"НА САХРАНУ Јелене Петровић дошло пола Шумадије" - иако је била одговорна за убиство, народ јој одао почаст

Јелена Петровић, супруга вожда Карађорђа, описана је као скромна, повучена и врло вредна жена, а њена гостољубивост је постала и део епске традиције. Ипак, имала је тужан и тежак живот. Рођена под турском управом, најлепше брачне године је провела одвојена од мужа који је војевао бојеве у Првом српском устанку, а након слома и касније убиства супруга, провела је у избеглиштву у јужним пределима Аустроугарске. 

Тек јој је пред крај живота омогућено да се врати у своју домовину, а када је умрла, како се пислао, пола Шумадије јој је дошло на сахрану у Тополу. Сахрану по државним почастима организовала је кнегиња Љубица, којој је била венчана кума када се удавала за кнеза Милоша Обреновића, која је парадоксално неколико деценија раније, наредио убиство њеног супруга.   

Карађорђе је украо пред брак

Јелена, девојачко prrzime Јовановић, родила се у селу Маслошево. Отац јој је био јасенички обор-кнез Никола Јовановић. Рано је остала без мајке, а касније су јој отац и два брата погинули као хајдуци тако да је живела код тетке Бисеније у селу Јагњилу. Њена породица је била богатија од Петровића. Иако се материјално стање Петровића поправило у време када је Ђорђе стасао за женидбу, просидба је била одбијена и то врло вероватно због породичног сиромаштва.

Оно што није могао да оствари начином који су обичаји прописивали, Ђорђе је остварио отмицом. Пошто је већ стекао искуство у хајдуковању, он је уграбио Јелену из Јагњила  и одвео дома, кад је једном дошла с котловима на воду. То се могло догодити у распону од јесени 1785. до пролећа 1786. године.,

Избегла напаствовање

Један од врло честих видова насиља турске власти било је силовање жена и инсистирање на праву прве брачне ноћи. Таква судбина је могла да задеси и Јелену. На основу забелешке Вука Караџића знамо да је читлук-сахибија Мула Хусеин послао Ђорђа да му купи јарчеве. Користећи његово одсуство дошао му је у кућу, и обратио се њговој мајци Марици са речима:

"Е, Марице! Ти се сачува од мене и ћерке сачува, али снају нећеш сачувати". Потом јој је пружио један дукат са језивим речима: "На, узми то, па Јелена довече да спава са мном".

Марица Петровић је одговорила Турчина од доласка те вечери, по предању речима:

– Сачекај да девојка прво „омирише своје”, па онда „туђе цвеће”.

Карађорђе сазнавши шта се дешавало у току његовог одсутства уграбио је пушку да убије Мула Хусеина, али га је мајка Марица одговорила од тога „јер би то само породици донело ропство и пропаст” и убедила да се читава породица склони у Хазбуршку монархију „пре него што се зло деси”.

Бекство Петровића у Срем догодило се недуго после Ускрса 1786. године. Мула Хусеин је послао потеру за бегунцима у којој је учествовао и стари сват са Карађорђеве и јеленине свадбе, извесни Мијат из Иванче који се трудио да тражећи их, уствари заметне трагове прогоњених.

Током ноћења надомак Београда, пре самог илегалног преласка границе, Карађорђев отац Петар је почео да се премишља, хтео да се врати кући и у тренуцима малодушности чак претио да ће „збег одати Турцима”. Маја Марица је тада заклела сина Ђорђа да убије оца. Тело несрећног оца кога је син „оборио из пушке” сахрањено је у једном потоку и много доцније обележено једним каменом.

Носећи са собом терет оцеубиства породица је прешла у Срем на посед манастира Крушедол где је Јелена са свекрвом Марицом музла манастирску стоку док је муж Ђорђе био манастирски шумар.

Наредила убиство Карађорђеве милоснице 

Као и многе друге устаничке старешине, ни Карађорђе није био веран својој жени. Позната је његова ванбрачна афера са једном девојком, коју је након ослобођења Београда извукао из харемна и задржао за себе. Та жена је била Марија из Бруснице, места близу Горњег Милановца, која је непосредно пре устанка одведена у турски харем у Београду. Да би сакрио ову везу од супруге Јелене, Карађорђе је Марију прерушио у мушку одећу, укључио је у своје бећаре и свуда је водио са собом, јавно је називајући Марјан. 

Када је Јелена сазнала за ту аферу, наложила је будућем војводи Павлу Цукићу да убије несрећну Марију средином 1808. године, што је он и учинио за добру своту новца. Карађорђе је оплакао Марију, али је Цукићу опростио на молбу своје жене и рођака.

Тежак живот у избеглиштву

Карађорђе је 1817. године убијен из политичких разлога, а његову смрт је наредио Милош Обреновић иако су били венчани кумови. Након мужевљеве смрти, Јелена је изгубила право на његову пензију и живела је од милостиње и продаје или распродаје покућства. Иако су је Руси притискали да се са децом пресели у Новомиргород, томе је одолевала.

Писала је кнезу Милошу Обреновићу, ословљавајући га са „Светлеши Књаже и Високопочитајни кумо,” и тражила дозволу да се врати кући.

Кнез Милош Обреновић је у договору са руским властима одобрио породици Карађорђевић повратак у Србију 1831. године. Међутим, повратак је одложен до 1839. године, када га је коначно остварио Тома Вучић Перишић, бивши Карађорђев бећар. Перишић је породицу Карађорђевић те, 1839. године привремено прво сместио у Неготин а од окобра те године како су забележиле „Новине Србске” су у Београду.

Пошто је 1840. године устоличен за владара кнез Михаило Обреновић (прва владавина) вождовици Јелени је доделио пензију од 1.500 талира годишње.

"На сахрани пола Шумадије"

Јелена Карађорђевић је преминула у дубокој старости 9. фебруара 1842. године. Сахрана је била велика и доста света је дошло да је испрати упркос великој хладноћи. Опело је служио београдски митрополит Петар Јовановић у тек изграђеној Саборној цркви у Београду. Кнез Михаило ју је испратио до Варош-капије, док је његова мајка, кнегиња Љубица, пратила ковчег своје куме све до Тополе. На путу се народ окупљао како би одао почаст Карађорђевој удовици.

Јелена је сахрањена у Тополи поред свог супруга, у како су новине писале Јелену је испратило на вечни починак пола Шумадије. Није доживела да види избор сина Александра за српског кнеза наредне године. Њени посмртни остаци су премештени у Цркву Светог Ђорђа на Опленцу у априлу 1912. године.

Вождовица Јелена Петровић и кнегиња Љубица су супруге наших вођа 19. века о којима је српски народ сачувао најбоље мишљење.