КАД ДЕЧИЈИ САН ПОСТАНЕ СТВАРНОСТ: Јожеф је човек великог СРЦА и другар СВИХ ЖИВОТИЊА (ФОТО)

Један од најбољих начина да у овим летњим данима проведете своје слободно време је посета београдском "Врту добре наде" чији ће богат и садржајни програм подједнако едуковати и забавити вас и ваше најближе.

Шетњу Зоолошким вртом екипи редакције портала "Србија Данас" употпунио је ветеринар Јожеф Езвеђ, који је са нама поделио занимљивости свакодневних активности животиња које су овог топлог дана изашле из својих кућица и зимских станишта.

Док смо се припремали за интервју нисмо ни слутили да ће нас сачекати господин и да ће бити довољан један поглед да схватимо са колико посвећености и љубави приступа свом послу. Иако је у средњим година, има срце Амазона, топао поглед, уста пуна љубави према животињама,  а "стајлинг" правог истраживача џунгле - са све шеширом.

Сваког дана Јозеф обиђе комплетан зоолошки врт и са пуном пажњом и готово једнаком љубављу прилази свакој животињи. На питање кад се родила љубав према животињама и ветерини овај човек великог срца имао је спреман одговор.

- Верујте ми на реч, ја сам најсрећнији човек на свету. Свакодневно се захваљујем што су се све моје жеље оствариле. Још као мали дечак, знао сам да ћу бити ветеринар и то дивљих животиња - започиње причу Јошка. - Сећам се, била је то прва година студија, спремио сам се за разговор са тадашњим директором Зоо врта и рекао сам му: "Знате, ја ћу бити ветеринар овог врта једног дана". Он се насмејао, вероватно мислећи да причам, такорећи глупости, али моја жеља је била огромна, а циљ јасан и погледајте ме данас. Стојим где сам одувек и желео.

Јозеф је пореклом из Суботице, а живот га је водио по целој Европи.

- Одмах по завршетку студија почео сам каријеру на Палићу. Потом сам отишао на кратко у Београд, па се упутио у иностранство да "крадем" занат. Био сам у Бечу, Прагу, Штутгарту, Будимпешти... На крају сам се вратио тамо где ми је најлепше - каже доктор Езвеђ.

Свакој животињи, како нам је објаснио, обраћа се одређеним надимком и лепом речју.

- Морам вам признати, мојим животињским пријатељима причам блесаве ствари: "Душо моја, љубави, најлепша моја..." А оне као да осећају и замере ми уколико им се не обратим таквим речима, па је и мени ушло у навику, а и свима је лепо. Топла реч прија сваком живом бићу. Мада, морам да нагласим, ипак највише воле кекс - кроз осмех каже ветеринар.

Зима је била хладна, а осим фокама и белим медведима никоме није пријала. Нарочито је било тешко кенгурици Жозефини јер њој су топли временски услови неопходни, како је иначе стално у њеној постојбини Аустралији, а сад је још ту и младунче којем зима никако не би одговарала. Жозефина, или од миља Кукица, потиче од Валаби врсте кенгура, али је навикла на људски контакт.

У кавезу са кенгурима имали смо прилику да видимо кенгурицу, иначе ветеринарову миљеницу, коју је одгајио у свом дому, након што ју је мајка као бебу одбацила. Кенгурица је у кући ветеринара провела првих шест месеци живота, све док није стасала за самостални живот међу осталим кенгурима.

Посебно је било интересантно то што смо имали прилику да видимо бебу у Жозефининој торби. Гравидитет код кенгура траје месец дана, док се беба у торби мајке развија од пет до шест месеци. Иако је њихово природно станиште Јужна и Источна Аустралија, кенгури одлично реагују на београдске посетиоце.

- Прискочио сам у помоћ, што је било веома напорно, јер је морала да једе свака два сата. Хранио сам је пипетом. Стављао бих је на своје груди не би ли чула моје откуцаја срца и тако се смири. Нисам могао ни са чим другим да се бавим. Свуда је ишла са мном, али хвала богу, труд се исплатио. Често су нам прилазили људи на улици, поготово жене. Милион питања сам добијао, а најчешће одакле ми кенгур у рукама - кроз осмех објашњава Езвеђ.

Жозефина се сада радо дружи са људима, али има и своју породицу. Она је "мајка троје деце", а њено најмлађе младунче старо је само шест месеци и ускоро треба да изађе из мајчине торбе.

- Мали кенгури први пут изађу из мајчине тробе са пет или шест месеци и то се назива почасни круг. Тада понешто прегризу и врате се назад у заклон мајчине торбе, а после тога, све више времена проводе вани - објашњава Јошка.

Жозефина топле дане проводи сунчајући се, а пошто је сунце сада јако, каже Јошка, она то максимално користи.

Када није расположена, он јој да њене омиљене посластице, орахе, лешнике и зелене листове, а када ни то не помаже, онда је најбоље - оставити је на миру. 

Иако у београдском Зоо врту има других и егзотичнијих животиња, према Јошкиној причи, кенгурица Жозефина, ракунице Мирка и Живка имају најзанимљивије животне приче.

На другом крају Зоолошког врта, живе управо те две сестре ракунице, Мирка и Живка, а оне деле Жозефинину судбину.

Њих је такође мајка одбацила, што се, каже Јошка, често дешава када ракуница затрудни млада. И њих је Јошка однео кући, а тамо су, каже, месецима "правиле дар мар".

- Они су јако заинтересовани за све и често ми се дешавало да у кући затекнем празне фиоке, или да се Мирка завуче испод судопера и проводи време у шерпама - рекао је ветеринар.

И оне су, упркос мајчином одбацивању, успеле да преживе уз Јошкину помоћ и сада свакога дана маме осмехе на лица посетилаца Врта добре наде. Оне су у природи сваштоједи, воле и воће и поврће, али и месо, рачиће, жабе, шкољке и инсекте. У Зоо врту, ипак, чешће једу воће и поврће.

Ко Зоолошки врт посети током дана и поподнева, углавном ће их затећи како дремају у свом пању, јер то су, како каже Јозеф, полуноћне животиње највеселије у рану зору или током ноћи.

Ипак, све ово су посебни случајеви, истакао је Јошка и нагласио да не треба заборавити да то нису кућни љубимци, већ дивље животиње са којима посетиоци Зоо врта не би требало да покушавају да успоставе контакт.

Београдски амерички бизон, од милоште назван Иван, јер је рођен на Ивандан, заштићена је врста.

Доласком колониста у Америку, почело је истребљење ове животињске врсте. Данас у Пољској постоји резерват, који негује Европске бизоне као засебну породицу бизона, истиче доктор Езвеђ.

Пажњу нам је привукао и весели Берт, седмогодишњи морски лав, љубитељ харинги и скуше. Он је у Зоо врт стигао из Јужне Африке. Температура воде у базену у којем станује се непрестано контролише, тако да увек буде приближна температури воде Атланског океана, која варира у зависности од годишњег доба и износи од шест до 13° Ц.

Доктор Езвеђ нас је одвео и до нилских коња, Николе и Јулке, који су прошле године добили бебу.

Просечна тежина нилског коња износи две и по тоне, дневно поједу 50 килограма сена и још толико килограма свежег воћа и поврћа.

У Зоо врт, каже доктор Езвеђ, сви су добродошли да виде необичне животиње, али и да понешто науче. Ипак, јако је важно да поштују "кућни ред", а посебно да не хране животиње, јер свака од њих има своју посебну исхрану која им помаже да остану здраве и виталне.