УСПОН И ПАД: Ко су били Келти и шта је изазвало њихово загонетно пропадање?
Келтска племена седам векова су владала данашњом јужном Немачком и великим делом средишње Европе пре него што су их Римљани покорили
Задах се задржавао над Мормоном. Смрад трулих лешева и животињских трупова допирао је из отворених јама. Мртвацима су биле одрубљене главе, а коњи, говеда и овце били су жртвовани.
Откривамо производе и брендове које смо највише куповали online у 2021. години
ИСТОРИЈСКИ ПОДВИГ ХИРУРГА: Током порођаја, беби отклонили ФЕТАЛНИ ТУМОР, док је још била повезана врпцом за мајку!
ОТКРИВЕН ТАЈНИ ПРОЛАЗ 100 КИЛОМЕТАРА ИСПОД ЗЕМЉЕ! Научници у шоку, решена велика мистерија
Били су бачени у јаме или спаљени у склопу церемонијалног обреда. Страшни призори одиграли су се овде. Барем археолози Жилбер Кенел и Лионел Перне верују да се то догодило на овом брду које је, изгледа, било келтски избеглички логор крај Женевског језера у Швајцарској.
Донедавно је Кенел био директор Археолошког музеја кантона Во и предводио је заштиту и рестаурирање ископина на брду Мормон. Перне је његов наследник. Његов тим анализира десетине хиљада костију, делова грнчарије и других налаза. Он покушава да реконструише шта се догодило на Мормону пре 2.000 година.
Кад су 2006. године археолози почели да истражују ово брдо, пре отпочињања ископавања креде предвиђеног за то подручје, открили су 250 јама напослетку. Неке су биле ископане седам метара дубоко у тлу, друге у слоју креде, још дубље. Садржавале су безбројне делове керамичких и бронзаних посуда за пиће, као и ковачки алат, шест тесарских секира и више од 150 мало коришћених или неупотребљених жрвњева. Истраживачи су нашли врло мало остатака оружја.
Али било је костију. Многе су припадале врло вредним коњима који су увезени из Италије и међу Келтима служили као статусни симбол. Такође су нађене и људске кости. Откривено је око 50 људи, неки испружени на леђима, други у седећем положају. Тело детета баченог у једну од јама било је делимично распаднуто. Четворо људи је обезглављено. Неке кости имале су трагове паљења. Код неколико лобања недостајала је доња вилица – Келти су је често уклањали у склопу обреда.
У почетку су Кенел и Перне мислили да су на Мормону открили место за обреде. Убрзо су почели да сумњају у своју претпоставку. Света места су грађена да трају, а према њиховом истраживању, ти људи овде су провели неколико месеци. Није било правог насеља, можда зато што овом кречњачком брду недостају природни извори воде. Требало ју је мукотрпно довлачити.
И зашто су људи убили вредну стоку и оставили оруђа и жрвњеве? "Напослетку, све су те ствари биле битне за њихово преживљавање", чуди се Кенел. "Не би их само тако одбацили без доброг разлога."
Археолог претпоставља да су Келти побегли на врх Мормона из чистог очаја, вероватно сви осим мушкараца способних за борбу. Њихов положај био је тако безнадежан да су жртвовали своју најважнију имовину, па чак и сународнике, преклињући богове за помоћ.
У то време, крајем другог века пре н. е., средишњом Европом дували су ветрови промене. Групе Кимбра и Тевтонаца пљачкале су по келтској територији, оном што су данас јужна Немачка и Швајцарска. Рим је такође морао да се брани од уљеза и истовремено је ширио своју власт. Отприлике у исто време напуштено је насеље недалеко од Мормона. Да ли је било нападнуто?
"Био је то драматичан период, права прекретница епохе", објашњава Кенел. "За Келте означава почетак краја."
Седам векова раније, баш кад је гвожђе замењивало бронзу као најважнији метал за оружје и алатке, Европа је била сведок рађања те нове културе. Људи који су живели на подручју које се протезало од Чешке до јужне Немачке и Бургундије развијали су заједнички начин живота. Правили су гробне хумке, вршили сличне обреде, у својој фигуративној уметности приказивали људе и животиње и одећу украшавали фибулама. Вероватно су комуницирали заједничким индоевропским језиком, премда различитим дијалектима. И прошли су технолошку револуцију која је донела оруђа попут грнчарског точка и ручног млина. У то време стара Грчка владала је целим Средоземљем и простирала се до Црног мора. Рим је био једва нешто више од града-државе.
Келти су живели у засебним племенским заједницама. Грци су их називали келтои, а Римљани Галима. Мало је вероватно да су о себи мислили као о једној заједници и развили осећај за "ми". Историчари и археолози сагласни су да Келти никада нису створили јединствено царство. Многи истраживачи сматрају да Келти заправо нису постојали као засебан народ и уместо тога говоре о култури гвозденог доба – често називаној халштатска и латенска, према локалитетима у Аустрији и Швајцарској – али су обично сагласни у вези са употребом речи "Келти" за општи назив за цивилизацију која се простирала од данашње Турске до Шпаније. Чак и после пропадања у средишњој Европи Келти ће напредовати на Британским острвима, где је келтски постао доминантан језик.
Келти су трговали надалеко. Укључили су знања и начин живота јужноевропских култура у сопствену. Увозили су вино, а људи којима је било стало до статуса могли су да се размећу етрурском грнчаријом и другом медитеранском робом. Створили су елитну класу, сахрањивали владаре у раскошне гробове са оружјем и накитом. Били су и одлични градитељи и подигли су прве градове северно од Алпа. Али они су једини народ старе средишње Европе који није прерастао у нацију.
Њихова судбина такође показује како недостатак сарадње у комбинацији са економским променама може једну цивилизацију да баци на колена. "Често супарништво келтских племена намеће поређење с тренутном ситуацијом у Европи", каже археолошкиња Сузане Зиверс. "Многи народи усредсређују се само на себе, док су у стварности много снажнији заједно."
Ти рани Келти нису оставили писани језик. У истраживању њихове историје треба се ослонити на извештаје савременика као што су грчки историчар Херодот или римски војсковођа Јулије Цезар. Али њихови записи често су политички мотивисани и једнострани. Други важан извор јесте археологија, која открива ишчезле светове кроз остатке грађевина, гробове, промене тла, грнчарију и кости.
ДИРК КРАУСЕ главни је археолог за југозападну немачку Савезну Државу Баден-Виртемберг. Стојећи на највишој тачки Хојнебурга, између Боденског језера и града Улма, одозго проматра систем великих бедема и јарака. Келти су их изградили пре више од две и по хиљаде година да би заштитили своје насеље на рту близу једног газа у Дунаву.
Хојнебург је основан око 620. године пре н. е., у раном периоду келтске ере, смештен је на горњем Дунаву као тачка где се река спаја са старим трговачким путем који води до Некара и даље до Рајне. Краусе претпоставља да су многе трговачке руте пресељене из источних предела у ово подручје да би се избегли напади номада на коњима. То се односи и на Ћилибарски пут, који је служио за преношење тражене фосилизоване смоле од Балтичког мора до јужне Европе. Хојнебург је прерастао у средиште за далеку трговину преко алпских превоја до Италије. Заузврат су добра и идеје путовали на север – на пример, специјализовано знање потребно за изградњу градских зидина од ћерпича. Средишња Европа никада није видела ништа слично, као ни велики делови Италије. Зид је био дугачак 750 метара, а висок четири метра и обојен белим кречњачким малтером. Имао је куле, грудобранску стазу и две капије.
Краусе гледа преко брда где стоји неколико реконструисаних грађевина. "Овде је живело можда до 3.500 људи", каже. "Рим није био много већи у то време, а Атина је вероватно имала око 10.000 житеља." Уверен је да је то место, које се налази у јужној Немачкој, легендарни келтски град Пирен који спомиње Херодот.
Унутар тврђаве занатлије су производиле усавршену грнчарију. Радионице, домови и складишта били су збијени заједно, што је рани облик урбаног живота. Археолошки налази упућују на релативно мирно раздобље. Ипак, било је загонетних промена. Комплекс је био преуређен, али становници су га напустили 170 година касније. Можда су се трговачки путеви још једном променили, због чега су келтски град и спољашња насеља изгубили важност.
Локалитет који посебно очарава Краусеа и његов тим показује некадашњи статус Хојнебурга. Археолог показује две травнате гробне хумке у даљини. "Људи који су долазили кроз главну капију погледали би између хумки према хоризонту и угледали светлуцаво бело узвишење. То је Алте Бург. Постоји директна веза између њега и Хојнебурга."
Тешко је схватити величину онога шта су Келти створили пре две и по хиљаде година, кад су саградили Алте Бург, што значи "старо утврђење". Овде, у Швапским Алпима, користили су једноставна оруђа да рашчисте и изравнају дугуљасти брег, дуг 340 и широк 60 метара – величине отприлике четири фудбалска игралишта – и ојачали су то место с више од стотину кула. Градитељи су саградили камени зид дуж целе ширине комплекса. Био је 13 метара широк и десет метара висок. У време Келта није било шуме око Алте Бурга. Кречњачки гребен са својом сјајном белином истицао се у околини као симбол власти и моћи видљив издалека.
На једној страни платоа, одавно обраслој дрвећем, пре више од века откопана је пет метара дубока јама. У њој је пронађено шесторо људи, али њихови остаци су нестали. Премда, кад су се археолози средином 2000-их вратили у исто подручје да га истраже, пронашли су више делова костура.
Истраживачи покушавају да реше загонетку. Да ли је Алте Бург било обредно место? Краусе је изложио једну смелу хипотезу. Он верује да становници Хојнебурга од Италије нису преузели само технике изградње градских зидина него су увезли и спектакл трке двоколица. Је ли Алте Бург био келтски Циркус Максимус који је уједно служио и као место за ритуале, укључујући и жртвовања људи? Да ли је сврха такмичења била уједињавање Келта с тог подручја и обезбеђивање заједничког идентитета? Краусе мисли да је то могуће, али упозорава да "не знамо много о систему мишљења и веровања тих људи. Много тога је још скривено."
Док се Хојнебург градио, једно келтско место мало северније од данашњег Франкфурта већ се истакло. То је плато Глауберг, који се издиже из брда. Јасно је да је оставио утисак на људе који су ту живели од неолита.
Археолози су реконструисали крајолик како је вероватно изгледао у келтско доба, а подручје се тада није много разликовало. Месни музеј има стаклено прочеље које гледа на валовити крајолик подручја Ветерау, прошаран местимичним шумама. "Вероватно је и тада било шумовито", каже Аксел Послушњи, руководилац истраживања у Глаубергу. Место је имало неколико фарми, као и нешто већих села, окружених плодним тлом на којем су се узгајали јечам, једнозрна пшеница, спелта и сочиво. Поликултура се вероватно користила да смањи опасност од потпуног подбачаја усева. Палеозоолози идентификовали су кости коза, свиња и пилића. Нађено је и нешто трагова срна и зечева. "Јеловник је био врло разнолик, али лов није играо велику улогу", каже Послушњи.
Троје људи покопано је у подножју Глауберга. Археолози који су проучавали њихове гробове нашли су делове костура, као и необично богату збирку артефаката: мачеве, штит, врхове копаља, златну руку и огрлице, два бронзана крчага с траговима медовине. Истраживачи су у подножју брда такође открили кип мушкарца, направљен од пешчара, висок скоро два метра. На глави носи круну од имеле, која чудновато подсећа на уши Микија Мауса. Овај јединствени кип постао је симбол тог локалитета. Уз то му недостају стопала. Можда је био срушен с постоља, слично као кипови Лењина и Садама Хусеина у новије време.
Археологе у Глаубергу још више је импресионирао џиновски шанац и "пут процесије", тачно поравнат с положајем максимума Месечевог циклуса. Тај астрономски догађај током којег се Месец диже до своје најјужније тачке, одвија се сваких 18,6 година. Шта то значи? "Бедеми и шанчеви ту су да се покажу", објашњава Послушњи. "Али знање је увек и моћ, а ово место симболизује такву моћ. Уједно нам показује да су Келти имали широко знање о природи и да су посматрали природне феномене током дугих периода."
Можда је то био задатак друида. Заправо се о њима зна много мање него што тврде данашњи обожаваоци. Грчки хроничар и филозоф Посејдоније описао је те тајанствене људе. Цезар именује богове с којима су настојали да ступе у везу: Меркур, Минерва, Марс. Али сами Келти нису оставили записе. Друиди су увек преносили знање усменим предањем. Нема докумената и археолошких доказа о постојању духовних вођа. Никакви гробови не упућују на њих, али света места и места за жртвовање указују на то да је постојало организовано свештенство.
За истраживачицу Сузане Зиверс "друиди су вероватно били учењаци свог доба. Проучавали су астрономију уз политику и економију. И служили су као саветници владарима." Вероватно су зато били укључени у велике грађевинске пројекте. Можда се њихов савет тражио током планирања глаубершког процесијског пута, као и у питањима рата и мира. Могло је бити тако и приликом пљачкања Рима, догађаја који је имао драматичне последице и за Келте и за Римљане.
Пре тога келтски ратници као плаћеници приступали су другим војскама, укључујући и римске снаге. Трговци су приповедали о раскошима југа. Намамљени причама о бољем животу и можда присиљени на одлазак због пропале летине као последице погоршања климе, десетине хиљада Келта окупило се око 400. године пре н. е. да преко Алпа крену на југ.
У јулу 387. године пре н. е. стигли су до Рима. Нашли су напуштене улице и тргове. Неколико хиљада становника је побегло, остављајући старе, жене и децу шћућурене у кућама. Келтски освајачи преузели су Форум, похарали град и поклали преостале становнике. Али римска легија није се предала. После великих борби отерали су завојеваче. Понижење због тога што су били угрожени на сопственом тлу остало им је дубоко у сећању, можда баш као што је 11. септембар део америчког колективног сећања. Тај догађај је обликовао односе између Римљана и Келта све до коначног пораза Келта 330 година касније.
У међувремену су најважнија келтска економска средишта цветала у подножју источних Алпа. Разлог је со. У високој равници Халштата и Дирнберга налазила се близу површине. Со је суштински важна за људе и стоку, користила се као зачин, за чување меса и штављење коже. Дирнберг је близу пловне реке Залцах, која се користила за превоз "белог злата" на тржиште.
Холгер Вендлинг вози се по сеоском друму кроз ниске планине и показује лево и десно. Као вођа истраживања Дирнберга при Келтском музеју Халајн, он тачно зна где су људи живели у насељима и на фармама. Дирнберг се истражује већ деценијама. Око хиљаду људи живело је у његовој близини и радило не само као рудари него и као тесари, кожари и трговци.
Као средиште трговине сољу, Дирнберг је продавао ту робу широм средишње Европе. Био је "нека врста посебног економског подручја за рударство и друге занате", каже Вендлинг.
Рударство је било напоран посао који је зависио од инвестиција имућне владајуће класе. Понајпре, било је потребно истраживање да би се пронашла лежишта соли. Потом су се копала окна 200 до 300 метара у стену и подупирала би се гредама. Окна су морала да се проветравају и залихе да се достављају рударима. Било је вруће. Бакље су давале само мутно осветљење. Со се копала обичним пијуцима. Вероватно су жене и деца носили грумење на површину. Био је то мукотрпан посао.
Со се није користила само за чување меса. Такође је конзервирала и неке предмете које су Келти оставили за собом. У планини су археолози открили добро очуване кожне ципеле на везивање, као и људски измет. Анализа фекалија показала је да су рудари јели махуне и житарице и да су многи имали паразите попут глиста и метиља. Ипак, неки људи су живели до 80 година. Још 1573. године оновремени рудари открили су остатке двојице људи у окнима.
Дирнбершки трговци вероватно су снабдевали сољу Манхинг, тада највећи град северно од Алпа и један од најпознатијих примера опидума. Археолози користе тај термин за утврђена насеља која су Келти градили у другом и првом веку пре нове ере, у којима су комбиновали световни и духовни живот: домове, трговину и света места.
Сузане Зиверс, истраживачица при Немачком археолошком институту, више од тридесет година радила је на Манхингу, покрај Инголштата и реконструисала локални живот. Пошто би прошли кроз градске зидине, изграђене око 125. године пре н. е., посетиоци би наишли на насеље помало руралног карактера. Становници су живели у сложеном хијерархијском систему и с поделом рада. Ковали су новац и контролисали опсежну трговину с Римљанима и другима. Писани језик био им је латински. Усавршили су обраду метала и стакла. Ту је вероватно живело чак до 10.000 људи, груписаних у мање јединице, а свака је заузимала подручје од око 100 пута 100 метара. "Келти су били на прагу напредне цивилизације", објашњава Зиверсова. А онда их је срећа напустила.
Отприлике у време кад је келтска група тражила уточиште на Мормону, житељи Манхинга утврдили су своја источна врата, мењајући приступ граду. Можда су очекивали непријатеље са севера. Кимбри и Тевтонци морали су да напусте подручје својих насеља на полуострву Јиланду у данашњој Данској, вероватно због пропалих усева. Можда су непријатељи биле друге келтске групе. Почео је дуг период пропадања. Археолошки инвентар указује на то да је Манхинг куповао мање амфора и производио мање комада грнчарије ојачане графитом, који су морали да увозе.
Можда трговачке руте нису више биле безбедне. Отприлике у то време и становници Дирнберга проживљавали су кризу. Да ли њихова со више није могла безбедно да се превози, што је довело до пропасти њиховог извоза? Око 50. године пре н. е. изгорела је источна капија Манхинга. Никада није поново изграђена. А што је још значајније, становници никада нису рашчистили рушевине.
У свом најпознатијем писаном делу Цезар приповеда о војном походу против Келта тог времена као о Галском рату. Борио се против непријатеља на северу од 58. године пре н. е. На коцки је била његова власт над галским територијима, као и његов углед, слава и будућност као политичара. Срам, па чак и траума због пораза Рима пре три века нису заборављени. За Келте је све било на коцки. Хоће ли моћи да живе слободно или ће постати још једна римска провинција, придружујући се далеким краљевствима на местима где су данас Тунис и Либија, западна Турска и Иберија?
Одлучујућа битка одиграла се у лето 52. године пре н. е. код Алезије у источној Француској, где се келтски вођа Верцингеторикс забарикадирао с десетинама хиљада ратника. Цезарове трупе саградиле су огроман прстен утврђења – дрвених грађевина и ровова – који је ефикасно опколио њихову мету. Тек тада је, у тренутку крајње невоље, Верцингеторикс успео да уједини раздвојене, супарничке келтске групе. Сила од око 20.000 ратника из целе Галије дохрлила му је упомоћ. Битка је беснела, али су на крају Келти морали да се предају тактички супериорним, добро увежбаним римским трупама. Цезар је описао келтски пораз с четири језгровите речи: "Vercingetorix дедитур, арма проициунтур", или "Верцингеторикс се предао, оружје је положено."
Келтски пораз није био само римска војна победа. Пре почетка првог века пре н. е. Римљани су успоставили провинције у јужној Француској, што је ојачало економске везе с деловима Галије. Повећала се трговина вином и другом робом. Нека средишња келтска насеља просперирала су као трговински центри чак и по завршетку галских ратова. Показало се да напредак користи и римским трговцима и Келтима.
То није важило свугде, како је открила Сабине Хорнунг, археолошкиња и професорка са Универзитета Сарланд. Брдско утврђење код Оценхаузена у западној Немачкој у почетку је било мало насеље. Око 100. године пре н. е. проширило се у центар активности. Али 50 година касније пропало је и вероватно је напуштено. Хорнунгова мисли да су Римљани можда изгладнели житеље или су они изгубили додир с напретком због маргиналног географског положаја насеља на источној територији келтских Тревера.
Економске промене у касном келтском раздобљу изазвале су миграције широких размера. Људи су се селили с рубова према новим средиштима, слично као што данас напуштају рурална подручја и иду у велике градове. Читава подручја су напуштена – можда не зато што су епидемије покосиле становништво, како претпостављају неки истраживачи, него зато што су изгубили средства за преживљавање.
Галски ратови завршили су се војним поразом Келта. Али они су се убрзо интегрисали у римски живот и Римљанима није било тешко да превладају Келте. Судећи по гробовима, нарочито су чланови келтских елита напредовали у новој ери. "Зашто би били непријатељи својим новим владарима?", пита Хорнунгова. Више класе утицале су на ставове остатка популације.
Археолози замишљају скретање према галско-римској култури науштрб келтског начина живота, али прелаз је био постепен. Римљани су га вешто водили. "Пустили су да многи келтски градови преживе са сопственом управом. Такође су им оставили њихова света места и предмете и допустили племенским вођама да се састају, али су задржали право доношења коначних одлука", објашњава Гинтер Мусбауер, археолог и стручњак за Рим који живи у баварском граду Штраубингу. Као део стратегије, "стварали су форуме, пијаце на којима се продавала римска роба попут тканина, светиљки и вина. Тако су могли да увере Келте у предности римског начина живота."
Не основу пронађеног, истраживачи данас могу прецизније да опишу како су Келти живели, шта су постигли, како су нестали. Ипак, на многа питања о тој старој култури нема одговора. Хипотезе чекају потврду. Да ли је Алте Бург заиста био рана келтска арена, а Мормон избеглички логор? На овом швајцарском локалитету тешка машинерија сада копа дубоко у кречњачку планину, где су пре само неколико година археолози открили кости и грнчарију.
Жилбер Кенел, истраживач Келта који живи у Лозани, на повратку с врха Мормона вози низ узак друм. Испред нас се на јарком сунцу издиже планински ланац Јура. Маслачци цветају по ливадама. Ту и тамо стоје раштркане групе дрвећа. Мирно је. Археолог гледа лево па десно и несташно се смешка: "Ко зна шта је још овде скривено?"
