Novinarka je dobrovoljno otišla u LUDNICU, a kada je izašla otkrila je SAV HOROR koji je doživela!

Novinarku Elizabet Kokran Simen, poznatiju kao Neli Blaj, svet je zapamtio po tajnom zadatku na koji bi se malo ko usudio.

Rođena 1864. u Pensilvaniji, među 14 braće i sestara, Elizabet se nimalo nije sviđala tadašnja uloga žene u društvu. Nakon što je porodica preselila u Pitsburg 1880, dogodio se događaj koji joj je promenio život zauvek. Dok je čitala lokalne novine, primetila je tekst sa naslovom “Za šta su uopšte kadre devojke”.

SAMO U SRBIJI: Mlada rekla da zadržava svoje prezime, a onda je nastao OPŠTI HAOS!

Elizabet se iznervirala i uputila pismo uredniku Džordžu Madenu. On je bio toliko impresioniran njenim odgovorom da ju je zamolio da mu napiše članak. Nakon što je ona ispunila taj zadatak, primljena je u redakciju i preuzela pseudonim Neli Blaj.

Pisala je o položaju žena u društvu, modi, društvu, baštovanstvu, međutim sve češće je počela da radi na istraživačkim temama, nakon što bi predstavljajući se lažno ispitala uslove rada za žene.

Ljubiša je do kraja bio ZALJUBLJEN U SVOJU MIRU: Ovim DIVNIM rečima opisivao je šta oseća prema njoj

Urednicima se to nije dopadalo, zatrpavali su je “ženskim” temama, zbog čega je Elizabet ubrzo otišla za Njujork, gde je uspela da nađe posao u redakciji “Njujork vorlda”.

Jedan od njenih prvih zadataka bio je da pod lažnim identitetom ispita uslove u ozloglašenoj psihijatrijskoj bolnici, “Ludačkom azilu za žene” na ostrvu Blekvel, iz kojeg niko nikada nije izašao na slobodu.

Elizabet je trebala da se pretvara da je mentalno bolesna, a urednici su trebali da je izvuku nakon 10 dana boravka u ludnici i tako je otišla na svoju najtežu misiju u životu. Kako je ubrzo ustanovila, bolnica je držala dvostruko više pacijentkinja nego što je imala prostora. Obroci su se sastojali od suvog hleba, pokvarenog mesa, vodenaste supe, a voda je bila prljava. Pacovi su šetali svuda.

Elizabet je rekla da su uslovi bili takvi da i zdrava osoba tu poludela. Takođe je videla nekoliko zatočenih žena, koje nisu bile mentalno obolele već siromašne i nisu znale engleski jezik.

Osoblje je pacijentkinje zlostavljalo, tuklo, vezivali su ih i prisiljavali da budu u ledenoj vodi, umesto tuširanja. Lekari nisu verovali pacijentkinjama koje su se žalile na zlostavljanje, a one koje su se svejedno žalile bivale su kažnjavane.

Žene koje su doista bile bolesne, nisu dobijale potrebnu negu.

Nakon 10 dana Elizabet je izašla iz ustanove, po dogovoru, i napisala knjigu “Deset dana u ludnici”, koja je doživela potpuni uspeh.

Postala je poznata širom Amerike i nastavila je pisati o važnim temama. Inspirisala je mnoge mlade žene, navodi BBC a prenosi "Express". Umrla je 1922. u 57. godini života od srčanog udara. Dve godine pre smrti imala je zadovoljstvo da vidi prve izbore na kojima su žene u SAD imale pravo glasa.