Jovana Kvržić prisustvovala javnoj kremaciji: Pepeo preminulih se prosipa u reku, a vernici piju najzagađeniju vodu u svetu - Da li uopšte postoji univerzalno normalno?
Poznata srpska travel blogerka podelila je utiske sa svog putovanja iz države u Himalajima, na severu južne Azije.
Jovana Kvržić nedavno je svoje mnogobrojne pratioce na društvenoj mreži Instagram upoznala sa čarima Nepala.
Poznata dama, koja je obišla pola sveta, svoja iskustva podelila je putem snimaka i fotografija od kojih zastaje dah. Međutim, prizor koji je zatekla i zabeležila u glavnom gradu Katmandu nije za svačiji želudac.
Javna kremacija u Nepalu
Kvržićeva je prisustvovala kremaciji preminulih ljudi na obali reke Bagmati, a ovo iskustvo je zabeležila kamerom.
- Kompleks hrama Pašupati je jedno od najsvetijih mesta za hinduiste u Nepalu. Vrhovni hindu bog je Šiva, a Pašupati jedan od njegovih oblika. Pored ovog kompleksa protiče reka Bagmati, koja se smatra svetom rekom. Na njenim obalama se završetak ljudskog života obeležava na jedan, za nas, kranje neobičan način. Ljudi se kremiraju na otvorenom, ne samo pred svojim najbližima, već i pred svima koji se u tom trenutku nađu u hramu - istakla je Jovana na društvenoj mreži Instagram, pa dodala:
- Istovremeno se dešava i po 5-6 kremacija, a tela se smenjuju na svakih par sati i tako po ceo dan. Jasno vam je da kada sam shvatila o čemu se radi i odakle dolazi toliki dim, pitala vodiča da li smemo da gledamo, a kamoli da snimimo. Odgovorio je da nije nikakav problem, nismo ni jedini turisti, ni jedini koji će snimiti. Ovo je deo njihove tradicije, gotovo jedinstvene (sličan običaj se može videti još u gradu Varanasiju u Indiji), kojom se zapravo slavi postojanje točka života.
Drugačiji način posmatranja života i smrti
Jovana Kvržić naglašava da prizor ispred nje nije bio lak za gledanje, ali ističe da je reč o "novom načinu gledanja na život".
- Za hinduiste sve prirodno ima početak i kraj i smrt nije tragičan događaj, već znak prelaska u novi život, pošto veruju u reinkarnaciju. Za vreme ovog života se trude da žive što ispravnije, jer samo od njih zavisi kakav će biti sledeći. Da li će se roditi kao životinja, čovek ili sam Bog, zavisiće od dela koja čine. Pretpostavljate kako će proći najbolji, a kako najgori ljudi. Da je bilo lako gledati, nije. Da sam želela da prestanem da gledam i slušam priču vodiča, opet nisam. Mom mozgu je bilo potrebno vreme da uopšte shvati šta se oko mog tela dešava, a čulima da prihvate nimalo ugodne nadražaje. Međutim, sve ovo je deo puta, izmeštanje iz realnosti, nova lekcija, novi način gledanja na život…
Šta čini proces kremacije?
Travel blogerka je u okviru snimka na pomenutoj društvenoj mreži objasnila sam proces kremacije.
- Čim osoba umre, telo se donosi iz bolnice i proces kremacije kreće u narednih sad do dva, taman koliko je potrebno da se skupe rodbina i poznanici. Pokojnik se oblači u belu odeću i umotava u narandžasti pokrivač. Telo se pere u svetoj reci, pa posipa mlekom, laticama cveća i uljem. Za to vreme se na drugom delu obale priprema lomača na kojoj će se telo spaliti. Procesu čišćenja tela prisustvuju i žene i muškarci, dok samoj kremaciji isključivo muškarci. Žene kremaciju mogu da gledaju sa razdaljine, kao i ostali posetioci hrama i turisti. Najstariji sin pokojnika je onaj koji poslednji ima kontakt sa telom i koji pali lomaču. Prvi plamen se pali iz usta i to je prvi deo tela koji počinje da gori. Telo može da gori satima i u to vreme najbliži srodnici ostaju uz njega. Poslednja sagorevaju pluća. Kada telo u potpunosti izgori, pepeo se baca u reku.
Šta je univerzalno normalno?
Jovana opisuje šta se događa kada posmrtni ostaci izgore, a za jedan obred ističe u komentarima da je neophodan jak želudac.
- Kako se ljudi spaljuju sa nakitom, u pesku reke pojedini muškarci traže zlato koje će isplivati na obalu. Po završetku kremacije, sinovi pokojnika se šišaju na ćelavo i narednih dana mnoge stvari ne smeju da rade, u znak poštovanja prema preminulom roditelju. Ljudi smatraju da reka pročišćuje iako je verovatno ova jedna od najzagađenijih voda u svetu. U njoj se kupaju, umivaju, pa čak je i piju (videla sam svojim očima) - pored ostalog je napisala Kvržićeva i naglasila:
- Kakvo god da mišljenje o svemu ovome da imate, ono što sam kroz svoja putovanja naučila je da ne smem da sudim i da prosto prihvatim stvari takve kakve jesu, da u ovakvim situacijama nema mesta mojim zaključcima. Mogu samo da budem posmatrač, da posmatram tuđe običaje i verovanja i da se zapitam da li uopšte postoji univerzalno normalno - zaključuje Jovana Kvrižić.
