"NA SAHRANU Jelene Petrović došlo pola Šumadije" - iako je bila odgovorna za ubistvo, narod joj odao počast

Jelena Petrović, supruga vožda Karađorđa, opisana je kao skromna, povučena i vrlo vredna žena, a njena gostoljubivost je postala i deo epske tradicije. Ipak, imala je tužan i težak život. Rođena pod turskom upravom, najlepše bračne godine je provela odvojena od muža koji je vojevao bojeve u Prvom srpskom ustanku, a nakon sloma i kasnije ubistva supruga, provela je u izbeglištvu u južnim predelima Austrougarske. 

Tek joj je pred kraj života omogućeno da se vrati u svoju domovinu, a kada je umrla, kako se pislao, pola Šumadije joj je došlo na sahranu u Topolu. Sahranu po državnim počastima organizovala je kneginja Ljubica, kojoj je bila venčana kuma kada se udavala za kneza Miloša Obrenovića, koja je paradoksalno nekoliko decenija ranije, naredio ubistvo njenog supruga.   

Karađorđe je ukrao pred brak

Jelena, devojačko prrzime Jovanović, rodila se u selu Masloševo. Otac joj je bio jasenički obor-knez Nikola Jovanović. Rano je ostala bez majke, a kasnije su joj otac i dva brata poginuli kao hajduci tako da je živela kod tetke Bisenije u selu Jagnjilu. Njena porodica je bila bogatija od Petrovića. Iako se materijalno stanje Petrovića popravilo u vreme kada je Đorđe stasao za ženidbu, prosidba je bila odbijena i to vrlo verovatno zbog porodičnog siromaštva.

Ono što nije mogao da ostvari načinom koji su običaji propisivali, Đorđe je ostvario otmicom. Pošto je već stekao iskustvo u hajdukovanju, on je ugrabio Jelenu iz Jagnjila  i odveo doma, kad je jednom došla s kotlovima na vodu. To se moglo dogoditi u rasponu od jeseni 1785. do proleća 1786. godine.,

Izbegla napastvovanje

Jedan od vrlo čestih vidova nasilja turske vlasti bilo je silovanje žena i insistiranje na pravu prve bračne noći. Takva sudbina je mogla da zadesi i Jelenu. Na osnovu zabeleške Vuka Karadžića znamo da je čitluk-sahibija Mula Husein poslao Đorđa da mu kupi jarčeve. Koristeći njegovo odsustvo došao mu je u kuću, i obratio se njgovoj majci Marici sa rečima:

"E, Marice! Ti se sačuva od mene i ćerke sačuva, ali snaju nećeš sačuvati". Potom joj je pružio jedan dukat sa jezivim rečima: "Na, uzmi to, pa Jelena doveče da spava sa mnom".

Marica Petrović je odgovorila Turčina od dolaska te večeri, po predanju rečima:

– Sačekaj da devojka prvo „omiriše svoje”, pa onda „tuđe cveće”.

Karađorđe saznavši šta se dešavalo u toku njegovog odsutstva ugrabio je pušku da ubije Mula Huseina, ali ga je majka Marica odgovorila od toga „jer bi to samo porodici donelo ropstvo i propast” i ubedila da se čitava porodica skloni u Hazburšku monarhiju „pre nego što se zlo desi”.

Bekstvo Petrovića u Srem dogodilo se nedugo posle Uskrsa 1786. godine. Mula Husein je poslao poteru za beguncima u kojoj je učestvovao i stari svat sa Karađorđeve i jelenine svadbe, izvesni Mijat iz Ivanče koji se trudio da tražeći ih, ustvari zametne tragove progonjenih.

Tokom noćenja nadomak Beograda, pre samog ilegalnog prelaska granice, Karađorđev otac Petar je počeo da se premišlja, hteo da se vrati kući i u trenucima malodušnosti čak pretio da će „zbeg odati Turcima”. Maja Marica je tada zaklela sina Đorđa da ubije oca. Telo nesrećnog oca koga je sin „oborio iz puške” sahranjeno je u jednom potoku i mnogo docnije obeleženo jednim kamenom.

Noseći sa sobom teret oceubistva porodica je prešla u Srem na posed manastira Krušedol gde je Jelena sa svekrvom Maricom muzla manastirsku stoku dok je muž Đorđe bio manastirski šumar.

Naredila ubistvo Karađorđeve milosnice 

Kao i mnoge druge ustaničke starešine, ni Karađorđe nije bio veran svojoj ženi. Poznata je njegova vanbračna afera sa jednom devojkom, koju je nakon oslobođenja Beograda izvukao iz haremna i zadržao za sebe. Ta žena je bila Marija iz Brusnice, mesta blizu Gornjeg Milanovca, koja je neposredno pre ustanka odvedena u turski harem u Beogradu. Da bi sakrio ovu vezu od supruge Jelene, Karađorđe je Mariju prerušio u mušku odeću, uključio je u svoje bećare i svuda je vodio sa sobom, javno je nazivajući Marjan. 

Kada je Jelena saznala za tu aferu, naložila je budućem vojvodi Pavlu Cukiću da ubije nesrećnu Mariju sredinom 1808. godine, što je on i učinio za dobru svotu novca. Karađorđe je oplakao Mariju, ali je Cukiću oprostio na molbu svoje žene i rođaka.

Težak život u izbeglištvu

Karađorđe je 1817. godine ubijen iz političkih razloga, a njegovu smrt je naredio Miloš Obrenović iako su bili venčani kumovi. Nakon muževljeve smrti, Jelena je izgubila pravo na njegovu penziju i živela je od milostinje i prodaje ili rasprodaje pokućstva. Iako su je Rusi pritiskali da se sa decom preseli u Novomirgorod, tome je odolevala.

Pisala je knezu Milošu Obrenoviću, oslovljavajući ga sa „Svetleši Knjaže i Visokopočitajni kumo,” i tražila dozvolu da se vrati kući.

Knez Miloš Obrenović je u dogovoru sa ruskim vlastima odobrio porodici Karađorđević povratak u Srbiju 1831. godine. Međutim, povratak je odložen do 1839. godine, kada ga je konačno ostvario Toma Vučić Perišić, bivši Karađorđev bećar. Perišić je porodicu Karađorđević te, 1839. godine privremeno prvo smestio u Negotin a od okobra te godine kako su zabeležile „Novine Srbske” su u Beogradu.

Pošto je 1840. godine ustoličen za vladara knez Mihailo Obrenović (prva vladavina) voždovici Jeleni je dodelio penziju od 1.500 talira godišnje.

"Na sahrani pola Šumadije"

Jelena Karađorđević je preminula u dubokoj starosti 9. februara 1842. godine. Sahrana je bila velika i dosta sveta je došlo da je isprati uprkos velikoj hladnoći. Opelo je služio beogradski mitropolit Petar Jovanović u tek izgrađenoj Sabornoj crkvi u Beogradu. Knez Mihailo ju je ispratio do Varoš-kapije, dok je njegova majka, kneginja Ljubica, pratila kovčeg svoje kume sve do Topole. Na putu se narod okupljao kako bi odao počast Karađorđevoj udovici.

Jelena je sahranjena u Topoli pored svog supruga, u kako su novine pisale Jelenu je ispratilo na večni počinak pola Šumadije. Nije doživela da vidi izbor sina Aleksandra za srpskog kneza naredne godine. Njeni posmrtni ostaci su premešteni u Crkvu Svetog Đorđa na Oplencu u aprilu 1912. godine.

Voždovica Jelena Petrović i kneginja Ljubica su supruge naših vođa 19. veka o kojima je srpski narod sačuvao najbolje mišljenje.