SVET NAKON PANDEMIJE: Seobe ljudi iz gradova, veća nejednakost polova, borba sa depresijom, šta nas još čeka?
Niko nije siguran kako će svet izgledati nakon pandemije, ali će se mnoge stvari promeniti iz korena
Živimo s pandemijom novog koronavirusa već više od godinu dana. O njemu znamo koliko znamo i dok se pripremamo za dugo iščekivanje proleća možda je ovo trenutak da se osvrnemo na svet koji dolazi nakon. Pandemija će proći. Ovo stanje u kojem se nalazimo će takođe proći, iako nas idućih nekoliko meseci očekuju najveći izazovi. Ali kako će izgledati svet nakon toga?
Koliko će pandemija promeniti svet u ekonomskom, društvenom i političkom smislu? To gledanje "unapred" možda je korisno u ovom trenutku. Fokusiranjem na period nakon pandemije postajemo svesni da će tog "nakon" i biti. No, to "nakon" verovatno se neće svideti svima.
MONSTRUOZNI GRAĐANSKI RAT ODNOSI SVE VIŠE ŽIVOTA: Čak ni horor u Karabahu ne može da se poredi s njim
NAUČNICI OTKRILI "UBICU KORONE"? Inovativno sredstvo potrebno je ušpricati jednom sedmično!
EVROPA U VELIKOM PROBLEMU ZBOG KORONE: Stari kontinent paralisan, situacija preteća
U ovoj pandemiji mnogima se dopala činjenica da ne moraju fizički odlaziti na posao te da rade od kuće. Čak i mnoge kompanije su uvidele da im je to puno isplativije pa i produktivnije te je deo njih već obavestio svoje zaposlene da, bez obzira na to do kad pandemija bude trajala, više ne moraju da se "vraćaju" na svoje radno mesto. Ali to ima i svoje negativne strane koje će neki zaposleni tek uvideti. Za početak to će značiti da su gotovo uvek na radnom mestu. Iluzija da će pritom imati više slobodnog vremena je upravo to - iluzija. Možda će neki od njih, s izrazito razrađenim tehnikama upravljanja vremenom i zavidnom samodisciplinom i profitirati od novog sistema, ali mnogi neće. To može dovesti do opadanja kvaliteta njihovog privatnog života, porodičnog života, pa i fizičke kondicije (manjak kretanja). Da ni ne spominjemo psihološke uticaje kao što su osamljenost, osećaj otuđenosti, itd.
Sve su to veliki problemi s kojima se svet, naročito razvijeni svet, suočavao i pre pojave pandemije. Neki su se čudili pre koju deceniju kada su naučnici prognozirali da će u budućnosti upravo depresija biti jedan od najvećih izazova modernog društva. Poznati kineski reditelj iz Hong Konga, Vong Kar-vai, jedan je od onih koji je "ulovio" esenciju tog problema u svojim filmovima koji su često radnjom smešteni u Hong Kong, grad čija je užurbanost ekvivalentna onoj u Njujorku. Što je grad veći prijatelja je manje, ljubavi je manje, a zbunjeni ljudi koji čeznu za srećom više ne znaju da pruže ljubav, sam koncept počinje da ih zbunjuje i dodatno ih otuđuje.
Pandemija koronavirusa sama po sebi već je dovela do velike eskalacije depresije na globalnom nivou, to je razumljivo, ali svet koji će jednog dana biti slobodan od virusa možda će biti svet zasićen psihološkim nestabilnostima. Jer poslovna atmosfera, koja se sada iz kancelarija seli u nečije dnevne boravke, spavaće sobe i kuhinje, neće biti ugodna - ugodno izgleda samo na katalozima i pamfletima. Poslodavci će od svojih zaposlenih pokušati da izvuku maksimum. Kod onih koji su do sada imali zadatak da sklapaju poslove na poslovnim sastancima sada će se očekivati da ih sklapaju od kuće sa celim svetom.
Praktične implikacije ove velike promene u domenu poslovanja "na daljinu" su ogromne. Zašto toliki broj ljudi živi u gradovima? Zbog gužve, smoga, otuđenosti? Kako ko, ali većina - teško. Većina ljudi se "gura" u grad kako bi bili bliže radnom mestu, to je faktor koji uveliko diktira mesto stanovanja. Sada ćemo pak svedočiti obrnutom trendu. Kada ljudi uvide da posao mogu raditi odakle god, odnosno da im je potreban samo kompjuter i internet veza odmah će početi da traže jeftinija mesta za stanovanje. Biće to izvan grada, u manjim gradovima, selima, barem inicijalno, a onda će i tržište nekretnina početi naglo da se menja. Cene stanova u gradovima mogle bi početi da padaju, a cene nekih stambenih prostora u ruralnim delovima, koji se sada prodaju u besjenje, rasti.
I kakvi će ljudi biti prema drugim ljudima nakon pandemije? Hoće li vest da socijalna distanca više nije potrebna rezultirati time da ljudi postanu prisniji, da ih ponese neki novi osećaj bliskosti kao protivteža svom ovom vremenu provedenom u izolaciji (koje traje puno duže od početka pandemije)? To lepo zvuči, optimistično, ali ponašanje ljudi često nije u skladu s optimističnim željama. Ono čemu bismo mogli sve više svedočiti nakon pandemije je regresija, povlačenje natrag u neke primitivnije, gotovo plemenske nagone.
Koncept urbanog života, u svom idealnom smislu, trebalo je da izbriše podle i prednost da toleranciji, čak i indiferenciji prema različitosti ljudskih karaktera i karakteristika. Znamo da nije uspeo jer je otuđenost prevladala, ali to ne znači da će povratak u neke pred-prethodne modele biti bolji svet, štaviše, mogao bi biti ograničeniji, autoritarniji i neslobodniji, možda i agresivniji.
Jedna tema kojom se zapravo u toku ove pandemije gotovo i ne bavimo je ekonomska kriza, odnosno depresija, a nema sumnje da ćemo uskoro proživljavati najveću ekonomsku depresiju još od one Velike početkom 20. veka. O tome kako će to psihološki uticati na mase ne treba posebno ni spominjati. No, možda nismo svesni svih onih "mikro" implikacija koje bi uskoro mogle postati itekako velike. Na primer, u ovom periodu radnici će masovno ostajati i već ostaju bez posla, ali otkaze disproporcionalno dobijaju žene, čak 1,8 puta više nego muškarci. Zašto? Zbog činjenice da se najviše otkaza daje zaposlenima u direktnim uslužnim sektorima, tamo gde je kontakt s ljudima najveći, a tu radi znatno više žena nego muškaraca.
Kako će to uticati na dalju dinamiku polova? Poprilično. Ne, nije za očekivati povratak u neke iluzorne godine kao što su bile 50-e u Americi gde je muškarac zarađivao, a žena kod kuće brinula o deci i domaćinstvu. Moderni kapitalistički sistem neće postati ništa manje eksploatatorski no što je danas, a to znači da će žena morati da se vrati na posao, često uz prekvalifikaciju. To će nesumnjivo dodatno zamagliti već ionako nejasnu liniju između "muških" i "ženskih" poslova. Ako pritom uzmemo u obzir da će deo žena, koje budu imale za to prilike, sa stalnog posla preći na privremeni ili možda budu isključivo domaćice, to opet menja političko-društvenu sliku i verovatno vodi u neke još oštrije polarizacije bliske budućnosti. Već danas vidimo sve veće i sve oštrije podele između tzv. liberalnog i tzv. konzervativnog stanovništva u gotovo svim razvijenim državama. U budućnosti će to biti još izraženije, a to onda znači i totalni kraj političkih debata koje će se pretvoriti u frustriranu histeriju (dovoljno je videti šta se ovih dana događa u Americi oko predsedničkih izbora).
Današnjim generacijama priče o "poslu od 9 do 5" već zvuče kao nešto iz davnine. Živimo u eri glorifikacije fleksibilnosti uz koju onda neminovno ide i snažna individualizacija. I baš kao i sve u životu i ova pojava može biti negativna i pozitivna, ali kad govorimo o masovnoj implementaciji ne treba imati iluzija - većina se u tome neće snaći.
Pojedinci se mogu i treba da se snađu u svemu ovome, u izazovu pronaći svoj put, a ako im je stalo do stabilnosti njihovog bliskog okruženja trebalo bi i drugima da pomognu da se s time nose. I u tome možda možemo pronaći neke male fragmente horizontalnih uspeha koji se nažalost neće odraziti na nacionalnom, kamoli globalnom nivou. Jer vertikalna struktura je ta koja je do kraja zakazala te se pokazala možda i dotrajalim modelom ljudskog življenja. Državne vlasti plove kroz pandemiju po ad hoc principu i jedino što ih čuva od katastrofe je sam virus koji, srećom, nije tako smrtonosan koliko je potencijalno mogao biti.
