"Видео сам мртвог брата како чучи поред мене и говори да устанем": Исповести људи који су се ВРАТИЛИ ИЗ МРТВИХ

Смрт је једна од последњих мистерија, која остаје непознаница, без обзира на огромне научне напретке. Међу најпопуларнијим теоријама о животу након смрти јесу светла и читав филм живота који се одмотава пред очима. Једини увид који имамо у онострано јесте од људи који су доживели клиничку смрт. Шесторо њих је проговорило о својим искуствима.

Пре пет година искрварио је на операционом столу и био је мртав неколико минута.

- Пробудио сам се у простору који је наличио на свемир, али није било звезда, нити светлости. Нисам лебдео, само сам био тамо. Није ми било ни хладно, ни топло, нити сам осећао жеђ или глад – једноставно неутрално. Знао сам да су светло и љубав ту у близини, али нисам имао потребу да их потражим. Сећам се да сам размишљао о свом животу, али то није била монтажа. Као да сам листао странице књиге, и поједини делови су се истицали. Шта год да је то било, променило је моје размишљање о неким стварима. Још увек се плашим смрти, али не бринем шта долази након ње.

Шнајда је пао са мотора и био је клинички мртав када је стигла Хитна помоћ. Како је лежао на плочнику пре него што су дошли, чуо је како га неко познат охрабрује.

- Сећам се само да сам био на плочнику и све је утихнуло и поцрнело. Једини разлог због ког нисам заспао јесте бизаран тренутак када сам чуо некога да виче: "Хајде, устани! Устани!". Тај неко ми је лупао по кациги (која ми је била заглављена на глави услед удара). Када сам отворио очи, видео сам брата како чучи поред мене. То је било чудно, јер ми је брат умро од предозирања пре неколико година. Једино се још сећам да је гланцао свој сат и прокоментарисао "да ће они ускоро стићи" и отишао. Волео бих да могу више да вам кажем, али искрено од тада имам доста проблема са памћењем.

Док многи описују "смрт" као празнину, један корисник твитера има другачије искуство, после алергијске реакције услед које је срце престало да куца на неко време.

- Сећам се осећаја да сам усисан, полако, као са сам увучен у воду и црнило нестаје. У једном тренутку сам се нашао у башти. Није била испуњена цвећем, само прашином и неједнаком травом. Ту се налазило и игралиште са рингишпилом у средини и двоје деце је трчало около. Дечак и девојчица. Тешко је то објаснити, али могао сам да бирам желим ли да останем или одем, али сваки пут када сам покушавао да се вратим, стајао сам у месту. Прошао сам све разлоге зашто желим да се вратим и када сам дошао до тога да не желим да напустим мајку, то што ме је држало, коначно ме је пустило. Вратио сам се у своје тело. Срце ми је стало на шест минута.

Као тинејџер, један други корисник твитера био је месецима на хемотерапији, када му је неконтролисано кренула крв из носа. Стање му се погоршало и доживео је клиничку смрт.

- Најгори део од свега је како мирно делује. Као да чекате да притиснете дугме на будилнику или када вас хвата дремеж, али знате да морате да идете у школу или на посао, па не смете да заспите.

- Имао сам срчани удар прошле године и срце ми је трипут стало у операционој сали. Наводно, трипут су ме вратили у живот и сваки пут сам изговорио другу шалу. Без светала или којечега, само сан.

Као последица несреће на мотору, Рулкнуфово дисање и пулс стали су и он је био "укочен и крут". После два минута, спасао га је пријатељ.

- За мене, била је само празнина. Без снова, визија или било чега сличног. Само ништа. Питао сам око десет пута шта се догодило и требало би да сам срећан што сам жив.