УКРАЈИНИ НЕ ПОМАЖЕ НИ ОРУЖЈЕ СА ЗАПАДА: Американци објавили бруталну анализу - ево у чему је проблем
Са руским снагама нагомиланим на границама Украјине, политичка дискусија у Вашингтону све више се фокусира на то шта Сједињене Државе могу да ураде да помогну својим украјинским партнерима да бране своју земљу.
Само ове недеље, Бајденова администрација је одобрила испоруке америчких противваздушних ракета Стингер са рамена у Кијев, поред повећања набавке друге војне опреме. Савезници, укључујући Уједињено Краљевство, такође пружају сопствену помоћ, преноси Форин Полиси.
ТЛО ЈАПАНА НЕ МИРУЈЕ! Снажан земљотрес погодио ову острвску државу
СИЛОВАО И ЗАДАВИО ДВЕ ДЕВОЈЧИЦЕ, ПА УМРО ОД РАКА: Монструм из затвора хитно пребачен у болницу - није му било спаса (ФОТО)
УБИЈЕНО ТРОЈЕ ДЕЦЕ И 60 ЉУДИ: Ваздушни напад у Јемену - још увек се ИЗВЛАЧЕ ТЕЛА из рушевина
Оправдање за помоћ је различито. Неки су тврдили да америчка војна помоћ Украјини сада може променити руску рачуницу, можда одвратити Москву од покретања напада. Други тврде да помоћ украјинској војсци може имати прави утицај на могућу борбу са Русима, чинећи Кремљу значајнијим изазовом да оствари победу и искључујући одређене војне опције које би Русија могла да разматра. А такође постоје гласови који позивају на додатне способности само да би подигли трошкове за Москву – то јест, да би убили више руских војника – како би створили политичке проблеме председнику Владимиру Путину код куће, иако без много очекивања да ће Украјина превладати.
Ниједан од ових аргумената није убедљив. То не значи да треба прекинути безбедносну сарадњу са Кијевом. То значи да војна помоћ није ефикасна полуга за решавање ове кризе.
Од 2014, Сједињене Државе су пружиле преко 2,5 милијарди долара војне помоћи Украјини, након руске анексије Крима и акција у Донбасу. Америчка помоћ Украјини укључивала је обезбеђивање тренажера, одабраних одбрамбених система (као што су радари против минобацача), а однедавно и противтенковске ракете Јавелин. Ова помоћ је првенствено имала за циљ да побољша украјинску ефикасност у релативно статичном сукобу против сепаратистичких снага у Донбасу које подржава Русија, а које су углавном наоружане малокалибарским и лаким наоружањем, заједно са нешто артиљерије и оклопа из совјетске ере.
Међутим, најважније је да се Украјина углавном није борила против руских оружаних снага у Донбасу. Да, Русија је наоружала, обучила и предводила сепаратистичке снаге. Али чак и према сопственим проценама Кијева, огромну већину побуњеничких снага чине локални становници — а не војници редовне руске војске. Заиста, руске оружане снаге су директно учествовале у борбама само два пута — у августу-септембру 2014. и јануару-фебруару 2015. — и то са ограниченим могућностима, иако су се обе епизоде завршиле украјинским поразима.
Москва је настојала да задржи неки вео порицања своје умешаности у сукоб, што је значило да руска војска никада није користила више од малог дела својих способности против Украјинаца. Примењивао је довољно силе да се посао обави, избегавајући дуготрајне, отворене интервенције. Широк спектар руских способности – укључујући ваздухопловство и балистичке и крстареће ракете – уопште није био укључен у борбе, чак иако су више пута показивани у борбеним операцијама у Сирији.
Природа пријављеног руског нагомилавања сугерише да ће се проширени рат, ако до њега дође, суштински разликовати од претходних седам година застоја. Русија има способност да изведе велику заједничку офанзивну операцију у којој учествују десетине хиљада људи, хиљаде оклопних возила и стотине борбених авиона. Вероватно би почело са разорним ваздушним и ракетним ударима копнених, ваздушних и поморских снага, ударајући дубоко у Украјину да би напали штабове, аеродроме и логистичке тачке. Украјинске снаге би отпочеле сукоб готово опкољене од самог почетка, са руским снагама распоређеним дуж источне границе, поморским и амфибијским снагама које би прете са Црног мора на југу, и потенцијалом (све реалнијим) да се додатне руске снаге распореде у Белорусију и прете са севера, где је граница мање од 65 миља од самог Кијева.
Укратко, овај рат неће изгледати ништа као статус кво анте сукоба у Украјини, а то подрива прво оправдање за америчку помоћ: одвраћање Русије. Украјинска војска је обликована за борбу против сукоба у Донбасу и стога представља малу претњу одвраћања по Русију; обезбеђивање америчког оружја не може ништа да промени. Ако је Москва спремна да покрене велики рат, нападнувши другу по величини државу у Европи са популацијом од преко 40 милиона, уз апсорпцију огромне економске казне са Запада, онда је мало вероватно да ће је одвратити каква год америчка војна помоћ може да буде испоручено у наредним недељама.
Једини системи наоружања који би уверљиво могли да наметну трошкове који би могли да промене руску калкулацију, као што су ракете земља-ваздух и борбени авиони, су они од којих би Сједињене Државе биле веома различите ели да обезбеди Украјинцима. И, без обзира на то, нису могли да буду набављени, испоручени и стављени у функцију – да не говоримо о обучавању украјинских оператера да их користе – на време да би имали утицај на ову кризу. Велики, савремени системи захтевају опсежну обуку и материјалну подршку.
Једном када одвраћање не успе и рат почне, украјинске оружане снаге ће се скоро одмах наћи у очајним околностима. Украјина нема ни изблиза довољно снага да се кредибилно брани од свих потенцијалних путева напада, што значи да би морала да бира између одбране одабраног скупа фиксних јаких тачака – уступања контроле над другим областима – или маневрисања да ангажује руске снаге које су бројчано веће. њих. Линија сукоба у Донбасу биће само један од многих фронтова. Тамошња украјинска утврђења могу изгледати као модерна Мажино линија: припремљена за фронтални напад који можда никада неће доћи и заобићи га мобилне снаге противника са напреднијим авионима и покретнијим копненим снагама.
Велика величина Украјине значи да ће копнене снаге које тамо делују морати да се крећу како би покриле велике површине руралног терена. Мобилна ангажовања би била од користи руским снагама, које су далеко боље обучене и опремљене за вођење координисаног ваздушног и копненог маневарског рата од њихових украјинских противника. Руска војска је у више наврата практиковала употребу далекометних ударних и тактичких паљби изазваних дроновима, као и других средстава извиђања, како у обуци, тако иу борбеним операцијама у Сирији. Руски борбени авиони и стратешка противваздушна одбрана дају Москви много више могућности да контролише ваздух и да нападне украјинске снаге, а већина руских пилота има недавно искуство из стварног света у Сирији. Украјинска војска такође углавном располаже старим совјетским оружјем; Руске снаге су добро упознате са ограничењима ових система и знају коју тактику треба применити да би даље смањиле њихову ефикасност.
Укратко, војни баланс између Русије и Украјине је толико искривљен у корист Москве да би било каква помоћ коју би Вашингтон могао да пружи у наредним недељама била у великој мери ирелевантна у одређивању исхода сукоба ако он почне. Предности Русије у капацитетима, способностима и географији заједно представљају непремостиве изазове за украјинске снаге које имају задатак да бране своју земљу. Други аргумент за помоћ — промена тока рата — дакле, не стоји.
Трећи аргумент за помоћ је пружање помоћи како би се украјинској побуни омогућило да наметне трошкове руским окупаторским снагама. Многи овде имају на уму историјску аналогију помоћи САД муџахединима у Авганистану након совјетске инвазије 1979. Заиста, неки чак препоручују обезбеђивање истих противваздушних пројектила Стингер са рамена које су мучиле совјетско ваздухопловство у то време.
Ако Русија покуша дугорочну окупацију подручја са много непријатељски расположених Украјинаца, ови облици подршке би, на маргини, могли да закомпликују ствари Москви. Али америчка подршка украјинској побуни требало би да буде крајње средство током продуженог сукоба, а не средишњи део политике пре него што је он уопште почео. Мало је вероватно да ће изгледи за незнатно скупљу окупацију учинити разлику за Москву ако дође до те фазе; већ ће апсорбовати далеко значајније трошкове. Руски планери су свесни да много тога може да крене наопако у операцији великих размера, посебно у окупацији. Ако Путин донесе одлуку да окупира велике делове Украјине, то неће бити јер верује да ће то бити лако или јефтино за Русију.
Такође треба имати на уму да ће трошкове рата који траје до побуњеничке кампање у Украјини несразмерно сносити Украјинци. У тој фази сукоба, хиљаде — или, што је вероватније, десетине хиљада — Украјинаца ће умрети. За сваки успех који постигну против руских окупатора, украјински устаници ће скупо платити; искуство сиријске опозиције или чеченских побуњеника није оно што би Американци требало да пожеле блиском партнеру попут Украјине.
У нормалним временима, постоји много добрих разлога да САД пруже војну подршку Украјини. Али ово нису нормална времена. Војна помоћ ће сада у најбољем случају бити маргинална у утицају на исход кризе. Можда би било морално оправдано помоћи америчком партнеру који је у опасности од агресије. Али с обзиром на размере потенцијалне претње Украјини и њеним снагама, најефикаснији начин на који Вашингтон може да помогне јесте рад на проналажењу дипломатског решења.
