Žene, imate osećaj da ništa ne stižete? EVO U ČEMU JE PROBLEM, morate odmah da reagujete!
Nije lako svuda stići, tim pre što znamo da jedno telo ne može da bude istovremeno na dva mesta. Tu negde posle pedesete, a bliže šezdesetim, počinje da se prikrada usporavanje
Usporavanje. Prva asocijacija na ovo mi je sjajan film Stenlija Kjubrika Isijavanje iz 1980. godine. Bez obzira na to što žanrovski film pripada horor filmovima, da dodam da je to jedan od najboljih horor filmova koji je ikad napravljen i iako mi je ideja sasvim različita, asocijacija je bila neminovna.
Svaka od nas se sigurno seća perioda kada je bila puna snage, mogla da pomeri zemaljsku kuglu bez poluge, stizala kao hobotnica sa dvanaest krakova (ne znam baš da li takve postoje, ali znam žene koje tako funkcionišu) da odgovori svim očekivanjima okoline. Od jutra skockana, nasmejana, spremi porodici doručak, deci užinu, odleprša na posao, obavi sve što treba uprkos džangrizavim šefovima (danas se to zove menadžment), vrati se kući, usput pokupuje šta treba, uključujući jednu majičicu, baš dobro dođe za ovo proleće, da svima ručak, poradi sa decom zadatke, okupa ih, stavi u krevet i nađe vremena za muža (danas se to zove partner) i sebe, i još stigne da spava. Odgleda većinu pozorišnih predstava, filmova koliko stigne, a sve knjige koje su in prođu kroz njene ruke. O časopisima neću ni da pričam. Podrazumevaju se. To su one žene koje nikada nemaju ni malčice zguljen lak na noktima, besprekorno ošišane, čije kuće mirišu na domaću supu i vanilice. E, sjajno, svaka čast. Pa tako one uredno guraju, guraju, rade, žive… do nekih godina.
Ceo tekst pročitajte na tosamja.media
