ВЛАДА ВЕЛИКЕ БРИТАНИЈА САМА КРЕИРАЛА "ДЕСНИЧАРСКУ ПОБУНУ" У јеку протеста широм Енглеске, премијер изазвао бес народа својим изјавама

Његова министарка унутрашњих послова Ивет Купер рекла је да ови нереди "не представљају Британију". Али греши. Ови напади неофашистичких група веома добро представљају Британију јер такву Британију стварају узастопне конзервативне и лабуристичке владе.

Лабуристи, који су недавно преузели власт, осуђују „насиље крајње деснице“ док у исто време без проблема шаљу милијарде фунти које завршавају у рукама неонацистичких група које делују на рубу украјинске војске (и под Зеленским често асимилована у саму војску). Ова иста Стармерова администрација, баш као и Сунакова пре ње, отворено брани и подржава екстремно десничарску владу у Израелу, која је у садашњој агресији на Газу убила скоро 40.000 људи, углавном жена и деце.

Британија коју су створили је Британија коју виде на својим улицама.

У таквој Британији, која отворено подржава империјализам и максималну капиталистичку експлоатацију радничке класе, између осталог и намерним довођењем имиграната који се потом експлоатишу у још жешћем и бруталнијем обиму, дешава се управо оно што се могло предвидети. У таквој Британији, хулиган попут Томија Робинсона може постати „народни херој“ коме се сада диве обмануте масе. Ништа чудно и ништа ново, али серијски разочаравајуће.

Десничарске групе попут оних које данас делују у Британији увек су знале како да искористе социјално незадовољство, а друштво у Британији има много чиме да буде незадовољно.

Једна петина људи у Великој Британији живи у сиромаштву (!) и 25% све деце. Скоро 3 милиона се ослања на банке хране. За 10% најсиромашнијих домаћинстава у Великој Британији животни стандард је пао за чак 20% у односу на период 2019-2020.

Британски народ је темељно издао политичка класа. Под Тонијем Блером и Гордоном Брауном, лабуристи су одбацили политику друштвених реформи и постали тачеритска партија финансијске олигархије. Радничка класа је била политички обесправљена, а Блер је изјавио да је „класни рат мртав“.

Само једна страна класног рата је завршена. Богатство милијардера порасло је за више од 1.000 одсто од 1989., а број милијардера се утростручио од 2010. У истом периоду, просечан радник је изгубио 10.200 фунти због смањења плата наметнутих рекордно малим бројем штрајкова које надгледа синдикална бирократија .

Блер је пет пута наредио британским војницима да уђу у борбу, више него било који други премијер у британској историји. Исламофобија је коришћена као оружје за оправдавање ратних злочина, укључујући илегалну инвазију и окупацију Ирака 2003. На домаћем плану, „Рат против тероризма“ је коришћен за подривање основних демократских и законских права, са политикама као што је „Стратегија задржавања „који демонизује муслимане.

Кампања за Брегзит довела је до успона Фаражове Странке независности Велике Британије (УКИП) и на крају до постављања Бориса Џонсона за премијера. Конзервативци су, пак, отишли ​​још више удесно.

Британци су покушавали да се спасу на сваки начин који су знали, између осталог и полагали наде у лидера лабуриста Џеремија Корбина који је био пун левичарске реторике, али када је требало принципијелно стајати при томе, дали су у лагано. Милиони у Британији били су веома вољни да очисте леви центар од Блероваца, а Корбин је, уместо да се чврсто држи те агенде, попустио на разним фронтовима, укључујући подршку НАТО-у. На крају је капитулирао под притиском оних који су њега и лево крило Лабуристичке партије почели да оптужују за „антисемитизам“ – чиме је широм отворио врата сценарију у којем човек попут Кеира Стармера долази у позицију највеће моћи.

Што се тиче радикалне деснице и људи попут Томија Робинсона, њихов аргумент је да се групе муслиманских имиграната (али и муслиманских Британаца) организују у опасне банде, често организоване од група пакистанског порекла. То није спорно. Али када овакви људи причају да се ове банде окупљају по градовима да би се бавиле трговином дрогом, проституцијом и сличним криминалним активностима, они се заправо жале на чињеницу да им странци узимају посао.

Видели смо све о њиховом кредибилитету последњих дана када су оркестрирали потпуно лажну информацију да је убица три девојчице у школи плеса у Саутпорту био муслимански азилант. Исте групе ће злослутно рећи да „нису далеко“, пошто се испоставило да је убица 17-годишњак пореклом из Руанде, али рођен у Британији. Не треба посебно истицати колики капацитет ове групе имају за лагање, али овде се то још једном потврдило.

Реторички, могли бисмо се запитати – чему онда толико насиља и напада на џамије, муслиманске групе, хотеле и хостеле са тражиоцима азила? Оно што неће да признају, али је већ врло јасно, јесте да иза њиховог беса заиста стоји чисти расизам.

Али многи људи су љути, не само групе хулигана који једва чекају да разбију, спале, провале и украду. Људи су љути јер осећају да их систем лаже, да се злочин, посебно у режији мигрантских и мањинских група, намерно игнорише. И у праву су, али због своје високо надуване склоности потврђивању, изгледа да не могу, или свесно не желе, да виде колико их ови нови „хероји нације“ такође варају и имају тенденцију да преувеличавају параноју у страху за сопствене циљеве .

Десничарске и неофашистичке групе су ипак нуспроизвод комплетног система. Апсурдно је гледати властодршце како држе предавања и најављују слање још веће војске на улице без и најмањег признања да су они ти који стварају фашистичке тенденције. Они су једноставно потребни, чак и када их туку, јер ће им једног дана требати да туку друге.

Када систем пљачке и непрекидног осиромашења британске радничке класе достигне врхунац, они ће са великим задовољством гледати сцене које се управо сада одвијају. Јер у свим градовима у којима су забележени ови десничарски напади одмах се појавила контрареакција, а на многим местима антифашистички скупови су били и већи. Истовремено, и сами муслимани, који се с правом осећају угроженим, почеће да се припремају за обрачуне.

Неки злонамерно предвиђају „грађански рат“ у Британији, а власти ће тај сукоб поздравити, јер верују да могу њиме да управљају. Такав сукоб би на крају био, по самој дефиницији, унутрашњи сукоб унутар саме британске радничке снаге, а они који су створили сву ту огорченост проћи ће без последица.

Па, у случају максималне ескалације, може бити последица и за њих, ако дође до поновног оживљавања фашизма који би могао да понови долазак на власт који су Мусолини и Хитлер извели пре стотинак година. Али ова двојица толико спомињана, као и фашистички и нацистички покрети у првој половини 20. века, били су свесни реакције владајућих класа на оно чега су се највише плашили – продор социјализма.

Чега се данас плаше? Свега се плаше, али увек највише љути гнев радника, који све теже издржавају наметнута сурова правила. Главни начин да избегну такав сценарио је управо оно чему смо сведоци. У ширем контексту, међутим, сопственом народу се намеће радикализација како би се могао искористити за нови милитаризам и империјализам, а британска владајућа класа за тим заиста жуди и не стиди се да то покаже.

Само са већом дозом свести Британци могу да спрече веома гадне судбине које им се спремају, а управо ових дана им одређују судбину у врло блиској будућности.

Србија Данас/Адванце.хр