Јована Квржић присуствовала јавној кремацији: Пепео преминулих се просипа у реку, а верници пију најзагађенију воду у свету - Да ли уопште постоји универзално нормално?

Јована Квржић недавно је своје многобројне пратиоце на друштвеној мрежи Инстаграм упознала са чарима Непала.

Позната дама, која је обишла пола света, своја искуства поделила је путем снимака и фотографија од којих застаје дах. Међутим, призор који је затекла и забележила у главном граду Катманду није за свачији желудац.

Јавна кремација у Непалу

Квржићева је присуствовала кремацији преминулих људи на обали реке Багмати, а ово искуство је забележила камером.

- Комплекс храма Пашупати је једно од најсветијих места за хиндуисте у Непалу. Врховни хинду бог је Шива, а Пашупати један од његових облика. Поред овог комплекса протиче река Багмати, која се сматра светом реком. На њеним обалама се завршетак људског живота обележава на један, за нас, крање необичан начин. Људи се кремирају на отвореном, не само пред својим најближима, већ и пред свима који се у том тренутку нађу у храму - истакла је Јована на друштвеној мрежи Инстаграм, па додала:

- Истовремено се дешава и по 5-6 кремација, а тела се смењују на сваких пар сати и тако по цео дан. Јасно вам је да када сам схватила о чему се ради и одакле долази толики дим, питала водича да ли смемо да гледамо, а камоли да снимимо. Одговорио је да није никакав проблем, нисмо ни једини туристи, ни једини који ће снимити. Ово је део њихове традиције, готово јединствене (сличан обичај се може видети још у граду Варанасију у Индији), којом се заправо слави постојање точка живота. 

Другачији начин посматрања живота и смрти

Јована Квржић наглашава да призор испред ње није био лак за гледање, али истиче да је реч о "новом начину гледања на живот".

- За хиндуисте све природно има почетак и крај и смрт није трагичан догађај, већ знак преласка у нови живот, пошто верују у реинкарнацију. За време овог живота се труде да живе што исправније, јер само од њих зависи какав ће бити следећи. Да ли ће се родити као животиња, човек или сам Бог, зависиће од дела која чине. Претпостављате како ће проћи најбољи, а како најгори људи. Да је било лако гледати, није. Да сам желела да престанем да гледам и слушам причу водича, опет нисам. Мом мозгу је било потребно време да уопште схвати шта се око мог тела дешава, а чулима да прихвате нимало угодне надражаје. Међутим, све ово је део пута, измештање из реалности, нова лекција, нови начин гледања на живот…

Шта чини процес кремације?

Травел блогерка је у оквиру снимка на поменутој друштвеној мрежи објаснила сам процес кремације.

- Чим особа умре, тело се доноси из болнице и процес кремације креће у наредних сад до два, таман колико је потребно да се скупе родбина и познаници. Покојник се облачи у белу одећу и умотава у наранџасти покривач. Тело се пере у светој реци, па посипа млеком, латицама цвећа и уљем. За то време се на другом делу обале припрема ломача на којој ће се тело спалити. Процесу чишћења тела присуствују и жене и мушкарци, док самој кремацији искључиво мушкарци. Жене кремацију могу да гледају са раздаљине, као и остали посетиоци храма и туристи. Најстарији син покојника је онај који последњи има контакт са телом и који пали ломачу. Први пламен се пали из уста и то је први део тела који почиње да гори. Тело може да гори сатима и у то време најближи сродници остају уз њега. Последња сагоревају плућа. Када тело у потпуности изгори, пепео се баца у реку. 

Шта је универзално нормално?

Јована описује шта се догађа када посмртни остаци изгоре, а за један обред истиче у коментарима да је неопходан јак желудац.

- Како се људи спаљују са накитом, у песку реке поједини мушкарци траже злато које ће испливати на обалу. По завршетку кремације, синови покојника се шишају на ћелаво и наредних дана многе ствари не смеју да раде, у знак поштовања према преминулом родитељу. Људи сматрају да река прочишћује иако је вероватно ова једна од најзагађенијих вода у свету. У њој се купају, умивају, па чак је и пију (видела сам својим очима) - поред осталог је написала Квржићева и нагласила:

- Какво год да мишљење о свему овоме да имате, оно што сам кроз своја путовања научила је да не смем да судим и да просто прихватим ствари такве какве јесу, да у оваквим ситуацијама нема места мојим закључцима. Могу само да будем посматрач, да посматрам туђе обичаје и веровања и да се запитам да ли уопште постоји универзално нормално - закључује Јована Кврижић.