Bila je partnerka Bati Živojinoviću - Jugoslavija obožavala prelepu crvenokosu glumicu, a njen život bio je veoma tragičan

Zdravka Krstulović bila je jedna od najharizmatičnijih glumica bivše Jugoslavije. Igrala je mahom sporedne uloge, ali je bila jedna od onih glumica koje bi uvek nadjačale svojom pojavom glavnu glumicu, što je slučaj u filmu "Brat doktora Homera" gde je igrala sa Batom Živojinovićem, a ovo nije jedini film u kojem su bili glumački partneri.

Zdravka Krstulović rođena je u Splitu 30. septembra 1940. godine. Kako je sama govorila, odrasla je u Varošu, starom delu Splita, a kuća u kojoj su roditelji živeli zajedno s dedom i bakom, bila je udaljena od pozorišta sto metara. Zato su malu Zdravku vrlo često vodili na predstave. 

"Odmah sam se zaljubila u pozorište, pa sam čak kao devojčica počela pohađati satove baleta kod Ane Roje, a roditelji su me bili upisali i u muzičku školu, pa sam učila da sviram klavir", ispričala je Zdravka koja je takođe pohađala i maturirala u Klasičnoj gimnaziji u Splitu. Prvi put na pozornici se našla u 1. činu opere "Karmen" kad je imala tek 11-12 godina.

Izvukli su je iz muzičke škole i odveli da učestvuje kao dete u horu dece koja pevaju u jednoj sceni opere. 

"Koju godinu kasnije, sa 14, ponovno sam statirala kad su postavili "Aidu" na Peristilu. Tad sam već pohađala i privatno satove pevanja koje je držao jedan stariji splitski učitelj, pa sam dobila i osnovna znanja iz te veštine, što mi je kasnije pomoglo u raznim ulogama", ispričala je Zdravka Krstulović jednom prilikom.

Prvu ulogu dobila je u predstavi "Pustolov pred vratima" pa iako su je nagovarali da počne glumiti bez formalnog obrazovanja Zdravka je ipak 1961. godine upisala Akademiju i diplomirala glumu 1965. Velike lepote, graciozna i prefinjena, odmah je postala stipendista splitskog pozorišta, ali je 1971. godine odlučila se za status slobodne umetnice u kojem je ostala idućih sedam godina. 

Ipak, već tad u svojim su je predstavama želeli videti najmoćniji reditelji tog vremena, poput Bojana Stupice, Marka Forteza i Aleksandra Glovackog.

 Kako je jednom rekla: "Meni novac ništa ne znači. Ja nisam starleta, lepotica čije vreme traje 2-3 godine pa u tom roku mora ugrabiti što više. Moje su ambicije mnogo veće jer sam uverena u svoj talent." 

U to vreme živela je u Zagrebu i igrala u ITD-u i Teatru u gostima, onda se 1978. vratila u rodni grad. U međuvremenu se i udala. 

Suprug joj je bio Ivan Kapetanović, s kojim je dobila ćerku Ivanu. O majčinstvu je govorila s mnogo sreće iako brak s Kapetanovićem, kasnije velikim poduzetnikom i biznismenom, nije potrajao. 

U vreme kad je rodila ćerku, Zdravka je bila u zenitu - išla je iz uloge u ulogu, od pozorišta do TV-serija. 

Ipak, o rođenju ćerke je tad rekla:

 "Moram priznati da pre Ivaninog rođenja nisam bila od onih žena kojima je nedostajalo dete. Nikad nisam pomislila da ću kroz dete postići neku životnu punoću. Moja zanesenost teatrom i ulogama bila je tolika da sam mislila da već živim punim životom. I onda kad sam dobila Ivanu, shvatila sam koliko sam bila u zabludi. Dogodilo se pravo čudo - kad sam je prvi put videla sa crnom kosom, shvatila sam što je to prava ljubav, izvan razuma i izvan bilo kakve definicije. Dogodila se najdublja moguća ljubav." 

Kako je rekla, uspešno je uskladila majčinstvo i blistavu karijeru zahvaljujući i njenoj majci koja joj je pomagala oko čuvanja deteta. 

Tokom karijere dobila je mnoge nagrade, a onda se krajem 90-ih počelo pričati o njenoj bolesti. Zdravka Krstulović naglo se povukla iz javnog života, a saznalo se da boluje od Alcheimerove bolesti. Ženi koja je ceo živog živela od filmskih uloga ova je bolest bila pravo prokletstvo.

Poznato je kako Alcheimerova bolest počinje gotovo neprimetno. Bolesnik počinje zaboravljati retko spominjana imena ljudi ili pojmove koje retko koristi u govoru. 

Kako bolest napreduje, pacijenti ubrzo imaju poteškoće u čitanju i pisanju,  u govoru teško pronalazi reči. Sa vremenom se ne seća ni imena svojih bližnjih, teško se snalazi u prostoru, a menja im se karakter i ponašanje te postaju uznemireni i depresivni.

Ni godinu dana kasnije novine su počele pisati kako je njena ćerka Ivana i zet fizički maltretiraju, a priče su se temeljile na onome što su videli susedi. 

Zbog bolesti Zdravka je znala otići od kuće, pa je tako jednom prilikom nekome rekla da su masnice koje ima, posledica nasilja. Tek dve godine kasnije Ivana i suprug Blaž Davidović imali su priliku ispričati svoju priču.

Kroz suze Ivana je rekla da su je tim tekstovima novinari zapravo proglasili monstrumom, zbog čega je, kako je rekla, okolina osudila, a majčini prijatelji prestali pozdravljati.

Ne samo da se morala brinuti za bolesnu Zdravku, koja je, zbog teške bolesti, gubila pojam o događajima, prostoru i vremenu, nego su joj socijalne službe, nakon svega, oduzele pravo brige o rođenoj majci.

Porodična agonija potrajala je tri godine. Zdravku Krstulović smestili su u Varaždinske toplice, gde je na kraju i umrla 4. decembra 2003. godine. Ostale su njene nezaboravne uloge, koje teško da će iko odigrati bolje od nje.