"Video sam mrtvog brata kako čuči pored mene i govori da ustanem": Ispovesti ljudi koji su se VRATILI IZ MRTVIH

Smrt je jedna od poslednjih misterija, koja ostaje nepoznanica, bez obzira na ogromne naučne napretke. Među najpopularnijim teorijama o životu nakon smrti jesu svetla i čitav film života koji se odmotava pred očima. Jedini uvid koji imamo u onostrano jeste od ljudi koji su doživeli kliničku smrt. Šestoro njih je progovorilo o svojim iskustvima.

Pre pet godina iskrvario je na operacionom stolu i bio je mrtav nekoliko minuta.

- Probudio sam se u prostoru koji je naličio na svemir, ali nije bilo zvezda, niti svetlosti. Nisam lebdeo, samo sam bio tamo. Nije mi bilo ni hladno, ni toplo, niti sam osećao žeđ ili glad – jednostavno neutralno. Znao sam da su svetlo i ljubav tu u blizini, ali nisam imao potrebu da ih potražim. Sećam se da sam razmišljao o svom životu, ali to nije bila montaža. Kao da sam listao stranice knjige, i pojedini delovi su se isticali. Šta god da je to bilo, promenilo je moje razmišljanje o nekim stvarima. Još uvek se plašim smrti, ali ne brinem šta dolazi nakon nje.

Šnajda je pao sa motora i bio je klinički mrtav kada je stigla Hitna pomoć. Kako je ležao na pločniku pre nego što su došli, čuo je kako ga neko poznat ohrabruje.

- Sećam se samo da sam bio na pločniku i sve je utihnulo i pocrnelo. Jedini razlog zbog kog nisam zaspao jeste bizaran trenutak kada sam čuo nekoga da viče: "Hajde, ustani! Ustani!". Taj neko mi je lupao po kacigi (koja mi je bila zaglavljena na glavi usled udara). Kada sam otvorio oči, video sam brata kako čuči pored mene. To je bilo čudno, jer mi je brat umro od predoziranja pre nekoliko godina. Jedino se još sećam da je glancao svoj sat i prokomentarisao "da će oni uskoro stići" i otišao. Voleo bih da mogu više da vam kažem, ali iskreno od tada imam dosta problema sa pamćenjem.

Dok mnogi opisuju "smrt" kao prazninu, jedan korisnik tvitera ima drugačije iskustvo, posle alergijske reakcije usled koje je srce prestalo da kuca na neko vreme.

- Sećam se osećaja da sam usisan, polako, kao sa sam uvučen u vodu i crnilo nestaje. U jednom trenutku sam se našao u bašti. Nije bila ispunjena cvećem, samo prašinom i nejednakom travom. Tu se nalazilo i igralište sa ringišpilom u sredini i dvoje dece je trčalo okolo. Dečak i devojčica. Teško je to objasniti, ali mogao sam da biram želim li da ostanem ili odem, ali svaki put kada sam pokušavao da se vratim, stajao sam u mestu. Prošao sam sve razloge zašto želim da se vratim i kada sam došao do toga da ne želim da napustim majku, to što me je držalo, konačno me je pustilo. Vratio sam se u svoje telo. Srce mi je stalo na šest minuta.

Kao tinejdžer, jedan drugi korisnik tvitera bio je mesecima na hemoterapiji, kada mu je nekontrolisano krenula krv iz nosa. Stanje mu se pogoršalo i doživeo je kliničku smrt.

- Najgori deo od svega je kako mirno deluje. Kao da čekate da pritisnete dugme na budilniku ili kada vas hvata dremež, ali znate da morate da idete u školu ili na posao, pa ne smete da zaspite.

- Imao sam srčani udar prošle godine i srce mi je triput stalo u operacionoj sali. Navodno, triput su me vratili u život i svaki put sam izgovorio drugu šalu. Bez svetala ili koječega, samo san.

Kao posledica nesreće na motoru, Rulknufovo disanje i puls stali su i on je bio "ukočen i krut". Posle dva minuta, spasao ga je prijatelj.

- Za mene, bila je samo praznina. Bez snova, vizija ili bilo čega sličnog. Samo ništa. Pitao sam oko deset puta šta se dogodilo i trebalo bi da sam srećan što sam živ.