UKRAJINI NE POMAŽE NI ORUŽJE SA ZAPADA: Amerikanci objavili brutalnu analizu - evo u čemu je problem
Sa ruskim snagama nagomilanim na granicama Ukrajine, politička diskusija u Vašingtonu sve više se fokusira na to šta Sjedinjene Države mogu da urade da pomognu svojim ukrajinskim partnerima da brane svoju zemlju.
Samo ove nedelje, Bajdenova administracija je odobrila isporuke američkih protivvazdušnih raketa Stinger sa ramena u Kijev, pored povećanja nabavke druge vojne opreme. Saveznici, uključujući Ujedinjeno Kraljevstvo, takođe pružaju sopstvenu pomoć, prenosi Forin Polisi.
TLO JAPANA NE MIRUJE! Snažan zemljotres pogodio ovu ostrvsku državu
SILOVAO I ZADAVIO DVE DEVOJČICE, PA UMRO OD RAKA: Monstrum iz zatvora hitno prebačen u bolnicu - nije mu bilo spasa (FOTO)
UBIJENO TROJE DECE I 60 LJUDI: Vazdušni napad u Jemenu - još uvek se IZVLAČE TELA iz ruševina
Opravdanje za pomoć je različito. Neki su tvrdili da američka vojna pomoć Ukrajini sada može promeniti rusku računicu, možda odvratiti Moskvu od pokretanja napada. Drugi tvrde da pomoć ukrajinskoj vojsci može imati pravi uticaj na moguću borbu sa Rusima, čineći Kremlju značajnijim izazovom da ostvari pobedu i isključujući određene vojne opcije koje bi Rusija mogla da razmatra. A takođe postoje glasovi koji pozivaju na dodatne sposobnosti samo da bi podigli troškove za Moskvu – to jest, da bi ubili više ruskih vojnika – kako bi stvorili političke probleme predsedniku Vladimiru Putinu kod kuće, iako bez mnogo očekivanja da će Ukrajina prevladati.
Nijedan od ovih argumenata nije ubedljiv. To ne znači da treba prekinuti bezbednosnu saradnju sa Kijevom. To znači da vojna pomoć nije efikasna poluga za rešavanje ove krize.
Od 2014, Sjedinjene Države su pružile preko 2,5 milijardi dolara vojne pomoći Ukrajini, nakon ruske aneksije Krima i akcija u Donbasu. Američka pomoć Ukrajini uključivala je obezbeđivanje trenažera, odabranih odbrambenih sistema (kao što su radari protiv minobacača), a odnedavno i protivtenkovske rakete Javelin. Ova pomoć je prvenstveno imala za cilj da poboljša ukrajinsku efikasnost u relativno statičnom sukobu protiv separatističkih snaga u Donbasu koje podržava Rusija, a koje su uglavnom naoružane malokalibarskim i lakim naoružanjem, zajedno sa nešto artiljerije i oklopa iz sovjetske ere.
Međutim, najvažnije je da se Ukrajina uglavnom nije borila protiv ruskih oružanih snaga u Donbasu. Da, Rusija je naoružala, obučila i predvodila separatističke snage. Ali čak i prema sopstvenim procenama Kijeva, ogromnu većinu pobunjeničkih snaga čine lokalni stanovnici — a ne vojnici redovne ruske vojske. Zaista, ruske oružane snage su direktno učestvovale u borbama samo dva puta — u avgustu-septembru 2014. i januaru-februaru 2015. — i to sa ograničenim mogućnostima, iako su se obe epizode završile ukrajinskim porazima.
Moskva je nastojala da zadrži neki veo poricanja svoje umešanosti u sukob, što je značilo da ruska vojska nikada nije koristila više od malog dela svojih sposobnosti protiv Ukrajinaca. Primenjivao je dovoljno sile da se posao obavi, izbegavajući dugotrajne, otvorene intervencije. Širok spektar ruskih sposobnosti – uključujući vazduhoplovstvo i balističke i krstareće rakete – uopšte nije bio uključen u borbe, čak iako su više puta pokazivani u borbenim operacijama u Siriji.
Priroda prijavljenog ruskog nagomilavanja sugeriše da će se prošireni rat, ako do njega dođe, suštinski razlikovati od prethodnih sedam godina zastoja. Rusija ima sposobnost da izvede veliku zajedničku ofanzivnu operaciju u kojoj učestvuju desetine hiljada ljudi, hiljade oklopnih vozila i stotine borbenih aviona. Verovatno bi počelo sa razornim vazdušnim i raketnim udarima kopnenih, vazdušnih i pomorskih snaga, udarajući duboko u Ukrajinu da bi napali štabove, aerodrome i logističke tačke. Ukrajinske snage bi otpočele sukob gotovo opkoljene od samog početka, sa ruskim snagama raspoređenim duž istočne granice, pomorskim i amfibijskim snagama koje bi prete sa Crnog mora na jugu, i potencijalom (sve realnijim) da se dodatne ruske snage rasporede u Belorusiju i prete sa severa, gde je granica manje od 65 milja od samog Kijeva.
Ukratko, ovaj rat neće izgledati ništa kao status kvo ante sukoba u Ukrajini, a to podriva prvo opravdanje za američku pomoć: odvraćanje Rusije. Ukrajinska vojska je oblikovana za borbu protiv sukoba u Donbasu i stoga predstavlja malu pretnju odvraćanja po Rusiju; obezbeđivanje američkog oružja ne može ništa da promeni. Ako je Moskva spremna da pokrene veliki rat, napadnuvši drugu po veličini državu u Evropi sa populacijom od preko 40 miliona, uz apsorpciju ogromne ekonomske kazne sa Zapada, onda je malo verovatno da će je odvratiti kakva god američka vojna pomoć može da bude isporučeno u narednim nedeljama.
Jedini sistemi naoružanja koji bi uverljivo mogli da nametnu troškove koji bi mogli da promene rusku kalkulaciju, kao što su rakete zemlja-vazduh i borbeni avioni, su oni od kojih bi Sjedinjene Države bile veoma različite eli da obezbedi Ukrajincima. I, bez obzira na to, nisu mogli da budu nabavljeni, isporučeni i stavljeni u funkciju – da ne govorimo o obučavanju ukrajinskih operatera da ih koriste – na vreme da bi imali uticaj na ovu krizu. Veliki, savremeni sistemi zahtevaju opsežnu obuku i materijalnu podršku.
Jednom kada odvraćanje ne uspe i rat počne, ukrajinske oružane snage će se skoro odmah naći u očajnim okolnostima. Ukrajina nema ni izbliza dovoljno snaga da se kredibilno brani od svih potencijalnih puteva napada, što znači da bi morala da bira između odbrane odabranog skupa fiksnih jakih tačaka – ustupanja kontrole nad drugim oblastima – ili manevrisanja da angažuje ruske snage koje su brojčano veće. njih. Linija sukoba u Donbasu biće samo jedan od mnogih frontova. Tamošnja ukrajinska utvrđenja mogu izgledati kao moderna Mažino linija: pripremljena za frontalni napad koji možda nikada neće doći i zaobići ga mobilne snage protivnika sa naprednijim avionima i pokretnijim kopnenim snagama.
Velika veličina Ukrajine znači da će kopnene snage koje tamo deluju morati da se kreću kako bi pokrile velike površine ruralnog terena. Mobilna angažovanja bi bila od koristi ruskim snagama, koje su daleko bolje obučene i opremljene za vođenje koordinisanog vazdušnog i kopnenog manevarskog rata od njihovih ukrajinskih protivnika. Ruska vojska je u više navrata praktikovala upotrebu dalekometnih udarnih i taktičkih paljbi izazvanih dronovima, kao i drugih sredstava izviđanja, kako u obuci, tako iu borbenim operacijama u Siriji. Ruski borbeni avioni i strateška protivvazdušna odbrana daju Moskvi mnogo više mogućnosti da kontroliše vazduh i da napadne ukrajinske snage, a većina ruskih pilota ima nedavno iskustvo iz stvarnog sveta u Siriji. Ukrajinska vojska takođe uglavnom raspolaže starim sovjetskim oružjem; Ruske snage su dobro upoznate sa ograničenjima ovih sistema i znaju koju taktiku treba primeniti da bi dalje smanjile njihovu efikasnost.
Ukratko, vojni balans između Rusije i Ukrajine je toliko iskrivljen u korist Moskve da bi bilo kakva pomoć koju bi Vašington mogao da pruži u narednim nedeljama bila u velikoj meri irelevantna u određivanju ishoda sukoba ako on počne. Prednosti Rusije u kapacitetima, sposobnostima i geografiji zajedno predstavljaju nepremostive izazove za ukrajinske snage koje imaju zadatak da brane svoju zemlju. Drugi argument za pomoć — promena toka rata — dakle, ne stoji.
Treći argument za pomoć je pružanje pomoći kako bi se ukrajinskoj pobuni omogućilo da nametne troškove ruskim okupatorskim snagama. Mnogi ovde imaju na umu istorijsku analogiju pomoći SAD mudžahedinima u Avganistanu nakon sovjetske invazije 1979. Zaista, neki čak preporučuju obezbeđivanje istih protivvazdušnih projektila Stinger sa ramena koje su mučile sovjetsko vazduhoplovstvo u to vreme.
Ako Rusija pokuša dugoročnu okupaciju područja sa mnogo neprijateljski raspoloženih Ukrajinaca, ovi oblici podrške bi, na margini, mogli da zakomplikuju stvari Moskvi. Ali američka podrška ukrajinskoj pobuni trebalo bi da bude krajnje sredstvo tokom produženog sukoba, a ne središnji deo politike pre nego što je on uopšte počeo. Malo je verovatno da će izgledi za neznatno skuplju okupaciju učiniti razliku za Moskvu ako dođe do te faze; već će apsorbovati daleko značajnije troškove. Ruski planeri su svesni da mnogo toga može da krene naopako u operaciji velikih razmera, posebno u okupaciji. Ako Putin donese odluku da okupira velike delove Ukrajine, to neće biti jer veruje da će to biti lako ili jeftino za Rusiju.
Takođe treba imati na umu da će troškove rata koji traje do pobunjeničke kampanje u Ukrajini nesrazmerno snositi Ukrajinci. U toj fazi sukoba, hiljade — ili, što je verovatnije, desetine hiljada — Ukrajinaca će umreti. Za svaki uspeh koji postignu protiv ruskih okupatora, ukrajinski ustanici će skupo platiti; iskustvo sirijske opozicije ili čečenskih pobunjenika nije ono što bi Amerikanci trebalo da požele bliskom partneru poput Ukrajine.
U normalnim vremenima, postoji mnogo dobrih razloga da SAD pruže vojnu podršku Ukrajini. Ali ovo nisu normalna vremena. Vojna pomoć će sada u najboljem slučaju biti marginalna u uticaju na ishod krize. Možda bi bilo moralno opravdano pomoći američkom partneru koji je u opasnosti od agresije. Ali s obzirom na razmere potencijalne pretnje Ukrajini i njenim snagama, najefikasniji način na koji Vašington može da pomogne jeste rad na pronalaženju diplomatskog rešenja.
