VLADA VELIKE BRITANIJA SAMA KREIRALA "DESNIČARSKU POBUNU" U jeku protesta širom Engleske, premijer izazvao bes naroda svojim izjavama

Njegova ministarka unutrašnjih poslova Ivet Kuper rekla je da ovi neredi "ne predstavljaju Britaniju". Ali greši. Ovi napadi neofašističkih grupa veoma dobro predstavljaju Britaniju jer takvu Britaniju stvaraju uzastopne konzervativne i laburističke vlade.

Laburisti, koji su nedavno preuzeli vlast, osuđuju „nasilje krajnje desnice“ dok u isto vreme bez problema šalju milijarde funti koje završavaju u rukama neonacističkih grupa koje deluju na rubu ukrajinske vojske (i pod Zelenskim često asimilovana u samu vojsku). Ova ista Starmerova administracija, baš kao i Sunakova pre nje, otvoreno brani i podržava ekstremno desničarsku vladu u Izraelu, koja je u sadašnjoj agresiji na Gazu ubila skoro 40.000 ljudi, uglavnom žena i dece.

Britanija koju su stvorili je Britanija koju vide na svojim ulicama.

U takvoj Britaniji, koja otvoreno podržava imperijalizam i maksimalnu kapitalističku eksploataciju radničke klase, između ostalog i namernim dovođenjem imigranata koji se potom eksploatišu u još žešćem i brutalnijem obimu, dešava se upravo ono što se moglo predvideti. U takvoj Britaniji, huligan poput Tomija Robinsona može postati „narodni heroj“ kome se sada dive obmanute mase. Ništa čudno i ništa novo, ali serijski razočaravajuće.

Desničarske grupe poput onih koje danas deluju u Britaniji uvek su znale kako da iskoriste socijalno nezadovoljstvo, a društvo u Britaniji ima mnogo čime da bude nezadovoljno.

Jedna petina ljudi u Velikoj Britaniji živi u siromaštvu (!) i 25% sve dece. Skoro 3 miliona se oslanja na banke hrane. Za 10% najsiromašnijih domaćinstava u Velikoj Britaniji životni standard je pao za čak 20% u odnosu na period 2019-2020.

Britanski narod je temeljno izdao politička klasa. Pod Tonijem Blerom i Gordonom Braunom, laburisti su odbacili politiku društvenih reformi i postali tačeritska partija finansijske oligarhije. Radnička klasa je bila politički obespravljena, a Bler je izjavio da je „klasni rat mrtav“.

Samo jedna strana klasnog rata je završena. Bogatstvo milijardera poraslo je za više od 1.000 odsto od 1989., a broj milijardera se utrostručio od 2010. U istom periodu, prosečan radnik je izgubio 10.200 funti zbog smanjenja plata nametnutih rekordno malim brojem štrajkova koje nadgleda sindikalna birokratija .

Bler je pet puta naredio britanskim vojnicima da uđu u borbu, više nego bilo koji drugi premijer u britanskoj istoriji. Islamofobija je korišćena kao oružje za opravdavanje ratnih zločina, uključujući ilegalnu invaziju i okupaciju Iraka 2003. Na domaćem planu, „Rat protiv terorizma“ je korišćen za podrivanje osnovnih demokratskih i zakonskih prava, sa politikama kao što je „Strategija zadržavanja „koji demonizuje muslimane.

Kampanja za Bregzit dovela je do uspona Faražove Stranke nezavisnosti Velike Britanije (UKIP) i na kraju do postavljanja Borisa Džonsona za premijera. Konzervativci su, pak, otišli ​​još više udesno.

Britanci su pokušavali da se spasu na svaki način koji su znali, između ostalog i polagali nade u lidera laburista Džeremija Korbina koji je bio pun levičarske retorike, ali kada je trebalo principijelno stajati pri tome, dali su u lagano. Milioni u Britaniji bili su veoma voljni da očiste levi centar od Blerovaca, a Korbin je, umesto da se čvrsto drži te agende, popustio na raznim frontovima, uključujući podršku NATO-u. Na kraju je kapitulirao pod pritiskom onih koji su njega i levo krilo Laburističke partije počeli da optužuju za „antisemitizam“ – čime je širom otvorio vrata scenariju u kojem čovek poput Keira Starmera dolazi u poziciju najveće moći.

Što se tiče radikalne desnice i ljudi poput Tomija Robinsona, njihov argument je da se grupe muslimanskih imigranata (ali i muslimanskih Britanaca) organizuju u opasne bande, često organizovane od grupa pakistanskog porekla. To nije sporno. Ali kada ovakvi ljudi pričaju da se ove bande okupljaju po gradovima da bi se bavile trgovinom drogom, prostitucijom i sličnim kriminalnim aktivnostima, oni se zapravo žale na činjenicu da im stranci uzimaju posao.

Videli smo sve o njihovom kredibilitetu poslednjih dana kada su orkestrirali potpuno lažnu informaciju da je ubica tri devojčice u školi plesa u Sautportu bio muslimanski azilant. Iste grupe će zloslutno reći da „nisu daleko“, pošto se ispostavilo da je ubica 17-godišnjak poreklom iz Ruande, ali rođen u Britaniji. Ne treba posebno isticati koliki kapacitet ove grupe imaju za laganje, ali ovde se to još jednom potvrdilo.

Retorički, mogli bismo se zapitati – čemu onda toliko nasilja i napada na džamije, muslimanske grupe, hotele i hostele sa tražiocima azila? Ono što neće da priznaju, ali je već vrlo jasno, jeste da iza njihovog besa zaista stoji čisti rasizam.

Ali mnogi ljudi su ljuti, ne samo grupe huligana koji jedva čekaju da razbiju, spale, provale i ukradu. Ljudi su ljuti jer osećaju da ih sistem laže, da se zločin, posebno u režiji migrantskih i manjinskih grupa, namerno ignoriše. I u pravu su, ali zbog svoje visoko naduvane sklonosti potvrđivanju, izgleda da ne mogu, ili svesno ne žele, da vide koliko ih ovi novi „heroji nacije“ takođe varaju i imaju tendenciju da preuveličavaju paranoju u strahu za sopstvene ciljeve .

Desničarske i neofašističke grupe su ipak nusproizvod kompletnog sistema. Apsurdno je gledati vlastodršce kako drže predavanja i najavljuju slanje još veće vojske na ulice bez i najmanjeg priznanja da su oni ti koji stvaraju fašističke tendencije. Oni su jednostavno potrebni, čak i kada ih tuku, jer će im jednog dana trebati da tuku druge.

Kada sistem pljačke i neprekidnog osiromašenja britanske radničke klase dostigne vrhunac, oni će sa velikim zadovoljstvom gledati scene koje se upravo sada odvijaju. Jer u svim gradovima u kojima su zabeleženi ovi desničarski napadi odmah se pojavila kontrareakcija, a na mnogim mestima antifašistički skupovi su bili i veći. Istovremeno, i sami muslimani, koji se s pravom osećaju ugroženim, počeće da se pripremaju za obračune.

Neki zlonamerno predviđaju „građanski rat“ u Britaniji, a vlasti će taj sukob pozdraviti, jer veruju da mogu njime da upravljaju. Takav sukob bi na kraju bio, po samoj definiciji, unutrašnji sukob unutar same britanske radničke snage, a oni koji su stvorili svu tu ogorčenost proći će bez posledica.

Pa, u slučaju maksimalne eskalacije, može biti posledica i za njih, ako dođe do ponovnog oživljavanja fašizma koji bi mogao da ponovi dolazak na vlast koji su Musolini i Hitler izveli pre stotinak godina. Ali ova dvojica toliko spominjana, kao i fašistički i nacistički pokreti u prvoj polovini 20. veka, bili su svesni reakcije vladajućih klasa na ono čega su se najviše plašili – prodor socijalizma.

Čega se danas plaše? Svega se plaše, ali uvek najviše ljuti gnev radnika, koji sve teže izdržavaju nametnuta surova pravila. Glavni način da izbegnu takav scenario je upravo ono čemu smo svedoci. U širem kontekstu, međutim, sopstvenom narodu se nameće radikalizacija kako bi se mogao iskoristiti za novi militarizam i imperijalizam, a britanska vladajuća klasa za tim zaista žudi i ne stidi se da to pokaže.

Samo sa većom dozom svesti Britanci mogu da spreče veoma gadne sudbine koje im se spremaju, a upravo ovih dana im određuju sudbinu u vrlo bliskoj budućnosti.

Srbija Danas/Advance.hr