NIJE MENE DUŠO UBILO: Dima je snimio kafanski dragulj 90ih! "Rastu mi rogovi kad me pitaju zašto više ne pevam!"
Pesma koja se sluša već skoro četvrt veka!
Kolevka evropske civilizacije jeste Grčka, pa ta zemlja zauzima posebno mesto u srcima svih koji drže do istorije i kulture, a izučavanje grčkih bogova, od Zevsa do Teodorosa Zagorakisa, vekovima je omiljena zabava mnogih. Srpska kafana ne bi bila institucija kakva jeste da ne objedinjuje u sebi ličnosti različite prošlosti, zvanja, karaktera, ali i porekla. Kada govorimo o helenskoj mitologiji u srpskoj kafanskoj tradiciji, ona počinje i završava se jednim imenom, prezimenom i nadimkom - Goran Dimitrijadis Dima.
Pominjemo reč mit jer je to možda dobar način da se opiše slučaj pevača koga i posle četvrt veka šira javnost poznaje po jednoj jedinoj pesmi. Snimljen još daleke 1994. godine, mega hit nad hitovima, “Nije mene dušo ubilo” živi, vrti se, sluša i izvodi, čini se, nesmanjenim intenzitetom i dan danas, i neizostavna je lekcija u “Kafanskoj lektiri” za svakog ko počne da se upoznaje sa njenim nesagledivim nasleđem… A kao što i sam Dima reče, "sudbine su naše reke duboke, velike i široke", i u skladu sa ovim stihovima je, čini se, i način na koji je došlo do toga da snimi baš ovu pesmu.
SINANE, HVALA TI, HVALA ZA SVE! Poslednji pozdrav legendi koja nije pevala rečima, već srcem
- Slučajno sam se sreo sa autorom, Predragom Mizićem Mizom. Čim mi je odsvirao tu pesmu, smesta sam je odabrao. Kad sam uradio ploču, stavio sam je na A1 - počinje Dimitrijadis priču sa novinarima portala “Srbija Danas” i smesta ističe da mu je zahvaljujući ovoj legendarnoj numeri još od te ’94, pa do pre dve-tri godine posao cvetao, budući da je maltene neprekidno pevao po raznoraznim veseljima, bez ikakve reklame.
- Mnogi me pitaju: a je l’ vi još radite? Što vas nema? Takav hit ste imali, a ne pevate? Koliko puta sam morao da odgovorim na ta pitanja, počeli su da mi rastu rogovi! Zato sam rešio i da snimim dve nove pesme, koje ćete uskoro moći da čujete, i da se predstavim i u novom svetlu, bez brade, bez duže kose. Mislim da dugujem svojoj publici priliku da vidi da li sam i dalje onaj stari, pravi Dima.
Naš sagovornik objašnjava da nikada nije želeo da snima po svaku cenu. Da neko proda njivu ili neko drugo imanje da bi došao do CD-a za njega je, primera radi, potpuno neshvatljivo jer muziku nikada nije doživljavao kao trgovinu. A da mu nikada prvenstveni cilj nije bio da širi popularnost, već da uživa u muzici onako kako je on doživljava, svedoči i Dimina odluka da na svom sledećem albumu, “Bila si mi sve”, 1996. godine snimi mahom balade.
- Nijedna od njih, naravno, nije mogla da nadmaši “Nije mene dušo ubilo”. To je hendikep za pevača, kada snimi tako veliki hit, posle njega ništa više ne može da prođe. Kao što je Hašim Kučuk Hoki imao “Pijem da je zaboravim”, i posle toga ništa…
Kafanska lektira
U kafani se uživa u dobroj kapljici, ali i u čašici razgovora. A reči nas često vode do velikana koji ostaju velikani i posle gašenja poslednjeg svetla u lokalu. Da li pesmom, ili nekim drugim podvigom, upisali su se u „Kafansku lektiru“, i njihovo ime uvek se poteže kada se za stolom pretresu sve dnevne teme i prvih sedam piva, kad se ostane bez cigareta, i počne da se žali za prohujalim vremenima. Dobro došli u rubriku koja je posvećena njima!
Ipak, pevač nam otkriva da je jedna nesreća dodatno uticala na to da ne razvije svoju diskografsku karijeru kako je možda mogao.
- Dvehiljadite godine mi je izgorela kuća. Skroz – priseća se Dima, u pola glasa, i dodaje da ga je to nesumnjivo povuklo nazad, kada je reč o muzici. – Uložio sam svu snagu i svu volju da ponovo napravim kuću, ali to je trajalo. Na kraju sam napravio dve kuće, svojim poštenim radom. Zato i nisam ulagao u muziku, u pesme.
KONOBAR OTKRIVA: Kada je Šaban Šaulić gost u kafani - zna se KO plaća! To nije njegov posao!
Ipak, iako je paralelno radio i kao taksista, u periodima kada je bilo manje tezgi, Dima je svih ovih godina bio itekako posvećen svirci, samo ne pod reflektorima šire javnost, te mu baš zbog toga smetaju pitanja o tome zašto se više “ne bavi muzikom”. Svirao je i pevao svoj široki repertoar po restoranima, i godinama nije mogao da dođe do daha od posla. Italijanske, grčke, meksičke, ciganske, ruske pesme, nabraja Dima, izvodio je na brojnim svadbama, ispraćajima, rođendanima, neretko kod vrlo uglednih domaćina.
- Radili smo čak i jedan razvod. Žena jednog našeg poznatog sportiste nas je zvala da joj sviramo proslavu razvoda. Bili smo zabezeknuti, ali smo profi odradili i prošlo je u savršenom redu i divnom raspoloženju – priseća se Dima i navodi da je radio, između ostalog, i kao tonac u studiju, da je davao časove mladim pevačima, kao i da je pevao čak i u horu Narodnog pozorišta.
- Imao sam prilike čak i da sviram gitaristima grupe Queen! Spletom okolnosti došli su u restoran hotela u kojem sam ja pevao i svirao. Pitao sam se: Šta ja sad njima da sviram, pa oni su najbolji muzičari na svetu!? Ali krenuo sam, naravno, opušteno, prvo sa nepravilnim ritmovima, jer znam da oni to ne razumeju. Niš, Vranje, Makedonija… Oduševili su se! Svirao sam i čašom na gitari, pa iza leđa, i njima je to bilo neverovatno. “Yeah, man!”, vikali su. Bilo je fenomenalno!
“Nije te sramota?!” Ovako je Dima zaradio prve pare od pevanja
Naš današnji junak potekao je od muzičara iz skadarlijske kafane. Deda mu je imao tamburaški orkestar, a i otac se bavio muzikom.
- Otac je pevao italijanske kancone, i sve živo. Nastupao je čak i sa Cunetom Gojkovićem, ali nikada nije hteo profesionalno da se bavi time. Bio je izuzetno ponosan čovek… Ja sam u mladosti svirao rok, a onda sam prešao na blage narodnjake, starogradsku muziku. I tako, krenem ja na svirku, i kažem ocu da idem da sviram za pare. A on kaže: “Za pare? Kako te nije sramota?! Bože...” Ali kad sam mu doneo brdo zgužvanih novčanica, on me pita: “Šta si radio, jesi krao?” Ja kažem: “Svirao sam. To sam sve zaradio noćas. Mogu da ti nabacim tezgu ako hoćeš!” A on: “Pa nije ti to tako loše”. I moj sin, Stefan, sada svira gitaru i peva. Zovu se Regato bend, i mislim da je prilično nadaren.
- Ja, inače, atmosferu u kafani pravim isto kao i na koncertu. Nije tačno da tu postoji neka velika razlika. Uvek je bitno da priđeš ljudima, da napraviš neki gest, da stvoriš odnos sa publikom. Sa Mirom Škorić sam, recimo, pevao pred 10.000 ljudi, i pevao sam isto kao i za 10 ljudi u kafani. Bitno je da budete šoumen, da ostvarite kontakt sa publikom. Ima fantastičnih muzičara i pevača, koji to nemaju… Sećam se jedne situacije u kojoj sam se našao kada sam išao da pevam u okolini Novog Sada, i mislio da ću moći da koristim isti repertoar sa kojim sam izlazio pred Novosađane. Mi odemo tamo, a ono, ogromni zvučnici, ludilo, gosti hoće Jašara, Sinana… Repertoar za koji ja baš i nisam specijalista, ali, eto, otpevaću… Ja sam gradski pevač, ja nisam klasičan narodnjak. Pevam i to, naravno, ali na neki svoj način… I kolega iz benda mi kaže: “Lele, Dimče, di smo ovo došli?” I, naravno, krenem ja nekako, a sve se mislim: “Radije bih pobegao!” Ali priđem ljudima, pa počnem: “Gde smo, momci, ‘ajmo! Devojke, ne čujem vas, ruke gore!” Pričam, dok ne počnem da pevam. I vidim jednog koji se oraspoložio, pa pravac kod njega, i za koji minut su svi poskakali na stolove! Džumbus! Onda me jedan pita, znaš ti onu pesmu “Proveli smo leto” od Tome! Ja otpevam, i odjednom sam za njih car! Gazda na kraju prezadovoljan, a mi samo mislimo kako ćemo da se izvučemo i odemo (smeh).
I mada su njegove priče o doživljajima iz kafana beskrajno zanimljive, potpuno se pri tom uklapajući u ambijent restorana u kojem ih, uz piće, slušamo, okruženi zelenilom Topčidera, razgovor nas, pre rastanka, neminovno vraća na njegovu muzičku “ličnu kartu” – “Nije mene dušo ubilo”. Nismo mogli a da ga ne pitamo kako mu se dopala verzija Halida Muslimovića.
-Pre svega, moram da napomenem da je Halid pesmu uzeo i izdao, bez pitanja, jer tobože nije znao ko je izvođač. Međutim, vrlo brzo smo to razrešili, u moju korist. Pušta je možda neko na radiju, ali nema je na televiziji, što je najvažnije… Naravno, ja nemam ništa protiv čoveka, on odlično peva, i korektan je kolega. Ali, iskren da budem, on je pesmu otpevao na ijekavici, a ja je ne osećam tako. Otpevao je na svoj način, sa nekim trilerima koje ja ne čujem u ovoj pesmi. Inače, Halid je za mene institucija od pevača, a ja sam u odnosu na njega jedan mali pevačić, koji ima tu jednu jedinu pesmu. I on je opet morao da mi je uzme – kaže Dima.
Podsećamo ga da su je godinama mnogi poznati izvođači, poput Ace Lukasa, Džeja Ramadanovskog, grupe Divlji kesten i mnogih drugih, izvodili uživo, a o takmičarima “Pinkovih Zvezda” i “Zvezda Granda” da i ne govorimo, ali da niko nije mogao da priđe ni blizu njegovoj osobenoj i moćnoj interpretaciji, naročito kada je reč o refrenu, koji iz Diminog grla gruva kao iz topa, i okida najtananije žice u srcima kafanskih sladokusaca.
- Drago mi je da pesma živi i da je svi pevaju – priznaje on, ali ističe da ga je tokom prethodnih dvadeset i kusur godina samo jedan jedini čovek oduševio svojim izvođenjem.
- Bio je to Slavko Banjac! On ju je otpevao fenomenalno. I bolje od mene! Kada sam mu to rekao, mislio je da se sprdam s njim, ali to je istina!
Kao i obično, skromniji nego što bi trebalo, ali više nego dovoljno samopouzdan, Dima je u toku celog intervjua na svoju karijeru gledao sa blagim smeškom zadovoljstva. To je čovek koji nikada nije prodao sebe i svoj dar, čovek koji je igrao po svom umetničkom kodeksu, a ne po estradnim pravilima, a ipak uspeo da sebe upiše u istoriju domaće muzike. Njegov put je primer nekim mladim pevačima koji bi za tri minuta na televiziji prodali intimu, obraz, dostojanstvo, familiju, umesto da se ovim poslom bave na jedini način koji je ispravan i nikad izlizan iako možda tako zvuči, naravno - iz ljubavi. Zato je Dimina storija prepuna lepote i tankih niti protkanih kroz hiljade noći u kojima je donosio sreću i sebi i drugima. I kao što rekosmo, zato je Goran Dimitrijadis mit i pre svega - bogat čovek.
