podvrgne DNK testiranju i ustanovila da joj je to – polubrat.

Dalja pretraga pokazala je da je Antea rođena 20. novembra 1936. – samo pet dana nakon datuma koji su njeni roditelji odabrali kao njen dan rođenja. Kršteno ime joj je bilo Meri Veronika.

U vreme Anteinog rođenja, Lena je radila kao telefonistkinja, a Anteu je rodila u bolnici Meri Abots u Kensingtonu u Londonu. Nakon porođaja, smeštena je u dom za neudate majke po imenu Dom anđela čuvara, ali tu nije ostala dugo.

Podaci iz zapisnika o krštenjima pokazali su da je Lena zajedno s detetom otišla u drugi dom zvan Devon Nuk. Taj dom vodile su katoličke časne sestre koje su podsticale mlade majke da zadrže decu ako ikako mogu.

Poslednji poznati podatak o Leni O'Donel je da se pojavila na popisu birača 1939. u Kriklevudu, a podaci o maloj Meri Veronici potpuno su nestali.

- Što se s Lenom dogodilo nakon što je napustila Devon Nuk? Ne znamo. Ali mislim da nije ona ta koja je Anteu ostavila u onom grmlju, kaže Belova.

- Da je želela da napustiti dete, to bi joj bilo puno lakše u Londonu. Mislim da je bila hrabra i pokušala da zadrži malenu.

Ali, kako je onda Antea dospela u Saut Devons? Jedna od teorija kaže da je Lena ostavila malu na čuvanje nekoj ženi dok je ona bila na poslu. Novinski natpisi iz tog doba govore da su mnoge žene čuvale ili čak usvajale decu za neku novčanu naknadu. Tu decu bi kasnije opet prodale nekome drugome.

Novinski članak iz 1932. govori o tome kako je trgovanje decom jedno od velikih zala u Londonu. Naime, u ono vreme mnogi ljudi, pogotovo Amerikanci, bili su spremni da plate mnogo novca za lepo dete svetle kose i kože. To su zvali anglosaksonskim tipom deteta. Deca su se prodavala bolje od automobila.

Pretpostavlja se da je i Antea bila namenjena za takvu prodaju, ali tog dana je nešto pošlo po zlu i ona je završila vezana u grmlju.

- Možda nikad neću saznati što se tačno dogodilo, ali već sam se pomirila s tim, kaže Antea.