SEĆANJA NE SMEJU DA IZBLEDE: U susret 28. GODIŠNJICI od hrvatske vojne akcije „Oluja“, bolna ISPOVEST MAJKE ledi krv u žilama i podseća da NE SMEMO DA ZABORAVIMO

U susret obeležavanju 28. godišnjice stradanja tokom hrvatske akcije "Oluja" donosimo vam ispovest neutešne majke kojoj je ovaj nezapamćeni pogrom Srba oduzeo najmilije.

Kako je sve počelo

Četvrtog avgusta 1995. godine oružane snage Republike Hrvatske (HV), uz odobrenje i podršku NATO-a, u sadejstvu sa snagama Hrvatskog vijeća odbrane (HVO) i Armije BiH (ABiH), izvršile su agresiju na severnu Dalmaciju, Liku, Kordun i Baniju, odnosno na Srpsku autonomnu oblast Krajina, u sastavu tadašnje Republike Srpske Krajine.

Dan kasnije, hrvatska vojska je ušla u gotovo napušten Knin i istakla hrvatsku zastavu.

Agresija je izvršena uprkos činjenicama da je ta oblast bila pod zaštitom UN-a, pod nazivom sektori "Jug" i "Sjever", i da su predstavnici RSK dan pre u Ženevi i Beogradu prihvatili predlog Međunarodne zajednice o mirnom rešenju sukoba.

U operaciji "Oluja" učestvovalo je 138.500 pripadnika hrvatske vojske, MUP-a i Hrvatskog vijeća obrane. Tim snagama su se, prema hrvatskim izvorima, suprotstavile srpske snage od oko 31 000 vojnika.

Za nekoliko dana neravnopravne borbe slomljen je otpor Srpske vojske Krajine (SVK). Narod zapadne Krajine, njih preko 220 000, poučen "istorijskim iskustvom", kreće u dotad najveću srpsku "seobu" na istok, braći po veri i naciji. 

Kolone izbeglica na traktorima i drugim poljoprivrednim vozilima su preko područja pod kontrolom bosanskih Srba u zapadnoj i severnoj Bosni krenule ka Srbiji.

Na Petrovačkoj cesti, kod Bravskoga, između Bosanskog Petrovca i Ključa 7. avgusta bombardovana je izbeglička kolona. Hrvatski "migovi" granatirali su srpske civile. U dva minuta ubijeno je desetoro ljudi, a među njima četvoro dece.

U naletu hrvatskih "zračnih vitezova" poginuli su Darinka Drča (68) i njeni unuci Jovica Drča (6) i Mirjana Dubajić (21), brat i sestra Nevenka (11) i Žarko (9) Rajić, Krstan Vuković (44) i njegov sin Darko (13), Branko Stjelja (72) i njegov sin Mirko (34), kao i Mika Kovačević (83). Pedesetak osoba je ranjeno, od čega najviše dece, dok su među starijima mnogi ostali doživotni invalidi.

8. avgusta na mestu Svodna kod Novog Grada (bivši Bosanski Novi) kolona je opet pogođena, a život je izgubilo tri civila.

"Ledeni prst hrvatskog pilota koji pritiska dugme i nonšalantno ispaljuje rakete na zgusnuta vozila, pretrpana stradalničkom sirotinjom, na Petrovačkoj ili Prijedorskoj cesti, duboko u Bosni... Ili raspamećeni bojovnici 5. korpusa Armije BiH iz bihaćke ratne enklave, koji su pregazili Unu i ušli na Baniju, a onda bajonetima mrcvarili do smrti srpske civile i vojnike u povlačenju, arlaučući 'kao Indijanci", ovako je situaciju opisao splitski "Feral tribjun", u reportaži I. Đikića Peti corpus delicti (23. 9. 2000).

Za nas Dani tragedije, a za njih pobede

I nadolazeća godišnjica obeležiće se verovatno kao i svake godine: u Zagrebu i Kninu će se slaviti kao Dan pobede, a u Beogradu će se obeležavati uz paljenje sveća i komemorativne govore.

Prema nalazima Međunarodnog suda pravde, izveštaja UN tela i lokalnih nevladinih organizacija, u toj akciji je raseljeno više od 200.000 Srba, pripadnici hrvatskih snaga ubili su oko 80 civila koji su bežali u koloni traktora i automobila, a zabeleženi su brojni slučajevi uništavanja i pljačke srpske imovine.

Ubijen na spavanju

Neutešna majka Vojina Radaka ubijenog na spavanju u porodičnoj kući u selu Buković pored Benkovca otkriva najbolniju uspomenu:

- Bilo je to za vreme 'Oluje'. Imao je moj Vojin samo 38 godina. Nikom ništa nije skrivio, hteo je da samo ostane, da čuva kuću, nije želeo u izbeglištvo... I komšije i mi svi smo ga zvali da krene sa nama, da beži, ali on je rekao da će ostati, da nikom ništa nažao nije učinio, da nema čega da se plaši. Zaspao je mučenik posle toga... U međuvremenu su došle ustaše, upali su u kuću i odmah počeli da ga udaraju kundacima po glavi. Ubili su ga na spavanju, masakrirali, a ni to nije bilo dovoljno, već su mu mrtvom čupali bradu s lica, iživljavali su se najstrašnije..., navodi Steva Radak, koja danas ima 86 godina.

Ona se sa suprugom Nikolom vratila upravo u tu kuću u kojoj je živela do 4. avgusta 1995. godine, do dana kada su joj ubili najstarijeg sina.

Radakovi su avgusta 1995. bili među onih 250 000 Srba koje su Hrvati prognali iz svojih domova. Sa mlađim sinom Milenkom, koji je tada imao 30 godina, bili su u traktorskoj koloni.

- Iz Bukovića smo krenuli na traktoru, ali kuda idemo, to tada niko nije znao. Ostavljali smo svoje domove iza sebe... Mi smo se bili skrasili u Somboru, ali svaki dan smo sanjali našu kuću i naše dvorište. Morali smo da se vratimo. I mlađi sin Milenko je tri godine posle nas došao u svoj rodni dom - kaže nam baka Steva.

Ipak, Milenkov dolazak zamalo da se završi kobno - on je uhapšen maltene čim je kročio u Buković i optužen za ratni zločin!

- Pred nama su ga odveli. Optužili su ga da je učestvovao u ratnom zločinu u Škabrnji, tužili su ga za ubistvo više od 40 ljudi. Tukli su ga i maltretirali. Bio je u samici čak 15 meseci. Srećom, našli smo papire kojima se dokazuje da je on u to vreme bio u Beogradu u bolnici. Nakon izlaska iz zatvora Milenko se vratio da bude sa mnom i sa ocem. Radi kao vodoinstalater i moler, živimo nekako... - priča Steva.

Radakovi ostaju da žive u rodnom selu u Hrvatskoj. Posle godina psihičkog i fizičkog maltretiranja Hrvati su ih ostavili na miru. Bar za sada.

- Ljubav prema mom rodnom zavičaju jača je od mržnje prema ustašama, zato sam se vratila. Nikad se ne žalim sto sam sve iznova gradila i sređivala, srećna sam što je naš sin Milenko s nama. A svašta smo prošli... Ispred kuće su nam dolazili i pevali ustaške pesme. Dolazili su noću, lupali, ja se pravim da ih ne vidim. Gađali su nas kamenjem. Nikad ih nisam psovala kao oni mene, a psovali su mi četničku mater kad god su i gde god su stigli... - završava svoju priču baka Steva.