USPON I PAD: Ko su bili Kelti i šta je izazvalo njihovo zagonetno propadanje?
Keltska plemena sedam vekova su vladala današnjom južnom Nemačkom i velikim delom središnje Evrope pre nego što su ih Rimljani pokorili
Zadah se zadržavao nad Mormonom. Smrad trulih leševa i životinjskih trupova dopirao je iz otvorenih jama. Mrtvacima su bile odrubljene glave, a konji, goveda i ovce bili su žrtvovani.
Otkrivamo proizvode i brendove koje smo najviše kupovali online u 2021. godini
ISTORIJSKI PODVIG HIRURGA: Tokom porođaja, bebi otklonili FETALNI TUMOR, dok je još bila povezana vrpcom za majku!
OTKRIVEN TAJNI PROLAZ 100 KILOMETARA ISPOD ZEMLJE! Naučnici u šoku, rešena velika misterija
Bili su bačeni u jame ili spaljeni u sklopu ceremonijalnog obreda. Strašni prizori odigrali su se ovde. Barem arheolozi Žilber Kenel i Lionel Perne veruju da se to dogodilo na ovom brdu koje je, izgleda, bilo keltski izbeglički logor kraj Ženevskog jezera u Švajcarskoj.
Donedavno je Kenel bio direktor Arheološkog muzeja kantona Vo i predvodio je zaštitu i restauriranje iskopina na brdu Mormon. Perne je njegov naslednik. Njegov tim analizira desetine hiljada kostiju, delova grnčarije i drugih nalaza. On pokušava da rekonstruiše šta se dogodilo na Mormonu pre 2.000 godina.
Kad su 2006. godine arheolozi počeli da istražuju ovo brdo, pre otpočinjanja iskopavanja krede predviđenog za to područje, otkrili su 250 jama naposletku. Neke su bile iskopane sedam metara duboko u tlu, druge u sloju krede, još dublje. Sadržavale su bezbrojne delove keramičkih i bronzanih posuda za piće, kao i kovački alat, šest tesarskih sekira i više od 150 malo korišćenih ili neupotrebljenih žrvnjeva. Istraživači su našli vrlo malo ostataka oružja.
Ali bilo je kostiju. Mnoge su pripadale vrlo vrednim konjima koji su uvezeni iz Italije i među Keltima služili kao statusni simbol. Takođe su nađene i ljudske kosti. Otkriveno je oko 50 ljudi, neki ispruženi na leđima, drugi u sedećem položaju. Telo deteta bačenog u jednu od jama bilo je delimično raspadnuto. Četvoro ljudi je obezglavljeno. Neke kosti imale su tragove paljenja. Kod nekoliko lobanja nedostajala je donja vilica – Kelti su je često uklanjali u sklopu obreda.
U početku su Kenel i Perne mislili da su na Mormonu otkrili mesto za obrede. Ubrzo su počeli da sumnjaju u svoju pretpostavku. Sveta mesta su građena da traju, a prema njihovom istraživanju, ti ljudi ovde su proveli nekoliko meseci. Nije bilo pravog naselja, možda zato što ovom krečnjačkom brdu nedostaju prirodni izvori vode. Trebalo ju je mukotrpno dovlačiti.
I zašto su ljudi ubili vrednu stoku i ostavili oruđa i žrvnjeve? "Naposletku, sve su te stvari bile bitne za njihovo preživljavanje", čudi se Kenel. "Ne bi ih samo tako odbacili bez dobrog razloga."
Arheolog pretpostavlja da su Kelti pobegli na vrh Mormona iz čistog očaja, verovatno svi osim muškaraca sposobnih za borbu. Njihov položaj bio je tako beznadežan da su žrtvovali svoju najvažniju imovinu, pa čak i sunarodnike, preklinjući bogove za pomoć.
U to vreme, krajem drugog veka pre n. e., središnjom Evropom duvali su vetrovi promene. Grupe Kimbra i Tevtonaca pljačkale su po keltskoj teritoriji, onom što su danas južna Nemačka i Švajcarska. Rim je takođe morao da se brani od uljeza i istovremeno je širio svoju vlast. Otprilike u isto vreme napušteno je naselje nedaleko od Mormona. Da li je bilo napadnuto?
"Bio je to dramatičan period, prava prekretnica epohe", objašnjava Kenel. "Za Kelte označava početak kraja."
Sedam vekova ranije, baš kad je gvožđe zamenjivalo bronzu kao najvažniji metal za oružje i alatke, Evropa je bila svedok rađanja te nove kulture. Ljudi koji su živeli na području koje se protezalo od Češke do južne Nemačke i Burgundije razvijali su zajednički način života. Pravili su grobne humke, vršili slične obrede, u svojoj figurativnoj umetnosti prikazivali ljude i životinje i odeću ukrašavali fibulama. Verovatno su komunicirali zajedničkim indoevropskim jezikom, premda različitim dijalektima. I prošli su tehnološku revoluciju koja je donela oruđa poput grnčarskog točka i ručnog mlina. U to vreme stara Grčka vladala je celim Sredozemljem i prostirala se do Crnog mora. Rim je bio jedva nešto više od grada-države.
Kelti su živeli u zasebnim plemenskim zajednicama. Grci su ih nazivali keltoi, a Rimljani Galima. Malo je verovatno da su o sebi mislili kao o jednoj zajednici i razvili osećaj za "mi". Istoričari i arheolozi saglasni su da Kelti nikada nisu stvorili jedinstveno carstvo. Mnogi istraživači smatraju da Kelti zapravo nisu postojali kao zaseban narod i umesto toga govore o kulturi gvozdenog doba – često nazivanoj halštatska i latenska, prema lokalitetima u Austriji i Švajcarskoj – ali su obično saglasni u vezi sa upotrebom reči "Kelti" za opšti naziv za civilizaciju koja se prostirala od današnje Turske do Španije. Čak i posle propadanja u središnjoj Evropi Kelti će napredovati na Britanskim ostrvima, gde je keltski postao dominantan jezik.
Kelti su trgovali nadaleko. Uključili su znanja i način života južnoevropskih kultura u sopstvenu. Uvozili su vino, a ljudi kojima je bilo stalo do statusa mogli su da se razmeću etrurskom grnčarijom i drugom mediteranskom robom. Stvorili su elitnu klasu, sahranjivali vladare u raskošne grobove sa oružjem i nakitom. Bili su i odlični graditelji i podigli su prve gradove severno od Alpa. Ali oni su jedini narod stare središnje Evrope koji nije prerastao u naciju.
Njihova sudbina takođe pokazuje kako nedostatak saradnje u kombinaciji sa ekonomskim promenama može jednu civilizaciju da baci na kolena. "Često suparništvo keltskih plemena nameće poređenje s trenutnom situacijom u Evropi", kaže arheološkinja Suzane Zivers. "Mnogi narodi usredsređuju se samo na sebe, dok su u stvarnosti mnogo snažniji zajedno."
Ti rani Kelti nisu ostavili pisani jezik. U istraživanju njihove istorije treba se osloniti na izveštaje savremenika kao što su grčki istoričar Herodot ili rimski vojskovođa Julije Cezar. Ali njihovi zapisi često su politički motivisani i jednostrani. Drugi važan izvor jeste arheologija, koja otkriva iščezle svetove kroz ostatke građevina, grobove, promene tla, grnčariju i kosti.
DIRK KRAUSE glavni je arheolog za jugozapadnu nemačku Saveznu Državu Baden-Virtemberg. Stojeći na najvišoj tački Hojneburga, između Bodenskog jezera i grada Ulma, odozgo promatra sistem velikih bedema i jaraka. Kelti su ih izgradili pre više od dve i po hiljade godina da bi zaštitili svoje naselje na rtu blizu jednog gaza u Dunavu.
Hojneburg je osnovan oko 620. godine pre n. e., u ranom periodu keltske ere, smešten je na gornjem Dunavu kao tačka gde se reka spaja sa starim trgovačkim putem koji vodi do Nekara i dalje do Rajne. Krause pretpostavlja da su mnoge trgovačke rute preseljene iz istočnih predela u ovo područje da bi se izbegli napadi nomada na konjima. To se odnosi i na Ćilibarski put, koji je služio za prenošenje tražene fosilizovane smole od Baltičkog mora do južne Evrope. Hojneburg je prerastao u središte za daleku trgovinu preko alpskih prevoja do Italije. Zauzvrat su dobra i ideje putovali na sever – na primer, specijalizovano znanje potrebno za izgradnju gradskih zidina od ćerpiča. Središnja Evropa nikada nije videla ništa slično, kao ni veliki delovi Italije. Zid je bio dugačak 750 metara, a visok četiri metra i obojen belim krečnjačkim malterom. Imao je kule, grudobransku stazu i dve kapije.
Krause gleda preko brda gde stoji nekoliko rekonstruisanih građevina. "Ovde je živelo možda do 3.500 ljudi", kaže. "Rim nije bio mnogo veći u to vreme, a Atina je verovatno imala oko 10.000 žitelja." Uveren je da je to mesto, koje se nalazi u južnoj Nemačkoj, legendarni keltski grad Piren koji spominje Herodot.
Unutar tvrđave zanatlije su proizvodile usavršenu grnčariju. Radionice, domovi i skladišta bili su zbijeni zajedno, što je rani oblik urbanog života. Arheološki nalazi upućuju na relativno mirno razdoblje. Ipak, bilo je zagonetnih promena. Kompleks je bio preuređen, ali stanovnici su ga napustili 170 godina kasnije. Možda su se trgovački putevi još jednom promenili, zbog čega su keltski grad i spoljašnja naselja izgubili važnost.
Lokalitet koji posebno očarava Krausea i njegov tim pokazuje nekadašnji status Hojneburga. Arheolog pokazuje dve travnate grobne humke u daljini. "Ljudi koji su dolazili kroz glavnu kapiju pogledali bi između humki prema horizontu i ugledali svetlucavo belo uzvišenje. To je Alte Burg. Postoji direktna veza između njega i Hojneburga."
Teško je shvatiti veličinu onoga šta su Kelti stvorili pre dve i po hiljade godina, kad su sagradili Alte Burg, što znači "staro utvrđenje". Ovde, u Švapskim Alpima, koristili su jednostavna oruđa da raščiste i izravnaju duguljasti breg, dug 340 i širok 60 metara – veličine otprilike četiri fudbalska igrališta – i ojačali su to mesto s više od stotinu kula. Graditelji su sagradili kameni zid duž cele širine kompleksa. Bio je 13 metara širok i deset metara visok. U vreme Kelta nije bilo šume oko Alte Burga. Krečnjački greben sa svojom sjajnom belinom isticao se u okolini kao simbol vlasti i moći vidljiv izdaleka.
Na jednoj strani platoa, odavno obrasloj drvećem, pre više od veka otkopana je pet metara duboka jama. U njoj је pronađeno šestoro ljudi, ali njihovi ostaci su nestali. Premda, kad su se arheolozi sredinom 2000-ih vratili u isto područje da ga istraže, pronašli su više delova kostura.
Istraživači pokušavaju da reše zagonetku. Da li je Alte Burg bilo obredno mesto? Krause je izložio jednu smelu hipotezu. On veruje da stanovnici Hojneburga od Italije nisu preuzeli samo tehnike izgradnje gradskih zidina nego su uvezli i spektakl trke dvokolica. Je li Alte Burg bio keltski Cirkus Maksimus koji je ujedno služio i kao mesto za rituale, uključujući i žrtvovanja ljudi? Da li je svrha takmičenja bila ujedinjavanje Kelta s tog područja i obezbeđivanje zajedničkog identiteta? Krause misli da je to moguće, ali upozorava da "ne znamo mnogo o sistemu mišljenja i verovanja tih ljudi. Mnogo toga je još skriveno."
Dok se Hojneburg gradio, jedno keltsko mesto malo severnije od današnjeg Frankfurta već se istaklo. To je plato Glauberg, koji se izdiže iz brda. Jasno je da je ostavio utisak na ljude koji su tu živeli od neolita.
Arheolozi su rekonstruisali krajolik kako je verovatno izgledao u keltsko doba, a područje se tada nije mnogo razlikovalo. Mesni muzej ima stakleno pročelje koje gleda na valoviti krajolik područja Veterau, prošaran mestimičnim šumama. "Verovatno je i tada bilo šumovito", kaže Aksel Poslušnji, rukovodilac istraživanja u Glaubergu. Mesto je imalo nekoliko farmi, kao i nešto većih sela, okruženih plodnim tlom na kojem su se uzgajali ječam, jednozrna pšenica, spelta i sočivo. Polikultura se verovatno koristila da smanji opasnost od potpunog podbačaja useva. Paleozoolozi identifikovali su kosti koza, svinja i pilića. Nađeno je i nešto tragova srna i zečeva. "Jelovnik je bio vrlo raznolik, ali lov nije igrao veliku ulogu", kaže Poslušnji.
Troje ljudi pokopano je u podnožju Glauberga. Arheolozi koji su proučavali njihove grobove našli su delove kostura, kao i neobično bogatu zbirku artefakata: mačeve, štit, vrhove kopalja, zlatnu ruku i ogrlice, dva bronzana krčaga s tragovima medovine. Istraživači su u podnožju brda takođe otkrili kip muškarca, napravljen od peščara, visok skoro dva metra. Na glavi nosi krunu od imele, koja čudnovato podseća na uši Mikija Mausa. Ovaj jedinstveni kip postao je simbol tog lokaliteta. Uz to mu nedostaju stopala. Možda je bio srušen s postolja, slično kao kipovi Lenjina i Sadama Huseina u novije vreme.
Arheologe u Glaubergu još više je impresionirao džinovski šanac i "put procesije", tačno poravnat s položajem maksimuma Mesečevog ciklusa. Taj astronomski događaj tokom kojeg se Mesec diže do svoje najjužnije tačke, odvija se svakih 18,6 godina. Šta to znači? "Bedemi i šančevi tu su da se pokažu", objašnjava Poslušnji. "Ali znanje je uvek i moć, a ovo mesto simbolizuje takvu moć. Ujedno nam pokazuje da su Kelti imali široko znanje o prirodi i da su posmatrali prirodne fenomene tokom dugih perioda."
Možda je to bio zadatak druida. Zapravo se o njima zna mnogo manje nego što tvrde današnji obožavaoci. Grčki hroničar i filozof Posejdonije opisao je te tajanstvene ljude. Cezar imenuje bogove s kojima su nastojali da stupe u vezu: Merkur, Minerva, Mars. Ali sami Kelti nisu ostavili zapise. Druidi su uvek prenosili znanje usmenim predanjem. Nema dokumenata i arheoloških dokaza o postojanju duhovnih vođa. Nikakvi grobovi ne upućuju na njih, ali sveta mesta i mesta za žrtvovanje ukazuju na to da je postojalo organizovano sveštenstvo.
Za istraživačicu Suzane Zivers "druidi su verovatno bili učenjaci svog doba. Proučavali su astronomiju uz politiku i ekonomiju. I služili su kao savetnici vladarima." Verovatno su zato bili uključeni u velike građevinske projekte. Možda se njihov savet tražio tokom planiranja glauberškog procesijskog puta, kao i u pitanjima rata i mira. Moglo je biti tako i prilikom pljačkanja Rima, događaja koji je imao dramatične posledice i za Kelte i za Rimljane.
Pre toga keltski ratnici kao plaćenici pristupali su drugim vojskama, uključujući i rimske snage. Trgovci su pripovedali o raskošima juga. Namamljeni pričama o boljem životu i možda prisiljeni na odlazak zbog propale letine kao posledice pogoršanja klime, desetine hiljada Kelta okupilo se oko 400. godine pre n. e. da preko Alpa krenu na jug.
U julu 387. godine pre n. e. stigli su do Rima. Našli su napuštene ulice i trgove. Nekoliko hiljada stanovnika je pobeglo, ostavljajući stare, žene i decu šćućurene u kućama. Keltski osvajači preuzeli su Forum, poharali grad i poklali preostale stanovnike. Ali rimska legija nije se predala. Posle velikih borbi oterali su zavojevače. Poniženje zbog toga što su bili ugroženi na sopstvenom tlu ostalo im je duboko u sećanju, možda baš kao što je 11. septembar deo američkog kolektivnog sećanja. Taj događaj je oblikovao odnose između Rimljana i Kelta sve do konačnog poraza Kelta 330 godina kasnije.
U međuvremenu su najvažnija keltska ekonomska središta cvetala u podnožju istočnih Alpa. Razlog je so. U visokoj ravnici Halštata i Dirnberga nalazila se blizu površine. So je suštinski važna za ljude i stoku, koristila se kao začin, za čuvanje mesa i štavljenje kože. Dirnberg je blizu plovne reke Zalcah, koja se koristila za prevoz "belog zlata" na tržište.
Holger Vendling vozi se po seoskom drumu kroz niske planine i pokazuje levo i desno. Kao vođa istraživanja Dirnberga pri Keltskom muzeju Halajn, on tačno zna gde su ljudi živeli u naseljima i na farmama. Dirnberg se istražuje već decenijama. Oko hiljadu ljudi živelo je u njegovoj blizini i radilo ne samo kao rudari nego i kao tesari, kožari i trgovci.
Kao središte trgovine solju, Dirnberg je prodavao tu robu širom središnje Evrope. Bio je "neka vrsta posebnog ekonomskog područja za rudarstvo i druge zanate", kaže Vendling.
Rudarstvo je bilo naporan posao koji je zavisio od investicija imućne vladajuće klase. Ponajpre, bilo je potrebno istraživanje da bi se pronašla ležišta soli. Potom su se kopala okna 200 do 300 metara u stenu i podupirala bi se gredama. Okna su morala da se provetravaju i zalihe da se dostavljaju rudarima. Bilo je vruće. Baklje su davale samo mutno osvetljenje. So se kopala običnim pijucima. Verovatno su žene i deca nosili grumenje na površinu. Bio je to mukotrpan posao.
So se nije koristila samo za čuvanje mesa. Takođe je konzervirala i neke predmete koje su Kelti ostavili za sobom. U planini su arheolozi otkrili dobro očuvane kožne cipele na vezivanje, kao i ljudski izmet. Analiza fekalija pokazala je da su rudari jeli mahune i žitarice i da su mnogi imali parazite poput glista i metilja. Ipak, neki ljudi su živeli do 80 godina. Još 1573. godine onovremeni rudari otkrili su ostatke dvojice ljudi u oknima.
Dirnberški trgovci verovatno su snabdevali solju Manhing, tada najveći grad severno od Alpa i jedan od najpoznatijih primera opiduma. Arheolozi koriste taj termin za utvrđena naselja koja su Kelti gradili u drugom i prvom veku pre nove ere, u kojima su kombinovali svetovni i duhovni život: domove, trgovinu i sveta mesta.
Suzane Zivers, istraživačica pri Nemačkom arheološkom institutu, više od trideset godina radila je na Manhingu, pokraj Ingolštata i rekonstruisala lokalni život. Pošto bi prošli kroz gradske zidine, izgrađene oko 125. godine pre n. e., posetioci bi naišli na naselje pomalo ruralnog karaktera. Stanovnici su živeli u složenom hijerarhijskom sistemu i s podelom rada. Kovali su novac i kontrolisali opsežnu trgovinu s Rimljanima i drugima. Pisani jezik bio im je latinski. Usavršili su obradu metala i stakla. Tu je verovatno živelo čak do 10.000 ljudi, grupisanih u manje jedinice, a svaka je zauzimala područje od oko 100 puta 100 metara. "Kelti su bili na pragu napredne civilizacije", objašnjava Ziversova. A onda ih je sreća napustila.
Otprilike u vreme kad je keltska grupa tražila utočište na Mormonu, žitelji Manhinga utvrdili su svoja istočna vrata, menjajući pristup gradu. Možda su očekivali neprijatelje sa severa. Kimbri i Tevtonci morali su da napuste područje svojih naselja na poluostrvu Jilandu u današnjoj Danskoj, verovatno zbog propalih useva. Možda su neprijatelji bile druge keltske grupe. Počeo je dug period propadanja. Arheološki inventar ukazuje na to da je Manhing kupovao manje amfora i proizvodio manje komada grnčarije ojačane grafitom, koji su morali da uvoze.
Možda trgovačke rute nisu više bile bezbedne. Otprilike u to vreme i stanovnici Dirnberga proživljavali su krizu. Da li njihova so više nije mogla bezbedno da se prevozi, što je dovelo do propasti njihovog izvoza? Oko 50. godine pre n. e. izgorela je istočna kapija Manhinga. Nikada nije ponovo izgrađena. A što je još značajnije, stanovnici nikada nisu raščistili ruševine.
U svom najpoznatijem pisanom delu Cezar pripoveda o vojnom pohodu protiv Kelta tog vremena kao o Galskom ratu. Borio se protiv neprijatelja na severu od 58. godine pre n. e. Na kocki je bila njegova vlast nad galskim teritorijima, kao i njegov ugled, slava i budućnost kao političara. Sram, pa čak i trauma zbog poraza Rima pre tri veka nisu zaboravljeni. Za Kelte je sve bilo na kocki. Hoće li moći da žive slobodno ili će postati još jedna rimska provincija, pridružujući se dalekim kraljevstvima na mestima gde su danas Tunis i Libija, zapadna Turska i Iberija?
Odlučujuća bitka odigrala se u leto 52. godine pre n. e. kod Alezije u istočnoj Francuskoj, gde se keltski vođa Vercingetoriks zabarikadirao s desetinama hiljada ratnika. Cezarove trupe sagradile su ogroman prsten utvrđenja – drvenih građevina i rovova – koji je efikasno opkolio njihovu metu. Tek tada je, u trenutku krajnje nevolje, Vercingetoriks uspeo da ujedini razdvojene, suparničke keltske grupe. Sila od oko 20.000 ratnika iz cele Galije dohrlila mu je upomoć. Bitka je besnela, ali su na kraju Kelti morali da se predaju taktički superiornim, dobro uvežbanim rimskim trupama. Cezar je opisao keltski poraz s četiri jezgrovite reči: "Vercingetorix deditur, arma proiciuntur", ili "Vercingetoriks se predao, oružje je položeno."
Keltski poraz nije bio samo rimska vojna pobeda. Pre početka prvog veka pre n. e. Rimljani su uspostavili provincije u južnoj Francuskoj, što je ojačalo ekonomske veze s delovima Galije. Povećala se trgovina vinom i drugom robom. Neka središnja keltska naselja prosperirala su kao trgovinski centri čak i po završetku galskih ratova. Pokazalo se da napredak koristi i rimskim trgovcima i Keltima.
To nije važilo svugde, kako je otkrila Sabine Hornung, arheološkinja i profesorka sa Univerziteta Sarland. Brdsko utvrđenje kod Ocenhauzena u zapadnoj Nemačkoj u početku je bilo malo naselje. Oko 100. godine pre n. e. proširilo se u centar aktivnosti. Ali 50 godina kasnije propalo je i verovatno je napušteno. Hornungova misli da su Rimljani možda izgladneli žitelje ili su oni izgubili dodir s napretkom zbog marginalnog geografskog položaja naselja na istočnoj teritoriji keltskih Trevera.
Ekonomske promene u kasnom keltskom razdoblju izazvale su migracije širokih razmera. Ljudi su se selili s rubova prema novim središtima, slično kao što danas napuštaju ruralna područja i idu u velike gradove. Čitava područja su napuštena – možda ne zato što su epidemije pokosile stanovništvo, kako pretpostavljaju neki istraživači, nego zato što su izgubili sredstva za preživljavanje.
Galski ratovi završili su se vojnim porazom Kelta. Ali oni su se ubrzo integrisali u rimski život i Rimljanima nije bilo teško da prevladaju Kelte. Sudeći po grobovima, naročito su članovi keltskih elita napredovali u novoj eri. "Zašto bi bili neprijatelji svojim novim vladarima?", pita Hornungova. Više klase uticale su na stavove ostatka populacije.
Arheolozi zamišljaju skretanje prema galsko-rimskoj kulturi nauštrb keltskog načina života, ali prelaz je bio postepen. Rimljani su ga vešto vodili. "Pustili su da mnogi keltski gradovi prežive sa sopstvenom upravom. Takođe su im ostavili njihova sveta mesta i predmete i dopustili plemenskim vođama da se sastaju, ali su zadržali pravo donošenja konačnih odluka", objašnjava Ginter Musbauer, arheolog i stručnjak za Rim koji živi u bavarskom gradu Štraubingu. Kao deo strategije, "stvarali su forume, pijace na kojima se prodavala rimska roba poput tkanina, svetiljki i vina. Tako su mogli da uvere Kelte u prednosti rimskog načina života."
Ne osnovu pronađenog, istraživači danas mogu preciznije da opišu kako su Kelti živeli, šta su postigli, kako su nestali. Ipak, na mnoga pitanja o toj staroj kulturi nema odgovora. Hipoteze čekaju potvrdu. Da li je Alte Burg zaista bio rana keltska arena, a Mormon izbeglički logor? Na ovom švajcarskom lokalitetu teška mašinerija sada kopa duboko u krečnjačku planinu, gde su pre samo nekoliko godina arheolozi otkrili kosti i grnčariju.
Žilber Kenel, istraživač Kelta koji živi u Lozani, na povratku s vrha Mormona vozi niz uzak drum. Ispred nas se na jarkom suncu izdiže planinski lanac Jura. Maslačci cvetaju po livadama. Tu i tamo stoje raštrkane grupe drveća. Mirno je. Arheolog gleda levo pa desno i nestašno se smeška: "Ko zna šta je još ovde skriveno?"
