KAD DEČIJI SAN POSTANE STVARNOST: Jožef je čovek velikog SRCA i drugar SVIH ŽIVOTINJA (FOTO)

Jedan od najboljih načina da u ovim letnjim danima provedete svoje slobodno vreme je poseta beogradskom "Vrtu dobre nade" čiji će bogat i sadržajni program podjednako edukovati i zabaviti vas i vaše najbliže.

Šetnju Zoološkim vrtom ekipi redakcije portala "Srbija Danas" upotpunio je veterinar Jožef Ezveđ, koji je sa nama podelio zanimljivosti svakodnevnih aktivnosti životinja koje su ovog toplog dana izašle iz svojih kućica i zimskih staništa.

Dok smo se pripremali za intervju nismo ni slutili da će nas sačekati gospodin i da će biti dovoljan jedan pogled da shvatimo sa koliko posvećenosti i ljubavi pristupa svom poslu. Iako je u srednjim godina, ima srce Amazona, topao pogled, usta puna ljubavi prema životinjama,  a "stajling" pravog istraživača džungle - sa sve šeširom.

Svakog dana Jozef obiđe kompletan zoološki vrt i sa punom pažnjom i gotovo jednakom ljubavlju prilazi svakoj životinji. Na pitanje kad se rodila ljubav prema životinjama i veterini ovaj čovek velikog srca imao je spreman odgovor.

- Verujte mi na reč, ja sam najsrećniji čovek na svetu. Svakodnevno se zahvaljujem što su se sve moje želje ostvarile. Još kao mali dečak, znao sam da ću biti veterinar i to divljih životinja - započinje priču Joška. - Sećam se, bila je to prva godina studija, spremio sam se za razgovor sa tadašnjim direktorom Zoo vrta i rekao sam mu: "Znate, ja ću biti veterinar ovog vrta jednog dana". On se nasmejao, verovatno misleći da pričam, takoreći gluposti, ali moja želja je bila ogromna, a cilj jasan i pogledajte me danas. Stojim gde sam oduvek i želeo.

Jozef je poreklom iz Subotice, a život ga je vodio po celoj Evropi.

- Odmah po završetku studija počeo sam karijeru na Paliću. Potom sam otišao na kratko u Beograd, pa se uputio u inostranstvo da "kradem" zanat. Bio sam u Beču, Pragu, Štutgartu, Budimpešti... Na kraju sam se vratio tamo gde mi je najlepše - kaže doktor Ezveđ.

Svakoj životinji, kako nam je objasnio, obraća se određenim nadimkom i lepom rečju.

- Moram vam priznati, mojim životinjskim prijateljima pričam blesave stvari: "Dušo moja, ljubavi, najlepša moja..." A one kao da osećaju i zamere mi ukoliko im se ne obratim takvim rečima, pa je i meni ušlo u naviku, a i svima je lepo. Topla reč prija svakom živom biću. Mada, moram da naglasim, ipak najviše vole keks - kroz osmeh kaže veterinar.

Zima je bila hladna, a osim fokama i belim medvedima nikome nije prijala. Naročito je bilo teško kengurici Žozefini jer njoj su topli vremenski uslovi neophodni, kako je inače stalno u njenoj postojbini Australiji, a sad je još tu i mladunče kojem zima nikako ne bi odgovarala. Žozefina, ili od milja Kukica, potiče od Valabi vrste kengura, ali je navikla na ljudski kontakt.

U kavezu sa kengurima imali smo priliku da vidimo kenguricu, inače veterinarovu miljenicu, koju je odgajio u svom domu, nakon što ju je majka kao bebu odbacila. Kengurica je u kući veterinara provela prvih šest meseci života, sve dok nije stasala za samostalni život među ostalim kengurima.

Posebno je bilo interesantno to što smo imali priliku da vidimo bebu u Žozefininoj torbi. Graviditet kod kengura traje mesec dana, dok se beba u torbi majke razvija od pet do šest meseci. Iako je njihovo prirodno stanište Južna i Istočna Australija, kenguri odlično reaguju na beogradske posetioce.

- Priskočio sam u pomoć, što je bilo veoma naporno, jer je morala da jede svaka dva sata. Hranio sam je pipetom. Stavljao bih je na svoje grudi ne bi li čula moje otkucaja srca i tako se smiri. Nisam mogao ni sa čim drugim da se bavim. Svuda je išla sa mnom, ali hvala bogu, trud se isplatio. Često su nam prilazili ljudi na ulici, pogotovo žene. Milion pitanja sam dobijao, a najčešće odakle mi kengur u rukama - kroz osmeh objašnjava Ezveđ.

Žozefina se sada rado druži sa ljudima, ali ima i svoju porodicu. Ona je "majka troje dece", a njeno najmlađe mladunče staro je samo šest meseci i uskoro treba da izađe iz majčine torbe.

- Mali kenguri prvi put izađu iz majčine trobe sa pet ili šest meseci i to se naziva počasni krug. Tada ponešto pregrizu i vrate se nazad u zaklon majčine torbe, a posle toga, sve više vremena provode vani - objašnjava Joška.

Žozefina tople dane provodi sunčajući se, a pošto je sunce sada jako, kaže Joška, ona to maksimalno koristi.

Kada nije raspoložena, on joj da njene omiljene poslastice, orahe, lešnike i zelene listove, a kada ni to ne pomaže, onda je najbolje - ostaviti je na miru. 

Iako u beogradskom Zoo vrtu ima drugih i egzotičnijih životinja, prema Joškinoj priči, kengurica Žozefina, rakunice Mirka i Živka imaju najzanimljivije životne priče.

Na drugom kraju Zoološkog vrta, žive upravo te dve sestre rakunice, Mirka i Živka, a one dele Žozefininu sudbinu.

Njih je takođe majka odbacila, što se, kaže Joška, često dešava kada rakunica zatrudni mlada. I njih je Joška odneo kući, a tamo su, kaže, mesecima "pravile dar mar".

- Oni su jako zainteresovani za sve i često mi se dešavalo da u kući zateknem prazne fioke, ili da se Mirka zavuče ispod sudopera i provodi vreme u šerpama - rekao je veterinar.

I one su, uprkos majčinom odbacivanju, uspele da prežive uz Joškinu pomoć i sada svakoga dana mame osmehe na lica posetilaca Vrta dobre nade. One su u prirodi svaštojedi, vole i voće i povrće, ali i meso, račiće, žabe, školjke i insekte. U Zoo vrtu, ipak, češće jedu voće i povrće.

Ko Zoološki vrt poseti tokom dana i popodneva, uglavnom će ih zateći kako dremaju u svom panju, jer to su, kako kaže Jozef, polunoćne životinje najveselije u ranu zoru ili tokom noći.

Ipak, sve ovo su posebni slučajevi, istakao je Joška i naglasio da ne treba zaboraviti da to nisu kućni ljubimci, već divlje životinje sa kojima posetioci Zoo vrta ne bi trebalo da pokušavaju da uspostave kontakt.

Beogradski američki bizon, od milošte nazvan Ivan, jer je rođen na Ivandan, zaštićena je vrsta.

Dolaskom kolonista u Ameriku, počelo je istrebljenje ove životinjske vrste. Danas u Poljskoj postoji rezervat, koji neguje Evropske bizone kao zasebnu porodicu bizona, ističe doktor Ezveđ.

Pažnju nam je privukao i veseli Bert, sedmogodišnji morski lav, ljubitelj haringi i skuše. On je u Zoo vrt stigao iz Južne Afrike. Temperatura vode u bazenu u kojem stanuje se neprestano kontroliše, tako da uvek bude približna temperaturi vode Atlanskog okeana, koja varira u zavisnosti od godišnjeg doba i iznosi od šest do 13° C.

Doktor Ezveđ nas je odveo i do nilskih konja, Nikole i Julke, koji su prošle godine dobili bebu.

Prosečna težina nilskog konja iznosi dve i po tone, dnevno pojedu 50 kilograma sena i još toliko kilograma svežeg voća i povrća.

U Zoo vrt, kaže doktor Ezveđ, svi su dobrodošli da vide neobične životinje, ali i da ponešto nauče. Ipak, jako je važno da poštuju "kućni red", a posebno da ne hrane životinje, jer svaka od njih ima svoju posebnu ishranu koja im pomaže da ostanu zdrave i vitalne.