Svi su je ubeđivali da ima problem sa peruti, a onda je dobila JEZIVU DIJAGNOZU: Doktorka joj je samo rekla "IZVINI"!

Liza Barberi vodila je sasvim normalan život sa svojim momkom Skotom, ali je jednog dana obična kvržica na njenoj glavi okrenula njihov svet naopačke. 

Kako kaže, nije mnogo brinula, ali je ipak odlučila da ode kod lekara i proveri o čemu je reč. Uradila je pregled, a doktorka opšte prakse je to pripisala peruti i alergiji na neki šampon.

Kosa je počela da joj opada u velikim grudvicama kada bi je prala ili češljala, a umor je osećala stalno, ali su doktori i dalje bili ubeđeni da je to zbog alergije. Propisali su joj šampon sa antibiotikom i rekli da iscrpljenost mora da je posledica dugog kovida koji je imala pre nego što je primetila kvržicu.

Međutim, meseci su prolazili, a jedan dan joj je bilo toliko loše da nije mogla da ustane iz kreveta. Tada je mislila da ima jaku migrenu, ali kako je vreme prolazilo glavobolja je postajala sve jača.

"Opisala sam sve simptome od kojih sam patila mesecima - migrene, gubitak kose, kvržice na vratu i glavi za koje je doktor rekao da su perut. Na moje iznenađenje, odmah su poslali hitnu pomoć. Bilo je to u petak uveče, pa je trebalo nekoliko sati, ali kada su me bolničari pregledali, složili su se da će me odmah odvesti na dalja ispitivanja", priseća se Liza.

Testovi su pokazali da ima rak

U bolnici su lekari uradili još testova krvi i poslali Lizu na skener i ultrazvuk. U roku od dva sata, doktor je bio pored kreveta i rekao joj da misle da ima ne-Hočkinov limfom, a kada je pitala šta to znači, rekao je: "Oh, to je vrsta raka".

Glavni simptom je bila ekstremna iscrpljenost, poput umora kakav nikad ranije nije osetila. Na primer, neophodna joj je bila pomoć dečka da se svuče i obuče i istušira.

Posle nedelju dana, lekari su konačno dobili odgovor: imala je akutnu limfoblastnu leukemiju (ALL).

"Nikada neću zaboraviti putovanje kolima od bolnice u Česterfildu do Rojal Halamšira. Tata je doleteo sa Kipra da bude sa mnom, a on i mama, koji inače ne govore, bili su "zgnječeni" u zadnjem delu automobila moje sestre, dok sam ja bila na mestu suvozača dok je moja sestra vozila. Bizarno, to nije bio tužan trenutak. Bili smo svi zajedno, a moja sestra i ja smo plesale i pevale u prednjem delu auta uz muziku na radiju. Pokušavala sam da uživam u poslednjim trenucima slobode sa svojom porodicom", priča ona.

Lekar joj je po prijemu rekao da je stopa preživljavanja za ovu vrstu raka 90 odsto i što ste mlađi, veće su šanse.

"Uveravao me je da će učiniti sve da se to ne dogodi. Međutim, lečila bih se dve do tri godine, počevši od šest nedelja hemoiterapije u bolnici. Bio je šok kada sam čula da će biti potrebno toliko vremena i odmah sam pomislila na posao i finansije. Kako bismo se snašli? Ali bilo je još vesti pošto mi je moj konsultant rekao, otvoreno, ali ljubazno, da ću izgubiti kosu i da možda neću moći da imam decu jer u ovom trenutku nisu imali vremena da izvade jajne ćelije", objašnjava Liza.

Prihvatanje realnosti je bilo bolno

Kada su vesti stigle, zažalila je što već nema dece.

"Nikad ne mislite da će vam ta prilika biti oduzeta, ali kada jeste, neizbežno se osećate tužno", nastavlja.

Njen dečko Skot bi jednog dana voleo decu i ona to dobro zna. Oboje računaju na to da će tehnologija i medicina u pogledu plodnosti uznapredovati.

"Početkom 2022. imala sam biopsiju koštane srži da vidim kako je tretman uticao na leukemiju u koštanoj srži. Tada sam krenula na novi dvomesečni ciklus lečenja kao ambulantni. Ovog puta, Skot je uzeo tri meseca odsustva sa posla da bi me vodio u bolnicu pet dana u nedelji. Bila sam dugo u bolnici zbog intenzivnije hemioterapije, ali do kraja 2022. godine, biopsija nije pokazala tragove leukemije. To je bilo takvo olakšanje", kaže Liza.

Tri godine borbe

Liza je još uvek sam na planu održavanja, na redu su testovi krvi na svake četiri nedelje i dopuna hemioterapije svaka tri meseca. U julu će se navršiti tri godine otkako je počela da ima simptome.

"Ne mogu da vam kažem koliko je vreme brzo proletelo, ali psihički, bolest me je jako pogodila. Imam užasnu zabrinutost za zdravlje i brinem se zbog svake male modrice ili ako izgubim malo kose pod tušem. Statistika relapsa ove vrste raka je prilično visoka, tako da je neizbežno da ću biti zabrinuta. Ali u celini, zaista se trudim da budem pozitivna u svemu. Kosa mi ponovo raste. Sada je dužina do ramena i osećam se snažno. Planirala sam zabavu u julu da proslavim sa svim svojim prijateljima i porodicom vraćanje života. Što se tiče doktorke koja je mislila da su mi kvržice na glavi i vratu perut, razgovarala sam sa njom i ona se izvinila. Rekla sam joj da zaista treba da pazi na ove simptome kod budućih pacijenata. Čula su se zvona za uzbunu da imam leukemiju i uznemirena sam što je to tako dugo propušteno. Moja glavna poruka ljudima je da slušaju svoje telo i insistiraju na tome da se uradi više testova ako znate da nešto nije u redu. Nastavite da tražite drugo mišljenje - zaključila je Liza.

Izvor: SrbijaDanas/Blic žena/Tamara Ilić/prenela N.O.