НА КАФИ СА ШАЛТЕРУШОМ: Гордана М. открива како изаћи на крај са њиховом сортом

На брдовитом Балкану постоји сасвим посебна сорта људи. Сорта са којом су се сви барем једном у животу сусрели, она сорта без које не можемо, а коју бисмо најрадије заобишли за сва времена. Реч је о сорти људи у народу познатих као - шалтеруше.

Шалтеруше су оне, углавном жене, које раде на шалтерима разних институција. Није важно да ли је то банка, општина, канцеларија матичара, ПИО или нешто четврто, да бисте били шалтеруша важно је да вам је радно место иза пулта, за неким рачунаром из 1985. године и да вас штити стакло са једном већом или неколико мањих рупа кроз које обични смртници углавном галаме да ће вас удавити ако им затражите још један папир.

У опису посла једне просечне шалтеруше стоји да током осмочасовног радног времена мора почупати обе обрве, налакирати у просеку 8,6 ноктију, бити нељубазна према најмање 12 клијената, пола радног времена на шалтеру држати натпис "пауза" и добар дан говорити само у посебним приликама. Већина њих свој посао обавља крајње коректно, постоји мали број оних које се у томе не сналазе најбоље јер им кућни одгој не дозвољава, али то су обично наивне почетнице које с временом науче како се то буде права шалтеруша.

Са једном искусном шалтерушом, Горданом М. причали смо о њеном дугогодишњем раду на шалтеру.

На наше добар дан прекорно нас је погледала преко наочара и питала нас шта нам треба уз напомену да то не иде баш тако лако. На наше објашњење да нисмо дошли по неки папир већ само да желимо да поразговарамо о шалтерисању, брзо је приставила кафу у плавом пластичном кухалу, извукла наполитанке из ормарића у коме се налазила позамашна количина бомбоњера и чоколада, и започела причу.

- Људи мисле да је једноставно бити шалтеруша, мисле да је нама природно бити намргођен осам сати дневно. То уопште није тачно. Да би се достигао ниво оне праве надркане шалтеруше потребно је много рада и труда. Постоје оне ретке које су за то створене, имају урођен таленат, а ми остале заиста морамо да се трудимо, каже Гордана.

Шта најтеже подносите у вашем послу?

- Најтеже је изаћи на крај с људима који на шалтер дођу потпуно неприпремљени и очекују да им ми поред свих својих проблема још објашњавамо који им тачно папир треба у које сврхе. Заиста сматрам да то није у реду, основна култура је да се пре доласка на шалтер људи едукују, прочитају неке законе и књиге па тек онда дођу по родни лист, држављанство или недобог пријаву боравка, упозорава шалтеруша.

Постоји ли сегмент вашег посла у коме посебно уживате?

- Наравно да постоји. Постоје ситуације које свакој правој шалтеруши измаме осмех на лице и разбију ону строгу кринку коју морамо имати на лицу током целог дана. Можда је то непрофесионално, али тако је. То су углавном послови са повратницима, ми тако зовемо људе који дођу неколико пута у току дана јер увијек забораве неки папир, таксу или оверу. Рад са таквим људима је посебан, јер они зраче неком невероватном нервозом, а из очију им исијава необичан бес. Рад са њима је оно што испуњава сваку шалтерушу, а догађај који је посебан како нама тако и верујем клијентима јесте када им након неколико сати чекања и враћања, пре него затраже тај последни папир пред нос ставимо натпис "ПАУЗА" или" ШАЛТЕР НЕ РАДИ”.

Заустили смо да поставимо још које питање, али Гордана нам је јасно ставила до знања да нема времена више за наше запиткивања и губљење времена на нас, кад постоји још толико људи чији дан треба покварити. Наполитанке и кафу нисмо добили.