NA KAFI SA ŠALTERUŠOM: Gordana M. otkriva kako izaći na kraj sa njihovom sortom

Na brdovitom Balkanu postoji sasvim posebna sorta ljudi. Sorta sa kojom su se svi barem jednom u životu susreli, ona sorta bez koje ne možemo, a koju bismo najradije zaobišli za sva vremena. Reč je o sorti ljudi u narodu poznatih kao - šalteruše.

Šalteruše su one, uglavnom žene, koje rade na šalterima raznih institucija. Nije važno da li je to banka, opština, kancelarija matičara, PIO ili nešto četvrto, da biste bili šalteruša važno je da vam je radno mesto iza pulta, za nekim računarom iz 1985. godine i da vas štiti staklo sa jednom većom ili nekoliko manjih rupa kroz koje obični smrtnici uglavnom galame da će vas udaviti ako im zatražite još jedan papir.

U opisu posla jedne prosečne šalteruše stoji da tokom osmočasovnog radnog vremena mora počupati obe obrve, nalakirati u proseku 8,6 noktiju, biti neljubazna prema najmanje 12 klijenata, pola radnog vremena na šalteru držati natpis "pauza" i dobar dan govoriti samo u posebnim prilikama. Većina njih svoj posao obavlja krajnje korektno, postoji mali broj onih koje se u tome ne snalaze najbolje jer im kućni odgoj ne dozvoljava, ali to su obično naivne početnice koje s vremenom nauče kako se to bude prava šalteruša.

Sa jednom iskusnom šalterušom, Gordanom M. pričali smo o njenom dugogodišnjem radu na šalteru.

Na naše dobar dan prekorno nas je pogledala preko naočara i pitala nas šta nam treba uz napomenu da to ne ide baš tako lako. Na naše objašnjenje da nismo došli po neki papir već samo da želimo da porazgovaramo o šalterisanju, brzo je pristavila kafu u plavom plastičnom kuhalu, izvukla napolitanke iz ormarića u kome se nalazila pozamašna količina bombonjera i čokolada, i započela priču.

- Ljudi misle da je jednostavno biti šalteruša, misle da je nama prirodno biti namrgođen osam sati dnevno. To uopšte nije tačno. Da bi se dostigao nivo one prave nadrkane šalteruše potrebno je mnogo rada i truda. Postoje one retke koje su za to stvorene, imaju urođen talenat, a mi ostale zaista moramo da se trudimo, kaže Gordana.

Šta najteže podnosite u vašem poslu?

- Najteže je izaći na kraj s ljudima koji na šalter dođu potpuno nepripremljeni i očekuju da im mi pored svih svojih problema još objašnjavamo koji im tačno papir treba u koje svrhe. Zaista smatram da to nije u redu, osnovna kultura je da se pre dolaska na šalter ljudi edukuju, pročitaju neke zakone i knjige pa tek onda dođu po rodni list, državljanstvo ili nedobog prijavu boravka, upozorava šalteruša.

Postoji li segment vašeg posla u kome posebno uživate?

- Naravno da postoji. Postoje situacije koje svakoj pravoj šalteruši izmame osmeh na lice i razbiju onu strogu krinku koju moramo imati na licu tokom celog dana. Možda je to neprofesionalno, ali tako je. To su uglavnom poslovi sa povratnicima, mi tako zovemo ljude koji dođu nekoliko puta u toku dana jer uvijek zaborave neki papir, taksu ili overu. Rad sa takvim ljudima je poseban, jer oni zrače nekom neverovatnom nervozom, a iz očiju im isijava neobičan bes. Rad sa njima je ono što ispunjava svaku šalterušu, a događaj koji je poseban kako nama tako i verujem klijentima jeste kada im nakon nekoliko sati čekanja i vraćanja, pre nego zatraže taj posledni papir pred nos stavimo natpis "PAUZA" ili" ŠALTER NE RADI”.

Zaustili smo da postavimo još koje pitanje, ali Gordana nam je jasno stavila do znanja da nema vremena više za naše zapitkivanja i gubljenje vremena na nas, kad postoji još toliko ljudi čiji dan treba pokvariti. Napolitanke i kafu nismo dobili.