Сви су је убеђивали да има проблем са перути, а онда је добила ЈЕЗИВУ ДИЈАГНОЗУ: Докторка јој је само рекла "ИЗВИНИ"!

Лиза Барбери водила је сасвим нормалан живот са својим момком Скотом, али је једног дана обична квржица на њеној глави окренула њихов свет наопачке. 

Како каже, није много бринула, али је ипак одлучила да оде код лекара и провери о чему је реч. Урадила је преглед, а докторка опште праксе је то приписала перути и алергији на неки шампон.

Коса је почела да јој опада у великим грудвицама када би је прала или чешљала, а умор је осећала стално, али су доктори и даље били убеђени да је то због алергије. Прописали су јој шампон са антибиотиком и рекли да исцрпљеност мора да је последица дугог ковида који је имала пре него што је приметила квржицу.

Међутим, месеци су пролазили, а један дан јој је било толико лоше да није могла да устане из кревета. Тада је мислила да има јаку мигрену, али како је време пролазило главобоља је постајала све јача.

"Описала сам све симптоме од којих сам патила месецима - мигрене, губитак косе, квржице на врату и глави за које је доктор рекао да су перут. На моје изненађење, одмах су послали хитну помоћ. Било је то у петак увече, па је требало неколико сати, али када су ме болничари прегледали, сложили су се да ће ме одмах одвести на даља испитивања", присећа се Лиза.

Тестови су показали да има рак

У болници су лекари урадили још тестова крви и послали Лизу на скенер и ултразвук. У року од два сата, доктор је био поред кревета и рекао јој да мисле да има не-Хочкинов лимфом, а када је питала шта то значи, рекао је: "Ох, то је врста рака".

Главни симптом је била екстремна исцрпљеност, попут умора какав никад раније није осетила. На пример, неопходна јој је била помоћ дечка да се свуче и обуче и истушира.

После недељу дана, лекари су коначно добили одговор: имала је акутну лимфобластну леукемију (ALL).

"Никада нећу заборавити путовање колима од болнице у Честерфилду до Ројал Халамшира. Тата је долетео са Кипра да буде са мном, а он и мама, који иначе не говоре, били су "згњечени" у задњем делу аутомобила моје сестре, док сам ја била на месту сувозача док је моја сестра возила. Бизарно, то није био тужан тренутак. Били смо сви заједно, а моја сестра и ја смо плесале и певале у предњем делу аута уз музику на радију. Покушавала сам да уживам у последњим тренуцима слободе са својом породицом", прича она.

Лекар јој је по пријему рекао да је стопа преживљавања за ову врсту рака 90 одсто и што сте млађи, веће су шансе.

"Уверавао ме је да ће учинити све да се то не догоди. Међутим, лечила бих се две до три године, почевши од шест недеља хемоитерапије у болници. Био је шок када сам чула да ће бити потребно толико времена и одмах сам помислила на посао и финансије. Како бисмо се снашли? Али било је још вести пошто ми је мој консултант рекао, отворено, али љубазно, да ћу изгубити косу и да можда нећу моћи да имам децу јер у овом тренутку нису имали времена да изваде јајне ћелије", објашњава Лиза.

Прихватање реалности је било болно

Када су вести стигле, зажалила је што већ нема деце.

"Никад не мислите да ће вам та прилика бити одузета, али када јесте, неизбежно се осећате тужно", наставља.

Њен дечко Скот би једног дана волео децу и она то добро зна. Обоје рачунају на то да ће технологија и медицина у погледу плодности узнапредовати.

"Почетком 2022. имала сам биопсију коштане сржи да видим како је третман утицао на леукемију у коштаној сржи. Тада сам кренула на нови двомесечни циклус лечења као амбулантни. Овог пута, Скот је узео три месеца одсуства са посла да би ме водио у болницу пет дана у недељи. Била сам дуго у болници због интензивније хемиотерапије, али до краја 2022. године, биопсија није показала трагове леукемије. То је било такво олакшање", каже Лиза.

Три године борбе

Лиза је још увек сам на плану одржавања, на реду су тестови крви на сваке четири недеље и допуна хемиотерапије свака три месеца. У јулу ће се навршити три године откако је почела да има симптоме.

"Не могу да вам кажем колико је време брзо пролетело, али психички, болест ме је јако погодила. Имам ужасну забринутост за здравље и бринем се због сваке мале модрице или ако изгубим мало косе под тушем. Статистика релапса ове врсте рака је прилично висока, тако да је неизбежно да ћу бити забринута. Али у целини, заиста се трудим да будем позитивна у свему. Коса ми поново расте. Сада је дужина до рамена и осећам се снажно. Планирала сам забаву у јулу да прославим са свим својим пријатељима и породицом враћање живота. Што се тиче докторке која је мислила да су ми квржице на глави и врату перут, разговарала сам са њом и она се извинила. Рекла сам јој да заиста треба да пази на ове симптоме код будућих пацијената. Чула су се звона за узбуну да имам леукемију и узнемирена сам што је то тако дуго пропуштено. Моја главна порука људима је да слушају своје тело и инсистирају на томе да се уради више тестова ако знате да нешто није у реду. Наставите да тражите друго мишљење - закључила је Лиза.

Извор: СрбијаДанас/Блиц жена/Тамара Илић/пренела Н.О.