СВЕТ НАКОН ПАНДЕМИЈЕ: Сеобе људи из градова, већа неједнакост полова, борба са депресијом, шта нас још чека?
Нико није сигуран како ће свет изгледати након пандемије, али ће се многе ствари променити из корена
Живимо с пандемијом новог коронавируса већ више од годину дана. О њему знамо колико знамо и док се припремамо за дуго ишчекивање пролећа можда је ово тренутак да се осврнемо на свет који долази након. Пандемија ће проћи. Ово стање у којем се налазимо ће такође проћи, иако нас идућих неколико месеци очекују највећи изазови. Али како ће изгледати свет након тога?
Колико ће пандемија променити свет у економском, друштвеном и политичком смислу? То гледање "унапред" можда је корисно у овом тренутку. Фокусирањем на период након пандемије постајемо свесни да ће тог "након" и бити. Но, то "након" вероватно се неће свидети свима.
МОНСТРУОЗНИ ГРАЂАНСКИ РАТ ОДНОСИ СВЕ ВИШЕ ЖИВОТА: Чак ни хорор у Карабаху не може да се пореди с њим
НАУЧНИЦИ ОТКРИЛИ "УБИЦУ КОРОНЕ"? Иновативно средство потребно је ушприцати једном седмично!
ЕВРОПА У ВЕЛИКОМ ПРОБЛЕМУ ЗБОГ КОРОНЕ: Стари континент паралисан, ситуација претећа
У овој пандемији многима се допала чињеница да не морају физички одлазити на посао те да раде од куће. Чак и многе компаније су увиделе да им је то пуно исплативије па и продуктивније те је део њих већ обавестио своје запослене да, без обзира на то до кад пандемија буде трајала, више не морају да се "враћају" на своје радно место. Али то има и своје негативне стране које ће неки запослени тек увидети. За почетак то ће значити да су готово увек на радном месту. Илузија да ће притом имати више слободног времена је управо то - илузија. Можда ће неки од њих, с изразито разрађеним техникама управљања временом и завидном самодисциплином и профитирати од новог система, али многи неће. То може довести до опадања квалитета њиховог приватног живота, породичног живота, па и физичке кондиције (мањак кретања). Да ни не спомињемо психолошке утицаје као што су осамљеност, осећај отуђености, итд.
Све су то велики проблеми с којима се свет, нарочито развијени свет, суочавао и пре појаве пандемије. Неки су се чудили пре коју деценију када су научници прогнозирали да ће у будућности управо депресија бити један од највећих изазова модерног друштва. Познати кинески редитељ из Хонг Конга, Вонг Кар-ваи, један је од оних који је "уловио" есенцију тог проблема у својим филмовима који су често радњом смештени у Хонг Конг, град чија је ужурбаност еквивалентна оној у Њујорку. Што је град већи пријатеља је мање, љубави је мање, а збуњени људи који чезну за срећом више не знају да пруже љубав, сам концепт почиње да их збуњује и додатно их отуђује.
Пандемија коронавируса сама по себи већ је довела до велике ескалације депресије на глобалном нивоу, то је разумљиво, али свет који ће једног дана бити слободан од вируса можда ће бити свет засићен психолошким нестабилностима. Јер пословна атмосфера, која се сада из канцеларија сели у нечије дневне боравке, спаваће собе и кухиње, неће бити угодна - угодно изгледа само на каталозима и памфлетима. Послодавци ће од својих запослених покушати да извуку максимум. Код оних који су до сада имали задатак да склапају послове на пословним састанцима сада ће се очекивати да их склапају од куће са целим светом.
Практичне импликације ове велике промене у домену пословања "на даљину" су огромне. Зашто толики број људи живи у градовима? Због гужве, смога, отуђености? Како ко, али већина - тешко. Већина људи се "гура" у град како би били ближе радном месту, то је фактор који увелико диктира место становања. Сада ћемо пак сведочити обрнутом тренду. Када људи увиде да посао могу радити одакле год, односно да им је потребан само компјутер и интернет веза одмах ће почети да траже јефтинија места за становање. Биће то изван града, у мањим градовима, селима, барем иницијално, а онда ће и тржиште некретнина почети нагло да се мења. Цене станова у градовима могле би почети да падају, а цене неких стамбених простора у руралним деловима, који се сада продају у бесјење, расти.
И какви ће људи бити према другим људима након пандемије? Хоће ли вест да социјална дистанца више није потребна резултирати тиме да људи постану приснији, да их понесе неки нови осећај блискости као противтежа свом овом времену проведеном у изолацији (које траје пуно дуже од почетка пандемије)? То лепо звучи, оптимистично, али понашање људи често није у складу с оптимистичним жељама. Оно чему бисмо могли све више сведочити након пандемије је регресија, повлачење натраг у неке примитивније, готово племенске нагоне.
Концепт урбаног живота, у свом идеалном смислу, требало је да избрише подле и предност да толеранцији, чак и индиференцији према различитости људских карактера и карактеристика. Знамо да није успео јер је отуђеност превладала, али то не значи да ће повратак у неке pred-prethodne моделе бити бољи свет, штавише, могао би бити ограниченији, ауторитарнији и неслободнији, можда и агресивнији.
Једна тема којом се заправо у току ове пандемије готово и не бавимо је економска криза, односно депресија, а нема сумње да ћемо ускоро проживљавати највећу економску депресију још од оне Велике почетком 20. века. О томе како ће то психолошки утицати на масе не треба посебно ни спомињати. Но, можда нисмо свесни свих оних "микро" импликација које би ускоро могле постати итекако велике. На пример, у овом периоду радници ће масовно остајати и већ остају без посла, али отказе диспропорционално добијају жене, чак 1,8 пута више него мушкарци. Зашто? Због чињенице да се највише отказа даје запосленима у директним услужним секторима, тамо где је контакт с људима највећи, а ту ради знатно више жена него мушкараца.
Како ће то утицати на даљу динамику полова? Поприлично. Не, није за очекивати повратак у неке илузорне године као што су биле 50-е у Америци где је мушкарац зарађивао, а жена код куће бринула о деци и домаћинству. Модерни капиталистички систем неће постати ништа мање експлоататорски но што је данас, а то значи да ће жена морати да се врати на посао, често уз преквалификацију. То ће несумњиво додатно замаглити већ ионако нејасну линију између "мушких" и "женских" послова. Ако притом узмемо у обзир да ће део жена, које буду имале за то прилике, са сталног посла прећи на привремени или можда буду искључиво домаћице, то опет мења политичко-друштвену слику и вероватно води у неке још оштрије поларизације блиске будућности. Већ данас видимо све веће и све оштрије поделе између тзв. либералног и тзв. конзервативног становништва у готово свим развијеним државама. У будућности ће то бити још израженије, а то онда значи и тотални крај политичких дебата које ће се претворити у фрустрирану хистерију (довољно је видети шта се ових дана догађа у Америци око председничких избора).
Данашњим генерацијама приче о "послу од 9 до 5" већ звуче као нешто из давнине. Живимо у ери глорификације флексибилности уз коју онда неминовно иде и снажна индивидуализација. И баш као и све у животу и ова појава може бити негативна и позитивна, али кад говоримо о масовној имплементацији не треба имати илузија - већина се у томе неће снаћи.
Појединци се могу и треба да се снађу у свему овоме, у изазову пронаћи свој пут, а ако им је стало до стабилности њиховог блиског окружења требало би и другима да помогну да се с тиме носе. И у томе можда можемо пронаћи неке мале фрагменте хоризонталних успеха који се нажалост неће одразити на националном, камоли глобалном нивоу. Јер вертикална структура је та која је до краја заказала те се показала можда и дотрајалим моделом људског живљења. Државне власти плове кроз пандемију по ад хоц принципу и једино што их чува од катастрофе је сам вирус који, срећом, није тако смртоносан колико је потенцијално могао бити.
