VIDELI SMO ŽENU U SPAVAĆICI S BEBOM ČVRSTO NASLONJENOM NA GRUDI: Šta su radili s mrtvima s Titanika
Strogo čuvani i poverljivi telegrami čuvani su od očiju javnosti čitav vek, a sada su otkrili šokantnu tajnu
Titanik je potonuo pre 105 godina - ali detalji ove morske tragedije koja nikad do kraja nije razjašnjena ne prestaju da intrigiraju ljude. Brod je potonuo u noći s 14. na 15. april 1912. oko 740 kilometara od najbližeg kopna, a prvi brod koji je došao u pomoć stigao je sat i po nakon potonuća - dugo nakon što je i poslednja žrtva u ledenom moru umrla.
Naime, temperatura vode iznosila je 2,2 Celzijusa, pri kojoj ljudsko preživljavanje iznosi tek 15-ak minuta. Živote je izgubilo 1517 ljudi, a najviše šanse za preživljavanje imali su putnici prvog razreda: spasilo ih se 63 posto.
Pogledajte i:
- Pre potonuća na Titanik je ukrcano 6 ČUDNIH PREDMETA, OPIJUM i jedna MAČKA: Atlantik čuva strašnu tajnu
- Izgledala je ovako, a onda je postala zavisnik od plastičnih operacija. Sada izgleda JEZIVO
- HITNO JE OPERIŠITE! Penzionerka dobila groznicu, a kada je stigao snimak želuca lekari su OSTALI U ČUDU (FOTO)
Na Titaniku se nalazilo 20 čamaca za spašavanje koji su ukupno mogli primiti tek oko 1100 putnika – polovinu onih koji su se te kobne noći nalazili na brodu – ali i to je bilo u skladu sa zakonskim propisima toga doba, pa se smatralo dovoljnim. Uprkos tome, tek je 700 putnika uspelo da uđe u čamce za spašavanje; većina ih je poluprazna napuštala brod te je skoro u svakome još bilo slobodnih mjesta.
Istinu o tome skrivaju tajni telegrami, čiji su autori verovali kako nikad neće izaći u javnost. U tim telegramima je jasno kako je kapetan jednog od spasilačkih brodova, Mekej-Benet, želeo da izvuče sva tela iz mora. Ali, ubrzo je shvatio kako je njegov brod premali za 334 tela koliko su ih našli. Tada su donijeli kontroverznu odluku - izbaciće leševe od putnika iz najsiromašnije, treće klase, kako bi im ostalo dovoljno mjesta za one iz prve i druge klase.
Naime, mišljenje posade je bilo kako oni imaju veća prava na dostojanstven ukop. Od 334 pronađena tela, iz broda ih je izbačeno čak više od sto, a ona nikad više nisu pronađena u bespućima Atlantskog okeana. Istinu o tome što se dogodilo skrivali su dugo poverljivi telegrami, koje su naknadno istoričari iskopali iz tajnih arhiva.
U prvom telegramu kapetan je napisao: "Apsolutno morate dovesti sva tela koja stanu na spasilački brod". Ali, s broda Mekej-Benet ubrzo je odgovoreno "Detaljno smo popisali sav novac i vrednu imovinu nađenu kod tela. Zar ne bi bilo bolje da se sva tela pokopaju na moru, osim ako ne postoji posebna želja porodice da ih zadržimo?".
Nakon kraćeg dopisivanja dogovoreno je kako će se izbaciti tela žrtava siromašnijih putnika, dok će ostaci onih bogatijih biti vraćeni njihovim porodicama.
Kad se SS Bremen, brod koji je plovio iz Nemačke u Ameriku pet dana kasnije približio mestu tragedije, putnici koji su bili na njemu počeli su vrištati.
Bremen se pridružio brodu Karpatija, a njihova misija je bila da sakupe ostatke tela koji se mogu pronaći. U daljini su mogli videti bele mrlje, koje su zapravo bile smrznuta tela mrtvih koji su na sebi još uvek imali spasilačke prsluke. Danima posle potonuća, celo se mesto pretvorilo u ogromnu vodenu grobnicu, s gustom maglom, zvukom zapljuskivanja valova, zaleđenim truplima i sveštenikovim rečima koji ih je ispraćao.
"Videli smo ženu u spavaćici s bebom čvrsto prislonjenom na njena prsa", posvedočila je Džoana Stank, putnica Bremena. "Bilo je tamo i telo žene koja je čvrsto grlila čupavog psa koji je izgledao kao bernardinac. Neki su bili obučeni za ples i večeru, neki u spavaćicama i pidžamama. Jedna žena je imala pojas za spašavanje i dvoje dece u rukama."
Posada je sve zajedno opisala kao "hladno, mokro, jadno i neutešno". Do kraja aprila, kombinacija soli i sunca počela je uništavati pojaseve i tela su počela nestajati u dubinama okeana. U junu iste godine su ipak su pronađena dva tela kako plutaju okeanom. Bila su to tela brodskog konobara i kuhinjskog radnika.
