Била је партнерка Бати Живојиновићу - Југославија обожавала прелепу црвенокосу глумицу, а њен живот био је веома трагичан

Здравка Крстуловић била је једна од најхаризматичнијих глумица бивше Југославије. Играла је махом споредне улоге, али је била једна од оних глумица које би увек надјачале својом појавом главну глумицу, што је случај у филму "Брат доктора Homera" где је играла са Батом Живојиновићем, а ово није једини филм у којем су били глумачки партнери.

Здравка Крстуловић рођена је у Сплиту 30. септембра 1940. године. Како је сама говорила, одрасла је у Варошу, старом делу Сплита, а кућа у којој су родитељи живели заједно с дедом и баком, била је удаљена од позоришта сто метара. Зато су малу Здравку врло често водили на представе. 

"Одмах сам се заљубила у позориште, па сам чак као девојчица почела похађати сатове балета код Ане Роје, а родитељи су ме били уписали и у музичку школу, па сам учила да свирам клавир", испричала је Здравка која је такође похађала и матурирала у Класичној гимназији у Сплиту. Први пут на позорници се нашла у 1. чину опере "Кармен" кад је имала тек 11-12 година.

Извукли су је из музичке школе и одвели да учествује као дете у хору деце која певају у једној сцени опере. 

"Коју годину касније, са 14, поновно сам статирала кад су поставили "Аиду" на Перистилу. Тад сам већ похађала и приватно сатове певања које је држао један старији сплитски учитељ, па сам добила и основна знања из те вештине, што ми је касније помогло у разним улогама", испричала је Здравка Крстуловић једном приликом.

Прву улогу добила је у представи "Пустолов пред вратима" па иако су је наговарали да почне глумити без формалног образовања Здравка је ипак 1961. године уписала Академију и дипломирала глуму 1965. Велике лепоте, грациозна и префињена, одмах је постала стипендиста сплитског позоришта, али је 1971. године одлучила се за статус слободне уметнице у којем је остала идућих седам година. 

Ипак, већ тад у својим су је представама желели видети најмоћнији редитељи тог времена, попут Бојана Ступице, Марка Фортеза и Александра Гловацког.

 Како је једном рекла: "Мени новац ништа не значи. Ја нисам старлета, лепотица чије време траје 2-3 године па у том року мора уграбити што више. Моје су амбиције много веће јер сам уверена у свој талент." 

У то време живела је у Загребу и играла у ИТД-у и Театру у гостима, онда се 1978. вратила у родни град. У међувремену се и удала. 

Супруг јој је био Иван Капетановић, с којим је добила ћерку Ивану. О мајчинству је говорила с много среће иако брак с Капетановићем, касније великим подузетником и бизнисменом, није потрајао. 

У време кад је родила ћерку, Здравка је била у зениту - ишла је из улоге у улогу, од позоришта до ТВ-серија. 

Ипак, о рођењу ћерке је тад рекла:

 "Морам признати да пре Иваниног рођења нисам била од оних жена којима је недостајало дете. Никад нисам помислила да ћу кроз дете постићи неку животну пуноћу. Моја занесеност театром и улогама била је толика да сам мислила да већ живим пуним животом. И онда кад сам добила Ивану, схватила сам колико сам била у заблуди. Догодило се право чудо - кад сам је први пут видела са црном косом, схватила сам што је то права љубав, изван разума и изван било какве дефиниције. Догодила се најдубља могућа љубав." 

Како је рекла, успешно је ускладила мајчинство и блиставу каријеру захваљујући и њеној мајци која јој је помагала око чувања детета. 

Током каријере добила је многе награде, а онда се крајем 90-их почело причати о њеној болести. Здравка Крстуловић нагло се повукла из јавног живота, а сазнало се да болује од Alcheimerove болести. Жени која је цео живог живела од филмских улога ова је болест била право проклетство.

Познато је како Alcheimerova болест почиње готово неприметно. Болесник почиње заборављати ретко спомињана имена људи или појмове које ретко користи у говору. 

Како болест напредује, пацијенти убрзо имају потешкоће у читању и писању,  у говору тешко проналази речи. Са временом се не сећа ни имена својих ближњих, тешко се сналази у простору, а мења им се карактер и понашање те постају узнемирени и депресивни.

Ни годину дана касније новине су почеле писати како је њена ћерка Ивана и зет физички малтретирају, а приче су се темељиле на ономе што су видели суседи. 

Због болести Здравка је знала отићи од куће, па је тако једном приликом некоме рекла да су маснице које има, последица насиља. Тек две године касније Ивана и супруг Блаж Давидовић имали су прилику испричати своју причу.

Кроз сузе Ивана је рекла да су је тим текстовима новинари заправо прогласили монструмом, због чега је, како је рекла, околина осудила, а мајчини пријатељи престали поздрављати.

Не само да се морала бринути за болесну Здравку, која је, због тешке болести, губила појам о догађајима, простору и времену, него су јој социјалне службе, након свега, одузеле право бриге о рођеној мајци.

Породична агонија потрајала је три године. Здравку Крстуловић сместили су у Вараждинске топлице, где је на крају и умрла 4. децембра 2003. године. Остале су њене незаборавне улоге, које тешко да ће ико одиграти боље од ње.