СЕЋАЊА НЕ СМЕЈУ ДА ИЗБЛЕДЕ: У сусрет 28. ГОДИШЊИЦИ од хрватске војне акције „Олуја“, болна ИСПОВЕСТ МАЈКЕ леди крв у жилама и подсећа да НЕ СМЕМО ДА ЗАБОРАВИМО

У сусрет обележавању 28. годишњице страдања током хрватске акције "Олуја" доносимо вам исповест неутешне мајке којој је овај незапамћени погром Срба одузео најмилије.

Како је све почело

Четвртог августа 1995. године оружане снаге Републике Хрватске (ХВ), уз одобрење и подршку НАТО-а, у садејству са снагама Хрватског вијећа одбране (ХВО) и Армије БиХ (АБиХ), извршиле су агресију на северну Далмацију, Лику, Кордун и Банију, односно на Српску аутономну област Крајина, у саставу тадашње Републике Српске Крајине.

Дан касније, хрватска војска је ушла у готово напуштен Книн и истакла хрватску заставу.

Агресија је извршена упркос чињеницама да је та област била под заштитом УН-а, под називом сектори "Југ" и "Сјевер", и да су представници РСК дан пре у Женеви и Београду прихватили предлог Међународне заједнице о мирном решењу сукоба.

У операцији "Олуја" учествовало је 138.500 припадника хрватске војске, МУП-а и Хрватског вијећа обране. Тим снагама су се, према хрватским изворима, супротставиле српске снаге од око 31 000 војника.

За неколико дана неравноправне борбе сломљен је отпор Српске војске Крајине (СВК). Народ западне Крајине, њих преко 220 000, поучен "историјским искуством", креће у дотад највећу српску "сеобу" на исток, браћи по вери и нацији. 

Колоне избеглица на тракторима и другим пољопривредним возилима су преко подручја под контролом босанских Срба у западној и северној Босни кренуле ка Србији.

На Петровачкој цести, код Бравскога, између Босанског Петровца и Кључа 7. августа бомбардована је избегличка колона. Хрватски "мигови" гранатирали су српске цивиле. У два минута убијено је десеторо људи, а међу њима четворо деце.

У налету хрватских "зрачних витезова" погинули су Даринка Дрча (68) и њени унуци Јовица Дрча (6) и Мирјана Дубајић (21), брат и сестра Невенка (11) и Жарко (9) Рајић, Крстан Вуковић (44) и његов син Дарко (13), Бранко Стјеља (72) и његов син Мирко (34), као и Мика Ковачевић (83). Педесетак особа је рањено, од чега највише деце, док су међу старијима многи остали доживотни инвалиди.

8. августа на месту Сводна код Новог Града (бивши Босански Нови) колона је опет погођена, а живот је изгубило три цивила.

"Ледени прст хрватског пилота који притиска дугме и ноншалантно испаљује ракете на згуснута возила, претрпана страдалничком сиротињом, на Петровачкој или Приједорској цести, дубоко у Босни... Или распамећени бојовници 5. корпуса Армије БиХ из бихаћке ратне енклаве, који су прегазили Уну и ушли на Банију, а онда бајонетима мрцварили до смрти српске цивиле и војнике у повлачењу, арлаучући 'као Индијанци", овако је ситуацију описао сплитски "Ферал трибјун", у репортажи И. Ђикића Пети цорпус делицти (23. 9. 2000).

За нас Дани трагедије, а за њих победе

И надолазећа годишњица обележиће се вероватно као и сваке године: у Загребу и Книну ће се славити као Дан победе, а у Београду ће се обележавати уз паљење свећа и комеморативне говоре.

Према налазима Међународног суда правде, извештаја УН тела и локалних невладиних организација, у тој акцији је расељено више од 200.000 Срба, припадници хрватских снага убили су око 80 цивила који су бежали у колони трактора и аутомобила, а забележени су бројни случајеви уништавања и пљачке српске имовине.

Убијен на спавању

Неутешна мајка Војина Радака убијеног на спавању у породичној кући у селу Буковић поред Бенковца открива најболнију успомену:

- Било је то за време 'Олује'. Имао је мој Војин само 38 година. Ником ништа није скривио, хтео је да само остане, да чува кућу, није желео у избеглиштво... И комшије и ми сви смо га звали да крене са нама, да бежи, али он је рекао да ће остати, да ником ништа нажао није учинио, да нема чега да се плаши. Заспао је мученик после тога... У међувремену су дошле усташе, упали су у кућу и одмах почели да га ударају кундацима по глави. Убили су га на спавању, масакрирали, а ни то није било довољно, већ су му мртвом чупали браду с лица, иживљавали су се најстрашније..., наводи Стева Радак, која данас има 86 година.

Она се са супругом Николом вратила управо у ту кућу у којој је живела до 4. августа 1995. године, до дана када су јој убили најстаријег сина.

Радакови су августа 1995. били међу оних 250 000 Срба које су Хрвати прогнали из својих домова. Са млађим сином Миленком, који је тада имао 30 година, били су у тракторској колони.

- Из Буковића смо кренули на трактору, али куда идемо, то тада нико није знао. Остављали смо своје домове иза себе... Ми смо се били скрасили у Сомбору, али сваки дан смо сањали нашу кућу и наше двориште. Морали смо да се вратимо. И млађи син Миленко је три године после нас дошао у свој родни дом - каже нам бака Стева.

Ипак, Миленков долазак замало да се заврши кобно - он је ухапшен малтене чим је крочио у Буковић и оптужен за ратни злочин!

- Пред нама су га одвели. Оптужили су га да је учествовао у ратном злочину у Шкабрњи, тужили су га за убиство више од 40 људи. Тукли су га и малтретирали. Био је у самици чак 15 месеци. Срећом, нашли смо папире којима се доказује да је он у то време био у Београду у болници. Након изласка из затвора Миленко се вратио да буде са мном и са оцем. Ради као водоинсталатер и молер, живимо некако... - прича Стева.

Радакови остају да живе у родном селу у Хрватској. После година психичког и физичког малтретирања Хрвати су их оставили на миру. Бар за сада.

- Љубав према мом родном завичају јача је од мржње према усташама, зато сам се вратила. Никад се не жалим сто сам све изнова градила и сређивала, срећна сам што је наш син Миленко с нама. А свашта смо прошли... Испред куће су нам долазили и певали усташке песме. Долазили су ноћу, лупали, ја се правим да их не видим. Гађали су нас камењем. Никад их нисам псовала као они мене, а псовали су ми четничку матер кад год су и где год су стигли... - завршава своју причу бака Стева.